U finansijskom delu Menhetna demonstranti su prolaznicima delili „Žurnal okupiranog Volstrita“ (The Occupied Wall Street Journal), u kome jedan od naslova glasi: „Revolucija počinje kod kuće“, a drugi „Deklaracija o okupaciji“. U obližnjem parku Zukoti, koji neki nazivaju „revolucionarnim kampom“, stotine demonstranata je postavilo šatore i poljske kuhinje, danima sviralo gitare, lupalo u bubnjeve, spavalo, raspravljalo, vežbalo, tipkalo po tastaturama laptopa, snimalo malim veb-kamerama i u sajber prostor danima slalo poruke protiv pohlepe najbogatijih. Jedna od parola glasi „System error“, a u stalnim političkim raspravama, pridošlicama je objašnjavano da se protest tiče – sistema, a ne režima.
Pokret se za nekoliko nedelja proširio u stotinak američkih gradova – u Njujorku, Bostonu, Los Anđelesu, Nju Orleansu, Vašingtonu, San Francisku, Bostonu, Filadelfiji, Čikagu, Hjustonu, Denveru, Sakramentu, Atlanti, Las Vegasu… Zabeležena je i akcija grupe „Okupiraj Nešvil“ i parola „Okupiraj sve!“.
Demonstranti u Las Vegasu, Čikagu, Ohaju i na Floridi nosili su transparente s porukama „Kraj korporativnog blagostanja“ i „Vreme je za Revoluciju“, a u Njujorku: „Zaustavite rat protiv radnika“, „Milijarderi, vaše vreme je isteklo“, „Pojedi bogate“, „Oporezujte bogate“, „Spasite našu Republiku“ i „Jednakost, demokratija, revolucija“.
99 ODSTO: Poruke su uglavnom socijalno obojene i odražavaju nezadovoljstvo američke omladine zbog rastuće nezaposlenosti i rastućih socijalnih razlika. Glavna parola je „Mi smo (onih) 99 odsto“, koji su siti pohlepe onih jedan odsto privilegovanih bogatih. Taj broj odražava podatak da je u vreme kada su Rokfeler i Karnegi dominirali američkom industrijom, najbogatijih jedan odsto Amerikanaca uzimalo 18 odsto svih zarada, a da danas jedan odsto najbogatijih odnosi 24 odsto svih prihoda. Po podacima američkog Kongresa, bogatstvo najbogatijih jedan odsto Amerikanaca iznosi 16,8 biliona dolara, dva biliona više od bogatstva ostalih 90 odsto, a razlike su veće sada nego 1928. godine pred Veliku depresiju.
Da je oštrica tog naoko mekog pokreta usmerena na grupu najbogatijih jedan odsto trebalo je da pokaže akcija od 12. oktobra, tokom koje je u gornjem Grinič Vilidžu grupa od oko 800 ljudi krenula da s velikim čekovima u rukama demonstrira pred kućama direktora banke „Dž. P. Morgan Čejs“ milijardera Džejmija Dimona, biznismena Dejvida Koha i predsednika i izvršnog direktora Njuz kompanije Ruperta Mardoka. Opsedanje privatnih adresa biznismena okušali su pre toga u Los Anđelesu.
Život u parku Zukoti je, sudeći po izveštajima, organizovani haos. Postoje i interne snage bezbednosti koje zovu „deeskalacija“. Oni pozivaju ljude da poštuju imovinu drugih i da ne krše pravila o zabrani upotrebe alkohola i droge, mada je na nekim video-zapisima uočljiva gomila nečeg zavijenog u rizle što liči na džoint. Organizuju nabavku hrane, čak i pranje čarapa. U Njujorku temperatura pada i oni prikupljaju donacije u toploj odeći najavljujući da tu nameravaju da ostanu dugo. Gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg je spustio durbin i izjavio da ih neće sprečavati da protestuju sve dok ne krše zakon.
I grupa „Okupiraj L.A.“ najavljuje da će izdržati toliko dugo dok ne skrene pažnju na pitanja kao što su okončanje rata („Povucite se odasvud!“), korporacijsko izbegavanje poreza i rastuću nezaposlenost.
Za sada se male grupe američkih „otporaša“ ograničavaju na to da emituju poruku. Na pritisak policije se povuku, pa se vrate i pojave se u drugom gradu. Policija je na početku neke od njih hapsila zato što demonstriraju pod maskama, po nekoj staroj odredbi kojom se zabranjuje da više od tri lica nose maske, ako nije u pitanju maskenbal. Kad je protest u Njujorku počeo 17. septembra, policija je demonstrantima zabranila da podignu šatore u parku po nekom zakonu o beskućnicima koji zabranjuje boravak na javnom mestu posle isteka izvesnog vremena. Na to je masa ljudi počela da šeta gore-dole po Volstritu. Pokušali su da uđu i u zgradu Berze.
