Zašto je jedna Nemica sahranjena Aleji velikana u Kijevu

Savita Vagner zapravo nikada nije imala nameru da uzme oružje u ruke i da se bori. Nakon što je prekinula studije medicine, ta žena iz Bona davala je učenicima časove iz matematike, latinskog i nemačkog, a radila je i kao veb-dizajnerka. S mužem, Kanađaninom, koji je bio programer, otišla je u Hale i tamo se ponovo upisala na fakultete kako bi studirala matematiku, piše „Dojče vele” (DW).

Sve se promenilo nakon što je u martu 2022. sopstvenim automobilom otišla u Ukrajinu vozeći humanitarnu pomoć – u zemlju koju je poznavala samo iz vesti. Mesec dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, Savita Vagner odvezla je lekove i medicinski materijal iz Lavova u Kijev.

Tamo je susrela zapadne novinare koji su tražili vozača. Ona je tu grupu novinara miniranim putevima odvezla u sela oko Kijeva i Černihiva, koja su Ukrajinci upravo bili oslobodili od ruske okupacije. Stanovnici su reporterski tim prihvatili kao ‘oslobodioce’. Ako si im dao samo jedan hleb, gotovo da su ti ljubili noge. „I onda smo otkrili da Rusi muče ljude“, ispričala je Vagner u jesen 2022. za DW.

Zbog toga što je doživela i ona je postala „agresivna“: nije joj više bilo dovoljno samo da pomaže tako što dostavlja humanitarnu pomoć. „Do đavola s tim da samo lečimo simptome, treba ukloniti uzrok“, mislila je tada.

U rovovima kod Izjuma

Savita Vagner nije imala nikakvoga vojnog iskustva, a nije ni znala ukrajinski jezik. Nekoliko semestara na studijama medicine ipak je bilo „dovoljno da pomaže ranjenicima na prvoj liniji fronta“. Vodile su se teške borbe, medicinsko osoblje bilo je veoma potrebno.

Nakon dva meseca osnovne obuke, Nemica je u junu 2022. premeštena na front na severoistoku Ukrajine – u pešadiju. U haosu prvih ratnih meseci nadređeni na licu mesta, pretpostavljala je, nisu znali da je studirala medicinu.

Nedeljama je Savita Bagner bila u rovovima pre nego što je angažovana u sanitetu. „Bili smo 24 sata dnevno na prvoj liniji fronta. U šumi si, u potpunoj zabiti. Nemaš dvogled za noćno osmatranje, samo jedan na pet ili osam ljudi. Negde se čuje pucanj, onda i ti zapucaš u smeru Rusa“.

Njihova baza bila je u dometu ruskih minobacača i tenkova.

„U svakoj drugoj vojsci ona bi bila dislocirana, ali Ukrajinci su snažni tipovi, ozbiljno“, pričala je ona.

Nije bilo vode za piće, niti pravih toaleta.

„Tuširala sam se na kiši, uvek bih bila zahvalna ako pada kiša. Stalno se znojiš ili se smrzavaš – nekako nema ništa između toga. U takvim uslovima u nekom trenutku primetiš da te to izjeda“, opisivala je Vagner.

Mykola Berdnyk/DW

Nije bila „ratni tip“

Bila su to gruba iskustva za osobu koja je odrasla u sređenim okolnostima u Bonu. Majka joj je bila službenica, otac policajac.

„Nikad nisam gledala ratne filmove, nikad nisam bila ratni tip“, rekla je Savita Vagner za DW.

Nisu joj na pamet padali ni nemački nazivi za obične vojne pojmove kao što su minobacač, vod ili rov. Ratni rečnik naučila je tek u svojoj jedinici u Ukrajini u kojoj je bilo mnogo stranaca. Međusobno su razgovarali na engleskom.

Ljutilo ju je to što je većina dobrovoljaca u Ukrajini bila iz SAD, a ne iz Evrope.

„Krajnje je neverovatno da će Putin da baci atomsku bombu na Ameriku. Ali, ako bi Ukrajina izgubila ovaj rat, Putin ne bi stao – čitava Evropa bi imala veliki problem“, smatrala je ona.

Stranci u nacionalističkom dobrovoljačkom bataljonu

Bataljon „Karpatska sič“, u kojem je služila Savita Vagner, osnovan je kao jedinica dobrovoljaca i tek kasnije je integrisan u regularnu ukrajinsku vojsku. Za strance, koji često nisu znali ni ukrajinski niti su imali borbenog iskustva, ta jedinica je u početku bila otvorenija od drugih.

Pritom je „Karpatska sič“ na glasu kao strogo nacionalistička. Savita Vagner to nije ni po čemu osetila. Pričala je da je tamo susrela samo „obične Ukrajince“ – jednog muzičara iz Donjecka, jednog tekstilnog preduzetnika: „To nije nikakvo udruženje ekstremista.“

Samu sebe je Savita Vagner opisivala kao nepolitičnu: „Nisam pristalica nijedne stranke. Ja sam negde u sredini – ni levo, ni desno“.

Poslednje počivalište u Kijevu

Savita Vagner je poginula 30. januara u artiljerijskom napadu u blizini Svatove na istoku Ukrajine – prilikom pokušaja da evakuiše ranjene vojnike iz Kolumbije. Dok je bila na frontu, spasila je na desetine ranjenika, pričaju njene kolege.

U februaru je Savita Vagner sahranjena u Kijevu s vojnim počastima – u takozvanoj „Aleji slavnih“ na vojničkom groblju.

„Smatrali smo da je ispravno da je ostavimo s njenim kolegama. Ona je izgarala za tu stvar. Toliko se snažno angažovala da je tamo ostavila i svoj život. Mi ćemo jednom godišnje da putujemo u Kijev da je posetimo“, kaže njena majka Ula Vagner za DW.

Karl S, muž Savite Vagner, priča o planovima tog para da nakon rata žive malo u Nemačkoj, malo u Ukrajini.

„Znate, Ukrajinci su tako ljubazni. S jedne strane sam hteo da se vrati. S druge strane, ona je radila nešto u šta je čvrsto verovala – ona se borila za slobodu Evrope, ne samo Ukrajine. Ona je za slobodu – na koju se na Zapadu često gleda kao nešto što se podrazumeva – žrtvovala svoj život“, zaključio je muž Savite Vagner.