Vera na raspeću

“Rusko-ukrajinski rat ne traje dve godine, ne čak ni deset, već nekoliko vekova”, odzvanjanju reči mitropolita Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) Epifanija na dvogodišnjicu napada Rusije na Ukrajinu. Potom kaže: “Neprijatelj je oduvek pokušavao da porobi Ukrajinu, da je uništi, rasparča, tako da ne postojimo kao posebna nacija”. Mitropolit Epifanije se nalazi u jednoj od crkava Kijevsko-pečerske lavre u kojoj je do pre nekoliko meseci služilo sveštenstvo Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC). Ovoga puta, sveštenstvo PCU i veliki broj vojnika se na tom mestu mole za poginule u ratu i pobedu Ukrajine. Mitropolit Epifanije poručuje da će se borba završiti njihovom pobedom, a zatim završava besedu rečima: “Slava Isusu Hristu! Slava Ukrajini!” Na molitvi je prisutno mnoštvo devojaka i mladića u uniformama, sveštenstva u crnim i zlatno-žutim odorama, po neko dete, a zatim vojnik u invalidskim kolicima, pored njega drugi sa štakama…

foto: wikipedia.org

Istog dana i mitropolit Ukrajinske pravoslavne crkve Onufrije govori o nezamislivoj patnji i gubicama u strašnom ratu – naziva ga grešnim činom koji su pokrenule ruske vlasti; i on se zahvaljuje oružanim snagama Ukrajine koje se žrtvuju i brane svoju otadžbinu od surovog neprijatelja, braneći pravo na slobodan život. Dodaje da je dužnost odbrane otadžbine jedan od važnijih principa hrišćanskog života.

A onda, nimalo neočekivano, kaže i da ljubav UPC prema ukrajinskom narodu i zemlji, podršku državi i ljudima, oličenu i u rečima i na delu, mnogi ne žele da vide, da je dosadašnja verska politika usmerena protiv UPC, a njeni plodovi su podele, neprijateljstva i porodične svađe… Zato poziva na preispitivanje te politike i na zajedništvo.

foto: ap

Takođe 24. februara, nešto manje od 500 kilometara odatle, šefica nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Analena Berbok je u Odesi; u pratnji predstavnika Ukrajinske pravoslavne crkve, koja se do pre oko godinu i deset meseci zvala UPC Moskovske patrijaršije, posećuje crkvu Preobraženja Gospodnjeg. Pre više od pola godine, temelj crkve je uništen, razneseni su svi prozori, krov se urušio – rezultat raketnog napada ruskih trupa.

RAZAPETOSTI

Veći deo pravoslavnog sveta, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaje PCU kao crkvu. Deo ukrajinskog naroda, kao i vlast, ne žele da vide UPC u svojoj zemlji navodeći kao razloge – bezbednosne i svake druge jer u njoj vide, kako kažu, produženu ruku Moskve. Za njih, rat mora doneti “eliminisanje bilo kakvog ruskog uticaja”.

U ukrajinskom parlamentu, Vrhovnoj Radi Ukrajine, poslanici su podržali u prvom čitanju Zakon broj 8371 kojim bi se zabranilo delovanje UPC na teritoriji te zemlje. Tačnije, zakon bi zabranio aktivnosti religijskih organizacija povezanih sa centrima uticaja u zemlji koja vrši agresiju protiv Ukrajine.

Drugi deo ukrajinskog naroda je duboko protiv rata, ali ne može da zamisli da ne pripada upravo Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi; ta pripadnost možda traje generacijama unazad, možda i ne, ali svejedno je neupitna. Ta – neko će reći nametnuta – razapetost između dveju lojalnosti, prema Crkvi i prema državi, postaje sve opasnija.

Od početka rata do kraja prošle godine, prema podacima koje je pružila ukrajinska država, oko hiljadu parohija je napustilo UPC kako bi se pridružilo PCU. Kažu da su ovi prelazi gotovo svakodnevni. O broju vernika postoje pojedina istraživanja, ali poznavaoci prilika kaže da je više nego nezahvalno davati bilo kakve procene. Naime, em je tu strah da se kaže kojoj se Crkvi pripada, em se, u nekim mestima, vernici UPC skupljaju po privatnim stanovima i kućama kako bi vršili verske obrede.

