Veseli vernik revolucije

Reč fidel na francuskom znači „veran“, na nemačkom „veseo“. Fidel Kastro je ostao veran svojim idealima, a često je imao prilike da bude veseo. Koliko je jaka njegova vera morala da bude kada se sa osamdesetak drugova u Meksiku ukrcao na jahtu Granma (Bakica) i uputio ka rodnom ostrvu da bi pokrenuo borbu za slobodu. Samo njih dvadesetak uspelo je da se probije do planine Sijera Maestre, odakle je Kastro pokrenuo ustanak i pobedio diktatora Batistu iza koga su stajale SAD. „O, zar se i to može?“ Moglo se. U Pjesmi mrtvih proletera Branka Ćopića posle borbe „deset na jednoga“ refren je: „O, zar se i to može?“

Sigurno je bio zadovoljan i veseo, jer je izbegao mnoštvo atentata – ne verujem da ih je bilo šest stotina, kao što neki govore, ali ne sumnjam da ih je bilo mnogo. Nije nosio pancirni prsluk. Pitali su ga za to jednom prilikom u Njujorku, a on je raskopčao košulju, pokazao gole grudi i rekao: „Ja nosim moralni prsluk.“ Za vreme njegove vladavine kroz Belu kuću u Vašingtonu prošlo je deset američkih predsednika koji su bezuspešno pokušavali da ga svrgnu. Pa kako ne bi bio veseo? Ispunila mu se čak i želja da umre prirodnom smrću. Čitavu poslednju deceniju života borio se protiv bolesti, a na veselu narav ukazivale su i šarene, uglavnom crvene trenerke u kojima se slikao kada je primao posete.

Iako je bio više od tri decenije mlađi od Tita, Nehrua i ostalih značajnih ličnosti koje su obeležile čitavu jednu epohu, pamtićemo ga kao da je bio jedan od njih, jer je pripadao krugu velikana koji su preoblikovali svet u drugoj polovini XX veka. Moglo bi se reći da je taj svet konačno nestao sa njim.

Bio je najbolji govornik od pojave radija i televizije, otkako možemo da poredimo, jer ne znamo kako je zvučao Ciceron u rimskom senatu. Govorio bi satima, a da se pritom nije umarao, to je umelo da bude tako zabavno da su ga pratili kao da izvodi monodramu. Ja sam ga sa uživanjem slušao, iako ništa nisam razumeo, bilo je moćno kao Vagnerova muzika.

VANBRAČNO DETE: O životu Fidela Kastra objavljeno je nekoliko knjiga, napisao je i svoju autobiografiju sa jednostavnim naslovom Moj život. Pošto sam pročitao mnogo knjiga o Titu, koje su dobrim delom senzacionalističke, u kojima sve vrvi od izmišljotina, veoma sam oprezan u odnosu na mnoge podatke o velikom Kubancu. Stoprocentno, naravno, ne verujem ni njemu, jer još od prvog velikog istoričara, Rimljanina jevrejskog porekla Josifa Flavija, svako ulepšava svoj život i svoja dela, preskače neugodne epizode kroz koje je prošao. Uzdržano objavljujem ono što na osnovu svega dostupnog mislim da je istina.

Početak njegove najčešće objavljivane biografije mora da se ispravi, odnosno dopuni. Tačno je da mu je otac bio imućan, ugledan vlasnik plantaža šećerne trske, hotela, pekara i mesara, ali Fidel je vanbračni sin, koga otac dugo nije priznao, prvih godina života kao da za njega nije postojao. Iako se rodio 1926. godine, kršten je tek sa devet godina kao Fidel Jipolito Rus Gonsales. (Nisam bio siguran kako se prezime Ruz tačno izgovara sve dok nisam naišao na filmski snimak gde svoje puno ime i prezime izgovara on lično: Fidel Kastro Rus. Rus sa dugim „u“.) Otac se zvao Anhel Kastro Arhis, a Fidelova majka Lina Rus Gonsales bila je kuvarica u Anhelovom domaćinstvu.

