Vladavina u leptir stilu

Čak i da su svetski mediji kojim slučajem zaboravili da se 9. avgusta navršava deset godina njegove vladavine, Vladimir Putin potrudio se da ih nekoliko dana ranije podseti na taj jubilej. Serija fotografija na kojima se ruski premijer pojavljuje prilično razgolićen, u više nego dobroj fizičkoj formi, pristigla je taman na vreme da i one najzaboravnije inspiriše da se još jednom prisete šta je to sve Putin uradio u Rusiji i da još jednom pokušaju da prognoziraju kakva mu je politička budućnost.

Baš kao što se i očekivalo, svetski mediji su se tokom prethodne sedmice bavili Putinovom ekonomskom politikom, stavom prema Zapadu, unutrašnjim reformama i njegovom političkom budućnošću. Ono što nije bilo očekivano jeste čudna saglasnost analitičara po tim pitanjima: u poplavi tekstova i priloga, nemoguće je bilo naći neki koji bi Putinu prognozirao skoru penziju ili neki koji bi prevideo činjenicu da pre deset godina ruski premijer nije izgledao kao neko ko će duže opstati na čelu zemlje.

Istim povodom, nezaobilazno je bilo podsećanje na cenu kojom su građani Rusije platili tu decenijsku vladavinu, ali i na razgolićene fotografije. Ispostavilo se, naime, da su one najbolja ilustracija za sve što su analitičari imali da kažu o Putinovom jubileju.

SPOMENAR I SVETLA BUDUĆNOST: Kako je već red u takvim prilikama, povodom decenije Putinove vlasti, mediji su se pre svega prisetili njegovih početaka na čelu Rusije – dolaska na mesto premijera 1999, pobede na predsedničkim izborima u maju 2000, ponovnog izbora na funkciju predsednika 2004, na presudni uticaj koji je imao prilikom izbora Dmitrija Medvedeva za predsednika u martu 2008. i, konačno, na imenovanje za premijera u maju 2008.

Faktografija je ipak ostala u drugom planu, pošto su se mediji najviše zabavili onim što je publici i najzanimljivije: utiskom koji je Putin ostavljao nekad i impresijama koje izaziva danas. Radio Slobodna Evropa (RFE) tako navodi da je 9. avgusta 1999. Putin bio samo „bezbojni i doslovce nepoznati operativac KGB-a“, koji je izgledao nesigurno i stidljivo, a „novinarima se obraćao snishodljivim tonom, oborenog pogleda“. Kao takav, jedva je dobio većinu glasova u Dumi: „Imao je samo šest glasova više nego što je bilo neophodno za imenovanje. Teško je danas zamisliti scenario u kojem bi 84 poslanika glasala protiv Putina, dok bi se njih 88 uzdržalo od glasanja“, ocenjuje RFE.

Imajući u vidu da su neposredno pred Putinov jubilej objavljeni rezultati ispitivanja javnog mnjenja po kojima on uživa poverenje čak 78 odsto Rusa, svetskim medijima nije bilo teško da zaključe kako će aktuelni premijer još dugo vladati. Analiza Asošiejted presa (AP) nosi naslov „Posle decenije na vlasti, Vladimir Putin biće na funkciji još deset godina“, dok Rojters dodaje samo jedan upitnik i naslovljava svoj tekst sa „Putin: još deset godina?“. Ovi i drugi mediji, naime, tvrde da je Putin postavio Medvedeva na mesto predsednika samo zato što mu Ustav nije dozvoljavao tri uzastopna mandata, kao i da će to krhko savezništvo trajati samo do sledećih izbora 2012. godine. Rojters tako citira Olgu Krištanovskaju, ekspertkinju iz Moskve, koja kaže: „Naše studije pokazuju da ljudi veruju da je Putin pravi lider, a da je Medvedev njegov politički sin, ‘broj dva’, koji uči od njega. Ipak, takav aranžman ne može dugo da traje. Rusi će se vratiti na sistem jedinstvenog centra moći i Vladimir Vladimirovič Putin biće predsednik 2012.“ Ista sagovornica osvrnula se i na specifičnosti mentaliteta Putinovih birača: „U Rusiji, političari se vrednuju na osnovu drugačijih kriterijuma nego političari na Zapadu. Na Zapadu, ono što se računa jeste efikasnost. U Rusiji, najvažnija stvar je impresija snage, a za Ruse, Putin izgleda vrlo snažno.“