Ukrajinska pravoslavna crkva je još u maju 2022. promenila ime izbrisavši reči “Moskovska patrijaršija” iz svog naziva. Mitropolit UPC Onufrije je mnogo puta osudio rat, a naglašava se iz UPC i stalna podrška pripadnicima ukrajinskih oružanih snaga, sprovode se humanitarne aktivnosti…

Država i deo ukrajinskog javnog mnjenja tvrde da to nije dovoljno i da nije iskreno. Pojedini klirici UPC se suočavaju sa ozbiljnim optužbama; od februara 2022. do oktobra prošle godine podignuto je 68 tužbi protiv predstavnika UPC “za izdaju, kolaboracionizam i pomaganje agresorskoj zemlji”; neki od njih su već osuđeni na više godina zatvora. UPC je oduzeto i “pravo na korišćenje” crkava Kijevsko-pečerske lavre.

S druge strane, PCU je – kako bi se do kraja distancirala od svega što ima veze sa ruskom kulturom i Ruskom pravoslavnom crkvom – odlučila da od septembra 2023. prihvati revidirani julijanski kalendar (koji se u Srbiji kolokvijalno zove “novi kalendar”) odnosno da prepusti svojim vernicima odluku po kom će kalendaru slaviti praznike. Predsednik Zelenski je to pozdravio rečima da će konačno i ukrajinski pravoslavci i ukrajinski katolici slaviti Božić zajedno, kao jedna velika porodica. S tim što je jedan član porodice izbačen sa trpeze.

ŽIVOTNE PRIČE KAO ANTIRATNE PORUKE

“U zapadnoj Ukrajini, u Bukovini, imam prijateljicu, sasvim obična žena koja je, naravno, protiv rata. Ali njena crkva je preregistrovana i više ne pripada UPC, već PCU. Sveštenik je isti, hram je isti, ali ona ne dolazi na službu”, kaže ruska istoričarka Nadežda Beljakova. Zatim nastavlja: “Govori mi da se većina parohijana slaže sa njom. Za njih, PCU je crkva koju je napravila država i koja je bez blagodati. ‘Možemo da idemo u katakombe’, ponavlja. Njeno pripadanje Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi nema veze sa politikom.”

foto: ap

U razgovoru sa Rusima i Ukrajincima čuje se dosta takvih priča sa više slojeva – posebno su osetljive one o rusko-ukrajinskim brakovima, o porodičnim vezama, o parohijama diljem Evrope koje spajaju naizgled nespojivo. Međutim, Beljakova upravo u tome vidi moguće seme nekih budućih mostova, jer teško da će se oni graditi zahvaljujući delovanju visokih crkvenih struktura: “Kada je reč o Ruskoj pravoslavnoj crkvi odnosnom njenom vođstvu, patrijarhu Kirilu i episkopima, oni su zavisni od ruske države. I oni se neće boriti za mir, niti pomoći da do njega dođe”.

Ali, kada se radi o parohijama i sveštenstvu, Nadežda Beljakova smatra da stvari drugačije stoje: “U velikom broju, oni su, kao i njihove porodice i vernici, žrtve ovog rata. Nije samo tu reč o pripadnosti različitim crkvama, već o povezanosti kroz mešovite brakove, rodbinske odnose…” Ta bolna, dramatična priča o podelama između bliskih mogla bi da se iskoristi obrnuto – da se upravo zahvaljujući tim kanalima komunikacije grade novi odnosi kada se rat jednom završi.

I njena lična priča mogla bi da bude jedna od tih. Nadežda Beljakova je živela u Moskvi, sa mužem i troje dece. Bila je zaposlena u Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka i studirala je u zapadnoj Ukrajini, a oblast njenog naučnog rada je pravoslavlje. Potiče iz duboko religiozne porodice, koju opisuje kao konzervativno hrišćansku, i koja je svoju veru upražnjavala i u sovjetsko vreme.

“Moj prvi jezik bio je crkveno-slovenski”, kaže uz osmeh.

Nastavila je da ide u crkvu, porodično su bili članove tamošnje parohije, muž je bio čtec.