Anhel Kastro se rodio u Španiji. Godine 1895. sa armijom od 200.000 španskih boraca došao je na Kubu da se suprotstavi njenoj prvoj borbi za nezavisnost, koju je predvodio Hose Marti, pesnik i osnivač Revolucionarne partije Kube. Marti, protiv koga se Anhel u mladosti borio, postao je kasnije Fidelov uzor. Rat za nezavisnost završio se oslobođenjem od Španije, ali dominacijom Sjedinjenih Američkih Država, koje su Kubi dale prividnu samostalnost.

Anhel je povučen nazad u domovinu, ali se kasnije vratio na Kubu i obogatio. Od svoje prve žene, sa kojom je imao petoro dece, razveo se 1941. godine i tek je tada priznao Fidela kao sina. Ispostavljena mu je nova krštenica na ime Fidel Anhel Kastro Rus – dečak je već imao petnaest godina. Anhel se 1943. godine najzad oženio Linom, sa kojom je imao sedmoro dece, i tada je Fidel dobio krštenicu sa konačnim imenom: Fidel Alehandro Kastro Rus. Imao je petoro polubraće i polusestara i još šestoro rođenih. Zajedno s njim je uvek bio, ostao i nasledio ga na čelu Kube samo brat Raul.

Nisam našao pouzdan podatak o tome kakav je bio Fidelov odnos sa ocem. Anhel je umro 1956. godine, pre nego što se Fidel iskrcao na Kubi da pokrene revoluciju, a majka Lina je umrla 1963. godine. Koliko je meni poznato, Maximo Lider, comandante Kastro, nikad se nije posebno žalio na odrastanje kao vanbračno dete koje imućni otac dugo nije priznavao, ali ne treba biti frojdista da bi se shvatilo da je to moralo da ostavi tragove na njemu, da ga formira kao ličnost, da ga prati celog života, da je o tome ćutao jer ga je bolelo, da ga je to možda i motivisalo da postane jedan od najautentičnijih revolucionara u istoriji. Tito je voleo javno da govori o svojim roditeljima, o ljubavi prema majci, pričao je anegdote iz svog detinjstva, sakupljao svoju veliku porodicu; Fidel Kastro se i u tome razlikovao od njega.

Dok je bio sam sa majkom, Fidel je vaspitavan u rimokatoličkom duhu u seoskim školama, ali, pošto ga je priznao, otac mu je omogućio da pohađa prvoklasne škole i fakultete, pa je Fidel doktorirao građansko pravo na univerzitetu u Havani gde je redovno polagao ispite, ali se isticao pre svega u košarci i interesovanjem za politiku. Po završetku studija otvorio je advokatsku kancelariju, nije baš dobro prolazio finansijski, jer je nastavio da se bavi politikom. Nameravao je da se kandiduje za poslanika u parlamentu kao član Ortodoksne partije, građanske stranke koja se borila protiv korupcije i za samostalnost Kube.

REVOLUCIONAR: Godine 1952. Fulgensio Batista pučem dolazi na vlast. Kastro je protiv njega podneo prijavu ustavnom sudu, a pošto je odbijena, došao je do zaključka da samo oružana pobuna može da svrgne diktatora. Organizovao je ustanak koji je počeo 26. jula 1953. godine napadom na kasarnu Monkada u Santijagu del Kuba. Uhapšen je, pred sudom je dao čuvenu izjavu La historia me apsolvera! (Istorija će me osloboditi presude!). Tito se na suđenju u Zagrebu nije pozvao na istoriju, nego na partiju: „Ja priznajem samo sud svoje partije.“ U vreme svoje prve oružane pobune advokat Fidel Kastro nije imao nikakve veze sa komunizmom, bio je liberalni građanin.

Posle dve godine je pomilovan. Otišao je u Meksiko da tamo organizuje, naoruža i obuči borce za oslobođenje zemlje. Upoznao se sa argentinskim lekarom Ernestom Gevarom de la Sernom, koji će se proslaviti kao Če. Na Kubu se sa grupom saboraca iskrcao 2. decembra 1956. godine. Posle dve godine, 1. januara 1959, Batista je pobegao, a Kastro, njegov brat Raul i Če su sa svojim bradatim borcima – „barbudosima“ – umarširali u Havanu. U početku su se Kastro i njegovi borci zakleli da se neće brijati sve do konačne pobede, ali pošto su bili prepoznatljivi po bradama više se nikad nisu brijali, brada je ostala njihov zaštitni znak. Da li to znači da do konačne pobede nikad nije ni došlo?