Oštro kritikujući unutrašnju politiku ruskog premijera, moskovski analitičar Dmitrij Oreškin je u izjavi za RFE konstatovao kako poverenje u Putina nije bazirano isključivo na mentalitetu, već i na opštem beznađu: „Nema ničeg drugog u šta bismo mogli da verujemo. Ne verujemo u institucije; ne verujemo u sudstvo; ne verujemo u instituciju izbora. U toj situaciji, postoji samo jedna jedina figura prema kojoj usmeravamo sva svoja nadanja – Vladimir Putin.“

NIŠTA BEZ GASA: Jedna od glavnih stvari kojima su se mediji bavili jeste Putinova ekonomska politika. U tom smislu, pre svega se isticalo da je upravo on zaslužan za dizanje ruske ekonomije iz pepela – u trenutku njegovog dolaska na vlast, navodi se, rublja je bila u kolapsu, a privreda potpuno uništena. „Kvalitet života Rusa koji žive u velikim gradovima dramatično se poboljšao od 1999. Iako kritičari tvrde da je Putin malo učinio kako bi se ekonomija oslonila na još nešto izuzev bogatih gasnih resursa, visoka cena gasa doprinela je nezabeleženom ekonomskom napretku. Moskva i Sankt Peterburg preplavljeni su superbogatašima, bez obzira na to što je svetska kriza od mnogih milijardera napravila milionere“, ističe se u analizi AP-a, koju su preneli brojni mediji.

Mnogo oštriji osvrt pružio je RFE, koji citira moskovskog analitičara Dmitrija Oreškina: „Delimično poštujući sopstveno poimanje javnog interesa koje je formirao u KGB-u, a delimično zanesen rastom cena gasa, Putin je počeo da gradi izolacioni državni model nesposoban za suočavanje s izazovima modernog doba. Državu koju je nasledio, a koja je bila u fazi demokratskog i ekonomskog razvoja, sveo je na državu koja ima status južnoameričke sile, a čiji su potencijali za budućnost potpuno nestali.“ RFE takođe ističe da je nesumnjiva uzročno-posledična veza između Putinove moći i konstantnog rasta cene gasa na svetskom tržištu. Posebno se stoga ističe nepovoljniji položaj njegovog prethodnika na čelu Rusije Borisa Jeljcina: „Uvek sam se pitao kako bi bilo Putinu da je imao Jeljcinovu cenu gasa i, obrnuto, kako bi bilo Jeljcinu da je imao Putinovu cenu gasa“, konstatuje sagovornik RFE-a Edvard Lukas, nekadašnji šef moskovskog dopisništva magazina „Ekonomist“.

Osim promena u ekonomiji, analitičari veliku pažnju posvećuju i Putinovoj „agresivnoj spoljnoj politici“. Navodi se tako da je Putin nastavio s praksom patroliranja u međunarodnim vodama koja je ustanovljena u sovjetskoj eri, kao i da je sprečio širenje NATO-a do zapadnih ruskih granica, što je dovelo do zaoštravanja odnosa sa Zapadom. Prema oceni AP-a, američka podrška Ukrajini i Gruziji u Kremlju protumačena je kao pokušaj okretanja ovih zemalja protiv Rusije, dok je prošlogodišnji gruzijski rat predstavljao vrhunac te tenzije i veliki izazov za diplomatiju SAD i Rusije. „Putin želi da Rusija bude deo svetske elite – što je ideja koju je možda najbolje izneo Dmitrij Medvedev. Medvedev je u nedavnom intervjuu za rusku NTV mrežu rekao da želi da svakom Rusu koji putuje u inostranstvo bude garantovano poštovanje koje imaju i građani zapadnih zemalja“, navodi AP, ne objašnjavajući detaljnije zašto ruski građani ne bi imali isti tretman kao i Zapadnjaci.

CENA VLASTI: Najoštrije kritike u ovim analizama dobio je Putinov odnos prema medijima i bazičnim demokratskim principima. „Putin je unazadio demokratske tekovine Jeljcinove ere tako što je ukinuo direktne izbore za čelnike regionalnih vlada, marginalizovao liberalnu opoziciju i, kako njegovi kritičari kažu, stvorio atmosferu u kojoj nekažnjeno prolaze oni koji ućutkuju njegove protivnike“, navodi se u analizi AP-a. S druge strane, RFE ističe i da je ruski premijer ukinuo nezavisnost medija, „nevladin sektor optužio za nečasnu povezanost sa inostranim službama bezbednosti i stvorio paralelnu mrežu lažnih nevladinih organizacija kojima upravlja država.“