Kada je Rusija napala Ukrajinu, ona je bila jedna od potpisnica pisma istoričara protiv rata. Ali, pravi problem je nastao zbog nečeg drugog – njena šesnaestogodišnja ćerka je bila aktivna u antiratnim uličnim demonstracijama. Policija je hapsi, potom pušta jer je maloletna. Tada, međutim, kreće progon: preti im se gubitkom roditeljskih prava, jer je ona, kao majka, odgovorna za svoju maloletnu ćerku. Razgovaraju sa pravnom službom policije, sa socijalnim radnicima. Ona nije dobar roditelj, poručuju joj, ako njeno dete učestvuje u uličnim akcijama protiv Rusije. Ćerku često u metrou zaustavlja policija.

Kako je već sarađivala sa nemačkim profesorima preko projekta namenjenog ruskim naučnicima, Nadežda Beljakova uspeva da sa porodicom ode iz Moskve u Bilefeld, na tamošnji univerzitet. Sada radi na projektu odnosa i komunikacije između Nemaca i Sovjeta tokom sedamdesetih godina prošlog stoleća. Kada se projekat završi, pitanje je šta će biti dalje sa njenom akademskom karijerom. U ovakvu Rusiju ne može, u Ukrajini – gde ima i prijatelja i gde je već mnogo istraživala – ne može zbog ruskog pasoša. Suprug – takođe doktor nauka, čija je doktorska teza bila o kanonizaciji svetaca u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a kasnije je radio u oblasti marketinga – sada intenzivno uči nemački.

Beljakova je poslednji put bila u Ukrajini 2019. godine. Tada je iznenadilo što je dosta pravoslavnih Ukrajinaca sa kojima je pričala bilo pozitivno raspoloženo prema Rusiji. “Ali oni nisu bili agenti ruskog uticaja, pre je to predstavljalo vrstu otpora prema ukrajinskoj vladi. Trebala im je neka alternativa. Taj narod – koji je bio lojalan ruskom pravoslavlju, neki od njih i ruskoj državi – sada je žrtva na više nivoa. A Rusija je izgubila sav moralni kapital u ukrajinskom društvu”, objašnjava.

Kada je reč o trenutnom položaju UPC, ističe da se njena saznanja zasnivaju na onome što može da vidi na društvenim mrežama, u tekstovima sveštenika i vladika iz UPC, iz razgovora na daljinu sa vernicima koje poznaje, ali da nema mogućnost da poseti zemlju i vodi razgovore oči-u-oči. Međutim, poruka koju ona čita iz svega pomenutog glasi – “Mi smo u opasnosti, ne želimo da nas politizuju”. Takođe, vlada strah od (tajne) službe. U Rusiji je to oduvek bio slučaj, u Ukrajini je počeo nakon rata. “Ne znam baš da li je taj strah dobar pomagač da uopšte shvatimo šta se dešava”, dodaje.

“NAŠA VEZA NIJE POLITIČKA NEGO KANONSKA”

“Živ sam čovek – radostan što sam sa Hristom i naravno, plašim se”, kaže za “Vreme” đakon Ukrajinske pravoslavne crkve. Upravo iz straha za svoju bezbednost, na kraju razgovora, nakon predomišljanja, traži da ostane anoniman, te da ne prenesemo detalje koji bi mogli da pokažu o kome se radi.

Opšte crtice iz njegove biografije glase – nema teološko obrazovanje, ali je na polju svoje profesije veoma uspešan i priznat. Nedavno je rukopoložen: “Mnogo ljudi je mislilo da sam sišao sa uma kada sam se odlučio na to”, kaže i dodaje kako smatra da upravo ovaj momenat traži od njega da pokaže da je spreman da za veru da sve. Povlači paralelu sa nekim drugim istorijskim periodima kada je Crkva bila u teškom položaju: “I kada sam još ranije razmišljao o tome, smatrao sam da ako bi se išta takvo ponovilo, ne bih hteo da budem sa strane”.

Na pitanje o položaju UPC, odgovara smireno: “Vlada ide ka tome da različitim koracima ipak zabrani našu Crkvu. Razlog je u tome što joj se prebacuje da je uz Moskvu. U Vrhovnoj Radi se priprema zakon o zabrani UPC, na terenu se zatvaraju crkve”. U mestu u kom živi ostao je još samo jedan hram UPC, a bilo ih je, kako tvrdi, nekoliko.