Njujorška policija uhapsila je 700 ljudi, u nedelju 2. oktobra, prilikom prelaska 1500 demonstranata iz Bruklina na Menhetn, zbog kršenja saobraćajnih propisa. Kako je koji od uhapšenih puštan iz pritvora, dočekivan je ovacijama kao sportska zvezda. Znatno masovniji marš na Volstrit koji je usledio 5. oktobra počeo je mirno, ali su, kako je padala noć, izbijali sporadični sukobi demonstranata s policajcima, koji su upotrebili prah bibera i dugačke pendreke, uhapsili njih 80 i urlali „Move! Move!“ kako bi demonstrante potisnuli s kolovoza na ograđene trotoare. Policijske blokade i ograde na Brodveju i na prilazu samom Volstritu, policija na konjima ispred Tifanija…
I pored velikog broja uhapšenih, izgleda da je u SAD represija manja nego u Britaniji, gde je posle avgustovskog izliva nasilja i pljačke pred sudom do sada optuženo više od 1700 ljudi, od kojih je polovina mlađa od 20 godina, a 45 odsto pre toga nije imalo kriminalni dosije.
SMEH KORPORATIVNIH ZOMBIJA: Službenici sa Volstrita, „korporativni zombiji“, u početku su podsmešljivo posmatrali demonstracije „okupatora“: „Pogledajte te klince s laptopima, demonstriraju protiv korporacija, a svaki je dao po 400 dolara kompaniji Epl“.
Uprkos zakonskim ograničenjima, 41 odsto zaposlenih na Volstritu očekuje veće bonuse u 2011. negu u 2010. godini, a samo osam odsto njih izjavljuje istraživačima da ne očekuju bonus. Njima je upućena parola nošena u klisuri jedne od njujorških ulica okružene neboderima: „Skočite, već jednom, jebem vam mater!“
Razlika između belih okovratnika i oponenata je vidljiva na prvi pogled: jedni u odelima i ispeglanim košuljama, kravatama, drugi u svim bojama Benetona, šaroliki kao Generalna skupština UN, u majicama na kojima je ispisano mnogo toga o okupaciji Volstrita, u patikama, sa tatuima, smešnim kapama i maštovitim frizurama.
DAH ‘68: U jednoj reportaži „Njujork tajmsa“ opisuje se i jedna „podrazumevajuća ambasadorka pokreta, s pravom frustriranih mladih ljudi“ – polunaga plavuša, koja je skinula sve sa sebe sem pamučnog donjeg veša i igrala na severnoj strani parka Zukoti, prema Liberti stritu, u pokušaju da preskoči vremenski jaz tamo do 1968.
Događaj ima miris i zvuk 1968, čak su i novi slogani pevani po notama Dilanovih pesama i Lenonove pesme Imagine. „Ja sam dete 60-ih, meni je mesto ovde“, izjavljuje 63-godišnja učesnica demonstracija. Starije gospođe nazivaju „besne bake“. Generacija koja se suprotstavljala Vijetnamskom ratu došla je među Fejsbuk anarhiste sa starim bedževima. Odnosno, onaj deo koji nije krenuo u „marš kroz institucije!“.
Grupa „Okupiraj Nju Orleans“ na sajtu poručuje sloganom: „Ova revolucija neće biti privatizovana“. U Njujorku je jedan od demonstranata, pozivajući masu da se pridruži protestu narednog dana, uzviknuo: „Ovo nije Vudstok II.“ Mnogi izveštači zapažaju da je slabost pokreta u tome što nema jasnije definisan cilj. Pokret zasad nema elektricitet ‘68, mada se oseća nešto od toga – ali, očito, ima veću upornost i mekši metod.
U jednom delu parka Zukoti je mesto za skupštinu. Organizacija je, kažu, horizontalna, nema hijerarhije, odluke se donose konsenzusom. „Vašington tajms“ ih opisuje kao grupu individualaca u kojoj su zastupljena različita godišta, rase, socioekonomske grupe i politička uverenja. Izbegavaju ideološke rasprave.
UMREŽENI: Neki kažu da je po ugledu na proteste na trgu Tahrir u Kairu pokret „Okupiraj!“ inicirao kanadski antikonzumentski magazin „Adbusters“, koji je 9. juna registrovao domen occupywallstreet.org, a 13. jula izneo predlog da se organizuju mirne demonstracije okupacije Volstrita. Pre toga pročuli su se po akcijama „Dan bez kupovine!“.