Nakon osvajanja vlasti Fidel još nije imao jasnu ideologiju, osim želju za slobodom. Njegova vlast je počela agrarnom reformom, tom prilikom je nacionalizovan i posed njegovog oca, kojim je upravljao njegov dve godine stariji brat Ramon. Ramon je posle rukovodio nekim kubanskim državnim preduzećima koja su se bavila poljoprivredom i transportom, a umro je ove godine u februaru. Poslednje Ramonove fotografije pokazuju da je fizički veoma ličio na slavnijeg brata.

Raul i Če počeli su pregovore sa predstavnicima SSSR i zemljama Istočnog bloka. Fidel se tome u najmanju ruku nije protivio, ali lično se upoznao sa Hruščovom tek 1960. godine na rubu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku i tek otada se izjašnjava kao komunista. On je 1. maja 1960. izjavio da će na Kubi uvesti socijalizam i da prihvata ideje marksizma i lenjinizma.

Mislim da ga je na takvu odluku naterala politika Vašingtona. Fidel Kastro se kao komunista izjasnio tek sedamnaest godina posle oružanog napada na kasarnu Monkada. Borac protiv diktature postao je diktator.

SOCIJALISTIČKA IDILA: Na osnovu svog kratkog boravka na Kubi i onoga što sam pročitao, ne mogu da analiziram razvoj te zemlje za vreme pola veka vladavine Fidela Kastra, ali mogu da ponudim neke utiske kao prilog za razmišljanje.

U glavnom gradu Kube, Havani, održana je VI konferencija šefova država i vlada nesvrstanih zemalja od 3. do 9. septembra 1979. godine. Ja sam sa pripremnom grupom jugoslovenske delegacije stigao već 24. avgusta, a vratio se 14. septembra. Imao sam nešto malo vremena i pre i posle velikog skupa da lutam gradom, posećujem javne plaže, noćne lokale i da razgovaram sa takozvanim običnim ljudima.

Kubanci su imali besplatnu i vrhunsku zdravstvenu zaštitu. Školovanje je takođe bilo besplatno od osnovne škole do univerziteta i doktorata isključivo na osnovu talenta dece. O korupciji ili korišćenju partijskih veza ništa nisam čuo. Nezaposlenost nije postojala. Te prednosti Kastrove vladavine ni njegovi najveći neprijatelji nisu osporavali. Međutim, siromaštvo je za naše pojmove delovalo katastrofalno, iako ja veliku ozlojeđenost nisam primećivao. Kubanci, naročito crnački deo stanovništva, delovali su zadovoljno. Meni se činilo da na ulicama i plažama vidim vesela lica, vesela na svog komandanta.

Gotovo ništa nije moglo da se kupi bez kartica za namirnice i bonova, bila je to situacija koju sam doživeo u vreme naših prvih posleratnih godina, ali u tropskoj Kubi delovala je drugačije. Ako je Kubanac godišnje dobijao jedne bele pantalone, žene suknju, svako po jedan šorc i dve ili tri bele majice, na toj vrućini ništa drugo nije bilo neophodno. Tropskog voća je bilo dovoljno. Restorančići su bili otvoreni, pred njima se strpljivo stajalo u redu, čekalo se slobodno mesto. Pevalo se i igralo. Iznenađivalo me je kako elegantno igraju čak i debeli, krupni ljudi.

Prepoznao sam hotel u kome se snimao kultni film Bal na vodi. Koktele sam pio u hotelu koji je voleo Frenk Sinatra. Raskošni hoteli iz vremena prevlasti Amerikanaca bili su dobro očuvani. Možda su i posebno restaurirani pred dolazak tako velikog broja diplomata i novinara na Sastanak na vrhu nesvrstanih zemalja. Kubanci nisu smeli da ulaze u taj areal, ali na plaži Havane sam se kupao sa narodom.

Čudilo me je da na moru osim tankera nisam video brodove. Nigde nijednog belog jedra, a talasi blagi, vetar pirka. Suncem obasjana pučina delovala je prazno.