Kako se ti prelazi crkvi odnosno parohija iz UPC u PCU odvijaju?

“Postoji mirni način i postoji nasilni način”, kaže sagovornik “Vremena”. “Nasilni su kada se dolazi sa vojskom i policijom, mirni su kada vernici ubeđuju svog sveštenika da treba da pređe.”

Tvrdi da su hramovi koji su zvanično prešli u PCU sada prazni, a da su, s druge strane, provizorni hramovi po kućama puni: “Vernici su bez svojih hramova, ali se sreću na liturgiji”. On misli da u ovom trenutku PCU ima više hramova, ali da je, što se tiče verništva, posebno monaštva, situacija obrnuta. Do neke pouzdane brojke teško je doći.

(Ali dok među ukrajinskim sveštenstvom vlada sukob, skoro svi manastiri u Ukrajini su – što je veoma važan deo tamošnjeg crkvenog života – pod Ukrajinskom pravoslavnom crkvom koju smatraju jedinom kanonskom.)

foto: ap

Sagovornik “Vremena” objašnjava da vernici UPC vide snažnu simboliku u oduzimanju Kijevsko-pečerske lavre od njih, jer to vide kao “početak procesa koji će se završiti kad iščeznu svi ostali naši hramove i parohije”.

Na pitanje odnosa sa Moskovskom patrijaršijom, ističe: “Mi smo Ukrajinci, mi smo tu, u našoj otadžbini i to što smo kanonski vezani, ne znači da je ta veza i politička. Jer nije”.

Na pitanje o odnosu sa Pravoslavnom crkvom Ukrajine, odgovara da je ranije bilo dosta kontakata, ali da danas oni skoro ne postoje. Za to smatra odgovornim ukrajinske vlasti i njihove mere, pomenute načine prelaza iz jedne jurisdikcije u drugu, zatim ignorisanje kanona. Nekoliko puta pominje važnost kanona; i kada priča o zalečenju raskola, dodaje kako veruje da ništa što je nekanonsko ne može doneti dugoročno razrešenje.

Kraj rata, odnosno mogućnost da se dođe do mira, vidi kao rezultat geopolitičkih okolnosti i dogovora velikih sila: “Kada se Rusija i Amerika dogovore, nastupiće mir. A to što ljudi u Ukrajini ginu, njih to ne interesuje”.

Nešto kasnije, govoreći o svom odnosu prema Rusiji, kazaće da o Rusima, kao narodu, ne može da kaže ništa loše, da tamo ima rođake, drage ljude koji žele dobro Ukrajini i koji jako pate zbog rata.

A šta će biti sa raskolom između pravoslavnih?

“Ima dva puta – kada se završi rat, da se započne neki diplomatski proces”, kaže.

A drugi?

“Da sam Hristos kaže svoju reč.”

“MI SMO CRKVA UKRAJINSKOG NARODA”

Za mitropolita Pravoslavne crkve Ukrajine Jevstratija Zorju, četrdesetšestogodišnjeg Ukrajinca rođenog u gradu Čerkasi, stvari su sasvim drugačije.

Sa 18 godina primljen je na Kijevsku teološku seminariju Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata; nakon osnovnih studija, završio je i doktorat; profesor je na Kijevskoj pravoslavnoj teološkoj akademiji. Zadužen je za spoljne crkvene odnose, a od prošle godine postavljen je na čelo novoosnovane Belocrkvanske eparhije.

Često se među pravoslavnim vodila i vodi rasprava o ulozi Crkve u vremenima rata. Nažalost, za Ukrajinu ova teološka rasprava je vrlo životna. Mitropolit Jevstratij Zorja svoje viđenje te uloge započinje ovako: “Mi smo lokalna Crkva ukrajinskog naroda, najveće verske zajednice u Ukrajini, sastavni deo civilnog društva. Zbog toga delimo bol i patnje našeg naroda”.

Po njegovom mišljenju, prvi zadatak je svedočenje Jevanđelja, otvorenost prema ljudima koji dolaze u hramove i duhovna briga za sve branioce zemlje i potrebite. Zatim, usmeravanje humanitarne pomoći, a važan deo služenja je i “svedočenje istine o ratu”.