Pored sopstvene analize, RFE prenosi i vrlo oštar tekst Kristofera Vokera, direktora Fridom hausa (Freedom House) u kojem ovaj decidno nabraja imena ljudi koji su ubijeni zbog toga što su se, na ovaj ili onaj način, otvoreno usprotivili politici Vladimira Putina, opisuje način na koji je onemogućena nezavisnost nekih većih TV kuća i konstatuje kako je u Rusiji do sada ukinuto 28 od 36 radio-stanica koje su prenosile inostrane programe. Po Vokerovoj oceni, Putin radi ono što su pre njega radile i neke druge autokrate: „dopuštajući određen stepen nezavisnosti na marginama“, on kontroliše samo informacije koje imaju veći politički značaj. U kontekstu stalnih ubistava, bogaćenja mafije i uništavanja nezavisnosti medija, Voker ovako opisuje Putinovu Rusiju: „Posle decenije putinizma, sloboda govora duboko je zamrznuta. Autocenzura je postala metod opstanka. Vladavina prava, iako se o njoj mnogo govori, ne postoji. Korupcija cveta na svim nivoima.“

Najbolju ilustraciju ovakve Vokerove ocene verovatno je dao moskovski dnevnik „Pravda“. Za razliku od drugih svetskih medija, „Pravda“ je svoju analizu Putinovog jubileja obojila samo u ružičaste tonove – na njenim stranicama, premijer je čovek koji ima „izvanrednu intuiciju“, koji „konstantno izražava spremnost da bude blizak s ljudima“, a „mnogi istoričari proučavaju ‘fenomen Putin’ pokušavajući da otkriju misteriju njegove popularnosti“. Takođe, on ima talenat „da izgleda prirodno u mnogim situacijama“, da „odgovori rekordnom brzinom“, da „priča viceve i razgovara s ljudima, da glumi bolje od glumca“. U tekstu u kojem nema bukvalno nijednog negativnog tona, primetno je takođe i izvrtanje reči sagovornika. Već pomenuta Olga Krištanovskaja, koja je dala izjavu za Rojters, govorila je i za „Pravdu“, ali se ispostavlja da je između ta dva intervjua potpuno promenila političke stavove. Primera radi, dok za Rojters tvrdi kako je Putin čovek koji želi samo i isključivo kontrolu, ona u Pravdi ocenjuje da je Putinova reforma državne administracije sprovedena „na izuzetno delikatan način“.

Ima u svemu ovome i jedan bizaran detalj koji prenosi AP: TV stanica koja prikazuje crtane filmove cenzurisana je nedavno, baš u trenutku kada je trebalo da bude emitovana epizoda „South Parka“ u kojoj se autori rugaju Putinu.

TORZO: Neizostavni deo svih medijskih analiza bila je serija fotografija na kojima se Vladimir Putin, baš kao i u sličnoj seriji objavljenoj 2007, pojavljuje polunag. Ovoga puta prikazan je kako jaše i hrani konja, i kako pliva, a fotografije su snimljene početkom avgusta u Sibiru. No, dok je serija iz 2007. bila propraćena samo receptima tipa „Kako dobiti mišiće kakve ima Putin“, ovogodišnja je zavredela dublju analizu. Zavidnu fizičku formu ruskog premijera mediji su doveli u vezu sa slikom Rusije koju Putin želi da ostvari (jaka, otporna, izdržljiva), kao i sa promenama koje su se u toj zemlji dogodile. „Tokom njegove vladavine, Kremlj je namenski promovisao Putinovu krepkost kao simbol obnovljene ruske snage, kao kontrast vremenima njegovog pijanog i bolešljivog prethodnika Borisa Jeljcina“, piše londonski „Tajms“, ocenjujući još da će fotografije izazvati „uzdahe žena širom Rusije“, ali i „potvrditi status ruskog premijera kao gej ikone“.

U analizama ovog tipa najdalje je otišao britanski dnevnik „Gardijan“. Ovaj list posebnu pažnju posvećuje činjenici da Putin na fotografijama pliva leptir stilom, jer je u pitanju „najagresivniji od svih stilova“ koji zahteva „simultano rotiranje obe ruke, u kombinaciji sa neprekidnim radom obe noge“. „Gardijan“ konstatuje kako je zbog svega toga neizbežno „dublje tumačenje“ fotografija: „Pošto je Putin čovek sklon politici izolacije, agresivan i bez straha od talasanja, da li je njegov leptir stil metafora za put kojim je Rusija odlučila da ide? I ako je tako, šta li bi onda mogle da znače fotografije na kojima hrani konja?“

Odgovor na ova pitanja nije dala nijedna analiza, ali on svakako postoji. Sudeći po talentu da privuče pažnju medija i analitičara, ali i po dužini vladavine, sasvim je sigurno da ruski premijer Vladimir Putin ništa ne radi slučajno.