Grupa haktivista „Anonymous“ je krajem avgusta ohrabrila svoje članove da učestvuju u protestu. Internet je definitivno postao oruđe leve alternative. Mnoštvo pristalica prati pokret preko ajfona i androida. U Berlinu je hakerska Piratska partija na izborima osvojila čak 15 mesta u gradskoj skupštini…
Tokom kulminacije političkog spora povodom američke dužničke krize grupa „Njujorčani protiv smanjenja budžeta“ spojila je svoju „Generalnu skupštinu“ sa drugom grupom pred bronzanom skulpturom bika u trku postavljenom u blizini Volstrita, čijom se ikonom taj bik smatra. Jedan od znakova tog protesta je balerina koja izvodi piruetu na biku u trku, kao na reklamama za cirkuske predstave.
Pokret inače za sopstveni znak ima stisnutu pesnicu, kao naš Otpor. Ivan Marović (Narodni pokret Otpor, Srbija 2000) održao im je govor o simboličnoj važnosti okupacije simboličnih mesta – i završio pozajmljenom rečenicom iz vremena iskrcavanja čoveka na Mesec: „Mali korak za čoveka, veliki za čovečanstvo!“
ŠTA JE NEMOGUĆE: Slavoj Žižek, slovenački filozof, bradat, s crvenom majicom, tamo je u nedelju otvorio seminar „Radicalism 101“: „Postoji opasnost. Nemojte da se zaljubite u sebe. Lepo se provodimo ovde. Ali zapamtite: karnevali su jeftini.“ I dalje: „Govore vam da je promena nemoguća. A šta je danas moguće… U jednu ruku, u tehnologiji i seksualnosti sve je moguće. Možete da putujete na Mesec. Možete da postanete besmrtni pomoću biogenetike. Možete da imate seksualni odnos sa životinjama, ili bilo šta drugo. Ali, pogledajte, u oblasti društva i ekonomije: sve se smatra nemogućim. Želite da se malo povećaju porezi za bogate, oni vam kažu da je to nemoguće, izgubićemo konkurentnost. Želite malo novca za zdravstvenu zaštitu, kažu vam da je to nemoguće, to znači totalitarnu državu. Nešto je pogrešno u svetu u kome vam je obećan besmrtni život, ali u kome ne može da se potroši malo više za zdravstvenu zaštitu…“
Kritikovao je i Džordža Sorosa, milijardera koji finansira levicu: „Prvo vam uzme milijarde, onda vam vrati pola i to ga čini najvećim humanitarcem. Uzmite novac, ali nemojte da prestanete da se borite protiv sistema…“ Žižek je govorio, a masa je ponavljala kao neki živi zvučnik, kao što je činila i kad su im pre toga govorili američki nobelovac, profesor na univerzitetu Kolumbija, bivši potpredsednik svetske banke Džozef Štiglic i ostali.
Među „okupatore Volstrita“ dolazili su režiser socijalno angažovanih dokumentarnih filmova Majkl Mur, na koga nisu obraćali mnogo pažnje, glumica Suzan Sarandon, kao i neki hip-hop umetnici. Udovica Džona Lenona Joko Ono je preko Tvitera poručila: „Volim Occupy Wall Street. Kao što je Džon rekao, ‘Jedan heroj to ne može učiniti. Svako od nas treba da bude heroj!’ A vi to jeste. Hvala.“ Filozof i advokat Kornel Vest, autor knjige Rasno pitanje, dao im je podršku i održao predavanje.
Van Džons, levičarski aktivista, advokat za ljudska prava i bivši visoki funkcionar Obamine administracije, koga su republikanci optuživali za veze sa izvesnim marksističkim organizacijama, gostujući profesor u Centru za afro-američke studije u Školi za javne i međunarodne poslove Vudro Vilson, priključivši se protestima najavio je kako će se protesti pretvoriti u „američku jesen“.
PODRŠKA SINDIKATA: Nekoliko sindikata u Njujorku je 5. oktobra podržalo protest. Sindikat Timstersa (The Teamsters Union, formiran 1903, nekada poznat kao internacionalno bratstvo šofera), koji okuplja oko 1,4 miliona Amerikanaca, uglavnom „plavih kragni“ zaposlenih u privatnom i javnom sektoru, podržao je pokret Occupy Wall Street, potvrdio je predsednik Džejms P. Hofa, koji se preziva isto kao romaneskni tragični predsednik tog sindikata Džimi Hofa, nestao pod misterioznim okolnostima 1975. godine.