Upitan o odnosima između UPC i PCU, pravi odmah razgraničenje naglašavajući: “Struktura koja se naziva ‘Ukrajinska pravoslavna crkva’ zapravo predstavlja integralni deo Ruske pravoslavne crkve i ostaje podređena Moskovskom patrijarhatu”.

Nastavlja u tom duhu govoreći da “i ruska crkva i njena struktura u Ukrajini zvanično poriču postojanje Pravoslavne crkve Ukrajine, čak nas ni ne priznaju kao hrišćane”.

Nijednom u svojim odgovorima neće nazvati UPC njenim sadašnjim imenom, već isključivo, u više varijacija, “Moskovskim patrijarhatom u Ukrajini”.

Jedina platforma na kojoj se OPC i PCU sastaju je, kako objašnjava, Ukrajinski savet crkava i verskih organizacija. Tvrdi da je PCU spremna za dijalog, ali da je problem u drugoj strani koja traži od njih da priznaju da nisu zaista nezavisni i “da nemamo pravo da bez saglasnosti strukture Moskovske patrijaršije primimo u naše crkvene zajednice one koji svojom slobodnom voljom žele napustiti podređenost Moskvi”.

Prema podacima koje on navodi, oko 55 odsto stanovništva Ukrajine pripada Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, oko četiri odsto podržava UPC, a oko 15 odsto je “samo pravoslavnih” tj. nemaju stalnu vezu sa određenom jurisdikcijom; zatim, oko 9000 zajednica pripada PCU, a oko 7000 UPC.

Smatra da država obezbeđuje versku slobodu na najširi mogući način, a da njegova Crkva ima odgovornost prema društvu i stoga sarađuje sa njim i njegovim institucijama, vladinim i nevladinim, podržavajući i međuhrišćanski i međuverski dijalog.

Zaceljivanje raskola u pravoslavlju vidi kroz dijalog pod vođstvom Vaseljenske patrijaršije, uz poštovanje svih odluka koje je ona već donela.

“Spor između Carigrada i Moskve, po mom mišljenju, nije spor između dva patrijarhata, već spor između savremenog i odgovornog pravoslavlja, predvođenog patrijarhom Vartolomejem, i imperijalno-nacionalnog shvatanja pravoslavlja koje zastupa Moskva”, kaže Zorja.

Svaka rečenica oslikava dubinu jaza, te potpuno suprotna viđenja koja postoje među pravoslavnima danas.

U DIJASPORI – ZAJEDNICA

Međutim, u dijaspori stanje ume da bude drugačije. Prema rečima Klausa Buhenaua, profesora jugoistočne i istočne Evrope na Univerzitetu u Regensburgu, ukrajinsko-ruski kontakti su u Nemačkoj preko crkve intenzivirani. Nedavno je u Berlinu osnovana jedna parohija UPC, a u tu su crkvu prognani monasi iz Kijevsko-pečerske lavre doneli delove moštiju sveca u kutiji; i tom je prilikom crkva bila krcata.

“U hramovima Ruske pravoslavne crkve ima Ukrajinaca, čak i otvorenih ukrajinskih nacionalista”, objašnjava Buhenau. “U jednom od njih, na početku rata, našli su se sveštenik, okoreli ruski nacionalista i dirigentica crkvenog hora obučena u ukrajinsku zastavu. I dalje ta crkvena zajednica takva traje.

Ali je jasno da se verski front u Ukrajini dve godine nakon rata sve više zaoštrava. Buhenau smatra pogrešnim to što su članovi UPC pod jakim pritiskom, ne žele ni da kažu kojoj crkvi pripadaju, a ta Crkva polako prelazi u andergraund.

“Nažalost, zapadna mnjenja interesuje samo pitanje vojnog uspeha u Ukrajini, a religijska i društvena se pojavljuju retko”, kaže.

A upravo su ta pitanja važna za onaj dan posle, kada konačno dođe mir.