Nemaština se objašnjavala embargom koji je Amerika uvela Kubi, što je svakako bar delimično tačno. To je Kastra nateralo da se još više osloni na SSSR i istočnoevropske zemlje jer je za Kubu to bila jedina mogućnost materijalnog opstanka. Kuba nema svojih izvora energije, uglja, nafte, vodotokova koji se mogu iskoristiti za proizvodnju električne energije, svaki kilovat struje zavisio je od nafte uvezene iz SSSR po povoljnoj ceni ili na kredit, takoreći u zamenu za šećer.

Nezaboravan mi je poznovečernji prizor na jednoj raskrsnici: sa četiri strane stižu oldtajmeri koje čudesno vešti majstori održavaju u voznom stanju, ali se saobraćajka, tanušna lepa crnkinja u uniformi sa prilično kratkom suknjom, sa prevelikom futrolom za pištolj koja landara sa uzanog struka, ispod palme ljubi sa momkom u civilu i baš je briga za saobraćajni haos iza njenih leđa. Rekao sam sebi: eto, to je Kuba.

Ljudi su se snalazili. Domar naše ambasade pričao mi je, na primer, da prazne flaše viskija i konjaka poklanja apotekaru preko puta koji ih puni onim što on destiliše, zatvara originalnim čepovima i prodaje kao originale.

Pre gotovo četrdeset godina, rekoh, imao sam utisak da su Kubanci zadovoljni uprkos svemu, verovali su da na svoju zemlju mogu da budu ponosni. Sad mi pričaju mladi prijatelji, koji su nedavno bili na tom lepom ostrvu, da se u tom pogledu mnogo toga promenilo, da tamo ne vlada nikakva idila. Današnji dvadesetogodišnjaci na Kubi imaju smartfone, trećina Kubanaca već koristi internet, žele da žive onako kako misle da se živi na Floridi ili u zapadnoj Evropi.

TITO I KASTRO: Moj zadatak na Konferenciji nesvrstanih bio je da u toku dana prikupim sve što bi naši ljudi zapisali o svojim susretima i razgovorima. Članovi državne delegacije Vidoje Žarković, Miloš Minić, Antun Vratuša i Josip Vrhovec vodili su odvojene razgovore sa predstavnicima drugih nesvrstanih zemalja, naše diplomate sa iskusnim Budimirom Lončarom na čelu sedeli su u raznim odborima i potkomitetima. Kao primer navešću da mi Miloš Minić daje dve stranice rukom zapisane beleške i kaže: „Skratite to na pola stranice.“ Šta sam uradio videće tek sutradan ujutro, na meni je bilo da procenim šta je za njega bilo najvažnije. Odbor, koji se sastojao od nas trojice, uveče bi u ambasadi pregledavao beleške, odlučivali smo šta je bitno, na kraju bih ja konačnu verziju diktirao poverljivoj sekretarici, uništavao originale u mašini-seckalici, tekst bi se umnožavao u dvanaest primeraka i predavao sam ih oficiru garde da ih odnese kome treba. Tito i njegovi najbliži saradnici su za doručkom mogli da pročitaju šta se događalo prethodnog dana. U zoru sam mogao da se odvezem u hotel Viktorija u kome sam imao mali, dvosoban apartman da pokušam da spavam nekoliko sati, ali sobarice su već galamile po hodnicima i na sav glas su brujali staromodni usisivači.

Na osnovu zapisa koji su prolazili kroz moje ruke, shvatio sam da se između dve struje – na čelu jedne je stajao Fidel Kastro, na čelu druge Tito – vodila teška borba o budućem razvoju pokreta nesvrstanosti. Tito je zbog toga, uprkos savetu lekara, došao u Havanu i time možda sebi skratio život. Kastro je kao domaćin, a pogotovu kao mnogo mlađi čovek, prema Titu formalno bio veoma učtiv, ali mislim da je i njega i sovjetsko rukovodstvo smatrao živim mumijama. Na čelu SSSR je bio senilni Brežnjev, članovi njegovog politbiroa su većinom takođe bili starci. Uveren sam da je Fidel Kastro sebe smatrao rođenim vođom pokreta nesvrstanih zajedno sa celim istočnim blokom, Kuba mu je postala tesna.