Predsednik Ujedinjene federacije učitelja iz Njujorka koja okuplja oko 200.000 učitelja izjavio je da je ponosan što podržava protest. Savez medicinskih sestara iz Masačusetsa pridružuje se njihovom „danu besa“, kao i oko 1000 pilota. Uz protest su i asocijacije koje štite prava beskućnika, udruženja pisaca, borci za ljudska prava, oni koji se sećaju Martina Lutera Kinga, udruženja stanara i mnoštvo lokalnih organizacija i radničkih asocijacija. Neki od sindikalnih aktivista, međutim, izjavljuju da prvo moraju da vide šta podržavaju.
OBAMA RAZUME: Američki predsednik Barak Obama je u četvrtak 6. oktobra izjavio da razume frustracije Amerikanaca koji sadašnju krizu osećaju kao najveću posle Velike depresije. Obama, koji pokušava da dobije većinu za svoj program povećavanja zaposlenosti, izjavljuje da SAD treba da imaju jak, efikasan i dobro regulisan finansijski sektor.
Posmatrači, međutim, primećuju da je pokret kritički usmeren i prema Obami zbog neispunjenih obećanja. Njegov izbor za predsednika SAD je na površinu izneo novu političku generaciju, Fejsbuk generaciju, umreženu, pokretljivu, anarhičnu, ugroženu i kritičnu.
Neki smatraju da je protestna akcija u Njujorku prvi ozbiljniji odgovor američke levice i demokrata na akcije desnih populista okupljenih oko Čajanke (Tea party), populističkog pokreta koji kritikuje Obamu, traži manje poreze i protivi se reformi zdravstvenog sistema u SAD.
Aktivisti republikanaca bliski Čajanki u Filadelfiji formiraju grupu koju nazivaju Oslobodi Filadelfiju (Liberate Philadelphia) da bi „jednoglasno potvrdila svoju privrženost slobodnom preduzetništvu i američkom ustavu protiv potencijalnih političkih snaga i društvenih pokreta koji im prete“. Za sada „samo posmatraju proteste“.
En Kulter, neka američka desničarska kolumnistkinja oterana s nekoliko medija zbog sklonosti ka uvredama, okupatore Volstrita uporedila je s francuskim revolucionarima, boljševicima i – nacistima. Republikanci su počeli da ih napadaju za antiamerikanizam. Vođa republikanske frakcije u američkom Senatu Erik Kantor nazvao ih je „ruljom“. Demokratska liderka u Kongresu Nensi Pelosi, koja podržava protest, izjavljuje da Kantor ništa nije rekao kada je Čajanka demonstrirala pred Kapitolom.
To liči na nagoveštaj dubljeg socijalnog sukoba u Americi, koji će se verovatno odraziti na narednim predsedničkim izborima. Taj sukob ipak nema onu žestinu koju imaju savremeni socijalni neredi u Evropi, poput onih u Atini ili Londonu, ali…
Za subotu 15. oktobra demonstracije ogorčenih najavljene su u Cirihu, Ženevi i Bazelu, a takođe u Beču, Lincu, Salcburgu, Gracu i Insbruku. U Evropi se tokom čitave godine razvijao pokret „indignadosa“ (El Indignado, Ogorčeni, poznati i po nazivu „15M“ i „Španska revolucija“). Oko 100 demonstranata pešačilo je od Madrida i Barselone do Brisela, gde im policija nije dozvolila da „kampuju u parku“.
Počeli su proteklog proleća kao mala grupa nezadovoljnih mladih ljudi koja pešači od grada do grada, čiji se pripadnici žrtvuju poput pripadnika pokreta samobičevanja u 13. i 14. veku u doba kuge – glasno izražava nezadovoljstvo političkim liderima. I oni, kao i „okupatori Volstrita“ međusobno komuniciraju preko socijalnih mreža, a postoji i onlajn Radio idignados.
Organizovali su skupove u dvadesetak španskih gradova: Korunji, Alikanteu, Badajozu, Barseloni, Bilbaou, Kordovi, Madridu, Malagi, Pamploni, Toledu, Valensiji. Neki od tih skupova su bili masovni, a na nekima je bilo sukoba s policijom. Manje demonstracije podrške tom pokretu organizovane su u Dablinu, Lisabonu, Amsterdamu, Istanbulu, Bolonji, Londonu i Parizu. Ni taj pokret nema jasnu političku boju, mada odražava i nezadovoljstvo angažovanjem levice na vlasti, koja u njima traži svežu krv. Podržali su ih bivši španski premijer Felipe Gonzales, a i nobelovac Džozef Štiglic je učestvovao na njihovom skupu u Madridu.