Istorijski ekskurs

Kako je “Vreme” već pisalo, tokom prethodnog veka bilo je nekoliko neuspelih pokušaja Ukrajinaca da dobiju autokefalnu crkvu (koja neće biti vezana za Moskovsku patrijaršiju). Nakon raspada Sovjetskog Saveza, osnovana je nekanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevskog patrijarhata, na čijem je čelu bio Filaret Denisenko. Mahom u zapadnom delu zemlje delovala je, takođe nekanonska, Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva. Naravno, sve vreme je tu kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UPC MP).

Drugim rečima, do 2018. godine, vasceli pravoslavni svet priznaje samo UPC MP.

A onda je, u aprilu 2018, počelo da se govori da je vaseljenski patrijarh Vartolomej – koji stoluje u Istanbulu – odlučio da preuzme stvar u svoje ruke i da autokefalnost pravoslavnima u Ukrajini.

Od tog trenutka, podele i pukotine u odnosima između pravoslavnih postaju jazovi. O čemu se radi? Kao što je poznato, u pravoslavnom svetu jedna crkva može da dobije kanonsku samostalnost samo ukoliko se njena majka crkva sa tim složi. Ali pitanje je bilo – ko je majka crkva u datom slučaju (slična situacija sa drugačijim ishodom zbiće se kasnije sa Crkvom u Severnoj Makedoniji). Ruska pravoslavna crkva – pod čijom je jurisdikcijom bila Ukrajina – smatrala je to neupitnim; Vaseljenska patrijaršija, međutim, saopštava da su istorijski razlozi na njenoj strani (još složenija tema), da je Ukrajina svakako njihova kanonska teritorija, kao i da je potrebno zaceliti sukob među pravoslavnim u toj zemlji, što vide kao svoju dužnost. Do zaceljivanja nije došlo. Od dobijanja tomosa do danas, PCU su priznale još i crkve Grčke i Kipra i Aleksandrijski patrijarhat.

Nadežda Beljakova se dotiče problema dijaspore kod pravoslavnih, kao i već pomenutog pitanja – ko može dati autokefaliju.

“Nedavno sam držala Nemcima predavanje o odnosima između Kijeva i Moskve, ukrajinskog i ruskog pravoslavlja, bili su vrlo zbunjeni. I rekla sam im – da li znate da Moskva smatra da se ukrajinska crkva odvojila od nje, ali ako ste u Kijevu, možda bi neko mogao da pita: ᾿Zašto bi Moskva bila majka crkva Kijevu ako je Kijev stariji i prvi vladika je bio odatle”, kaže Beljakova.

Ponavlja i da razrešenje i zaceljenje podele pravoslavnih u Ukrajini vidi kroz zajednicu, kroz parohije i otvoren razgovor – kada za to dođe vreme – o tome “šta znači biti ukrajinski pravoslavac” i “šta znači biti Ukrajinac” bez politizacije tih identiteta.

Opet, odnosi između Moskve i Carigrada su sve lošiji. Jedan od pokazatelja su slučajevi prelaska parohija iz jedne jurisdikcije u drugu.

Govoreći o tome, Nadežda Beljakova kaže da se ne radi ni o čemu odviše novom, već da je to priča Hladnog rata i njihove međusobne konkurencije. “Moskva ima jedan pogled na stvari – delovanje vaseljenskog patrijarha vide kao njegovu ambiciju da bude vođa svih”, objašnjava. Smatra da spoticanja u pomenutom odnosu ne potiču iz potrebe da se drugačije pristupi ukrajinskom problemu – pre se radi o (političkim) ambicijama nego potrebama lokalnih crkava. U takvom kontekstu, instrumentalizuju se i istorijski argumenti.

Eskapizam i drugi razlozi

Klaus Buhenau ističe da, bez obzira na rat i podele, na opravdani gubitak reputacije Moskovskog patrijarhata, pravoslavlje na Zapadu raste. On to tumači kao eskapizam od društvenog mejnstrima, kao bežanje usled osećaja da je previše društvene anomije i izgubljenih vrednosti. Sličan fenomen opazio je i u Latinskoj Americi gde se pravoslavna opština koju je posetio ponašala poput novoprotestantskih zajednica – propoveda se kako treba da živiš, kako da imaš red u životu, odgovara se na goruća pitanja svakodnevice. A zavisno od društvenog mejnstrima, to pravoslavlje je više na levici ili, nasuprot tome, ide u drugom pravcu.