Pokušavam da što jednostavnije objasnim suštinu razmimoilaženja između te dve linije. Kastro se zalagao da nesvrstane zemlje budu „prirodni saveznici“ Sovjetskog Saveza, a Tito i mnogi drugi da se ostane na „izvornim principima nesvrstanosti“, koji nisu značili neutralnost, nego mogućnost da se u svakom konkretnom slučaju zauzme stav nezavisno od mišljenja Moskve i Vašingtona.

Te razmirice se nisu pojavile tek u Havani. Fidel Kastro je u Jugoslaviji bio samo jednom, marta 1976. godine, nepomirljivo različita mišljenja o nesvrstanosti su već tada došla do izražaja, ali to se nije objavljivalo. Javno su se Tito i Kastro grlili i ljubili. Na internetu se mogu naći filmovi kako Kastrove posete Jugoslaviji tako i Titovog boravka u Havani. Objavljivane slike i filmovi često nemaju mnogo veze sa stvarnošću.

Po mom mišljenju, Kastro je na Konferenciji pravio početničke greške, krenuo je kao kad bi atleta na maratonu odmah potrčao iz sve snage. On i njegovi saveznici su svojim govorima za dva dana „ispucali svu municiju“, činilo se u početku da su njihove ideje u prednosti. Tito, koji je prvog dana govorio prvi, govorio je mirnije, odlučno i pokazalo se da većina stoji iza njega. Meni su se posebno sviđali nastupi predsednika Tanzanije Džulijusa Njererea i Zambije Keneta Kaunde. Kastro nije uspeo da ispuni očekivanja Moskve i da pokret stavi pod sovjetsku kontrolu.

Koliko je bio razočaran, da ne kažem ljut, pokazao je i time što se nije interesovao za Titovu bolest, koja je nastupila nekoliko meseci posle povratka sa Kube. Čini mi se da je bio jedini lider neke ozbiljne zemlje koji nije došao na Titovu sahranu, američki predsednik Džimi Karter poslao je svoju majku kao odraz poštovanja.

Na rubu Konferencije sam čuo svašta, na primer da Kuba svakog dana košta Sovjetski Savez koliko Izrael košta SAD.

NEMIRNI ČE: Ernesto Gevara, poznat kao Če, na Kubi je svetli lik kome se klanjaju svi. U Muzeju revolucije mu se iskazuje najveće poštovanje. Za vreme revolucije Fidel i Če su bili najbliži saradnici, ali odmah posle preuzimanja vlasti među njima je počeo razdor za koji Kubanci nije trebalo da znaju.

Če je postao guverner Narodne banke i ministar industrije, ali kao lekar o ekonomiji i finansijama nije imao pojma. Želeo je brzu industrijalizaciju po uzoru na Sovjetski Savez, ali pragmatični Fidel Kastro je odlagao takve ideje, znao je da je izvoz šećera važniji.

Razlika između dvojice vođa revolucije odmah se pokazala i u privatnom životu. Fidel, možda sećajući se nemaštine napuštenog deteta, zavoleo je luksuz, voleo je dobro da jede i pije, da se zabavlja. Če, odrastao kao razmaženo dete, bio je naglašeno skroman, nije hteo da živi drugačije od većine Kubanaca, učestvovao je i u radnim akcijama.

Če Gevara je krenuo da obiđe Kinu, SSSR, azijske i afričke zemlje, u Jugoslaviju je stigao 1959. godine, Tito ga je primio 18. avgusta. Zapisnik sa tog susreta može da se nađe na internetu, najviše reči bilo je o agrarnoj reformi, Če se raspitivao za jugoslovenska iskustva, Tito je bio oprezan sa savetima, naglašavao je da ne poznaje dovoljno stanje latifundija na Kubi, ali je naglašavao i da je važno da se osigura odanost seljaka revoluciji.

Če je bio bliži Kini nego Sovjetskom Savezu, u Moskvi je položio venac na Staljinov grob, iako je to smetalo rukovodstvu pod Hruščovom. Čeu se sviđao i režim u Severnoj Koreji. Nemiran, nestrpljiv, strastan revolucionar, pokušao je da se umeša u nemire u Kongu i tamo pokrene revoluciju po kubanskom uzoru, ali nije uspeo. Godine 1965. se razočaran vratio na Kubu odakle je krenuo da organizuje revoluciju u Boliviji, gde ga seljaci nisu prihvatili kao što se nadao. Tu je i ubijen 9. oktobra 1967. godine. Možda se Titovog upozorenja da treba pridobiti seljake setio kad je već bilo kasno.

Bio je neumoran, nadasve iskren, možda neuračunljiv i u krajnjoj liniji neuspešan revolucionar. Ne na poslednjem mestu, zahvaljujući čuvenoj fotografiji Alberta Korde postao je idol milionima levičara na svim meridijanima koji nemaju pojma šta je Če zaista hteo. Moraš da pogineš mlad da bi postao ikona. Ja mislim da je Fidelu Kastru laknulo kad je Če prvi put otišao sa Kube, a pogotovu kad je čuo za njegovu smrt.

U toku najveće krize koja je potresla ne samo Kubu nego celi svet, na vrhuncu hladnog rata, kad zamalo nije izbio nuklearni rat zbog sovjetskih raketa sa balističkim punjenjem na ostrvu nadomak Amerike, Fidel Kastro je bio za to „da se ide do kraja, pa kud puklo da puklo“. Kada je Hruščov popustio pred energičnijim Kenedijem, kažu da je Kastro u užem krugu nazvao sovjetskog lidera „pederom“, iako je za dlaku izbegnut smak sveta.

KASTRO I MILOŠEVIĆ: Čudno je da se povodom Kastrove smrti malo govori o zatvoru Gvantanamo na Kubi, koji Obama, uprkos svom predizbornom obećanju, nije raspustio. Zatvorenici i vojnici koji ih muče, ispituju i čuvaju mirno dolaze i odlaze. Pod Trampom se ta čudovišna institucija sigurno neće ukinuti.

Mislim da je Obamina poseta Kubi doprinela tome da Tramp pobedi. Očekivao sam da će svi Hispanoamerikanci glasati protiv politički neiskusnog milijardera zbog njegovih ispada u vezi sa Meksikancima, ali čini se da je gotovo dva miliona Kubanaca u Floridi zbog približavanja Vašingtona Havani glasalo za Trampa, a protiv dotadašnje vlasti oličene u Hilari Klinton. Florida je bitno doprinela izbornom rezultatu.

Nemački kancelar Gerhard Šreder prisustvovao je 1999. godine sastanku zemalja Latinske Amerike i Evropske unije u Rio de Žaneiru. Tamo ga je u hotelu posetio Fidel Kastro. Za nas je zanimljivo, na osnovu nemačkih zabeleški, da se kubanski šef države i partije interesovao za Srbiju i Kosovo, da je izjavio da se divi srpskom narodu, ali da se ograđuje od Slobodana Miloševića.

KUBA POSLE KASTRA: Verovatno izlazi iz okvira ovog nekrologa o Fidelu Kastru ako kažem kako vidim budućnost Kube na osnovu naših i istočnoevropskih iskustava. Malo-pomalo, preovladaće neoliberalni kapitalizam. Izlozi će se puniti robom koja dotle nije bila pristupačna običnim Kubancima. U prvom trenutku to će ih obradovati, u drugom zbuniti, jer će im izobilje u izlozima i dalje biti nepristupačno, jer nemaju novaca, pa će ih na kraju razbesneti. Sjajno će proći oni koji imaju bogatu rodbinu u Floridi, jer će stizati dolari. Velika preduzeća, plantaže, hoteli će se privatizovati ili restituisati, uleteće krupni američki kapital, vraćaće se i kubanski preduzetnici iz Floride, počeće otpuštanje radnika. U prvo vreme govoriće se o Kastru kao diktatoru, tiraninu i ubici jer će to neprekidno ponavljati svi mediji, sada u američkim rukama, ali kroz koju deceniju će nova generacija slušajući dekine i bakine priče o savršenom zdravstvenom sistemu, besplatnom školovanju i sigurnim radnim mestima opet početi da ga veliča i da se divi njegovoj revoluciji.

SJAJ I BEDA: Kuba žali za Komandantom foto: ap