Uvek na sunčanoj strani

Za „Vreme“ iz Bona

Fenomen je dobro poznat kroz istoriju: u nestabilnim vremenima ulagači traže sigurne luke u kojima će ukotviti svoj novac dok bura ne prođe. Tokom krize evra, koja se najbrutalnije ispoljava na primeru Grčke, kao najveća sigurna luka u zoni evra ispostavila se Nemačka. Zapravo je to ubedljivo najveća privreda sveta koja uživa maksimalni bonitet kod sve tri vodeće rejting agencije – Standard & Poor’s, Moody’s i Fitch. Osim Nemačke kao apsolutno sigurne važe još samo – u globalnim ekonomskim razmerama sićušne – Danska, Norveška, Švedska, Švajcarska, Kanada i Luksemburg.

Velika potražnja za obveznicama snizila je kamate pod kojima se Nemačka zadužuje. Na kratkoročne obveznice je pre krize Nemačka vraćala novac sa kamatom od 3,54 odsto, dok su danas te kamate najvećim delom blago negativne – ulagač poklanja deo para Nemačkoj samo da bi posedovao njene hartije. Rajnt Grop, predsednik Instituta za ekonomska istraživanja iz Halea, računa da je Nemačka zbog krize evra na opisani način uštedela 100 milijardi evra, odnosno oko tri odsto godišnjeg BDP-a. „Zamislite da ste veliki međunarodni ulagač. Plašite se da će se evrozona raspasti i pitate se: gde je moj novac makar donekle siguran? Odgovor je – Nemačka, jer se može pretpostaviti da bi ona najmanje patila u slučaju propasti evra. Zato potražnja za nemačkim obveznicama disproporcionalno raste“, kaže Grop u razgovoru za „Vreme“. „Čak i da u Grčkoj stanje naprasno postane sjajno, nemački budžet će još nekoliko godina profitirati od niskih kamata pod kojima su emitovane obveznice – recimo od papira koji su 2013. emitovani na deset godina.“

Grop je u svojoj studiji pratio kretanje cena nemačkih hartija od vrednosti po danima i zaključio da kamate na njih padaju uvek kada su u medijima loše vesti o Grčkoj i obratno – kamate pod kojima se Nemačka zadužuje rastu onda kada deluje da će se Grčka izvući iz krize. Analiza počinje još od poslednjih meseci vladavine konzervativne Nea Demokratie i socijalističkog Pasoka: nemačke obveznice su postale znatno traženije kada je najavljeno glasanje o poverenju vladi, a opet manje tražene kada je Atina izašla sa optimističnim prognozama privrednog rasta. Kada u predvečerje vanrednih izbora tada vođa opozicije Aleksis Cipras preti izbacivanjem kreditorske Trojke i kaže da u slučaju pobede neće vraćati dugove – potražnja za nemačkim hartijama od vrednosti ponovo jača, a osetnije pada tek početkom jula, kada je Siriza bila prinuđena da položi oružje i prihvati stroge mere štednje i privatizaciju.

foto: ap

Ako su loše vesti o Grčkoj zapravo dobre za nemački budžet, može li se onda pretpostaviti da je Berlin namerno širio loše vesti? Da li je Volfgang Šojble, preteći Greksitom i insistirajući na stezanju kaiša već osiromašenih Grčka, zapravo podizao cenu sopstvenim obveznicama? Rajnt Grop ne veruje da se radi o strategiji. Kaže da će njegov institut ispitati da li je Šojble davao posebno negativne izjave o Grčkoj uvek uoči emisije nemačkih obveznica, ali misli da će odgovor biti negativan.

O studiji iz Halea se poslednjih dana žustro debatuje u Nemačkoj. Kritičari kažu da i Nemci kupuju obveznice sopstvene zemlje, te da ako Nemačka kao država i profitira, to nije slučaj sa nemačkim građanima. Na to Grop odgovara da zapravo više od 60 odsto obveznica imaju strani ulagači. Postoji i opšta kritika koju u razgovoru za „Vreme“ formuliše Jirgen Mates, stručnjak kelnskog Instituta nemačke privrede: „Niske kamate se ne mogu pripisati samo situaciji u Grčkoj već generalno slabom makroekonomskom ambijentu.“

CRNA NULA: Sveli mi taj „ambijent“ na Grčku krizu ili ne, jasno je da je kriza pomogla gvozdenom čuvaru nemačke kase Šojbleu da ostvari svoj dugogodišnji san: prošle godine je kreirao potpuno izbalansiran budžet, bez ijednog centa deficita. Takozvana pozitivna nula na nemačkom se zove die schwarze Null (crna nula) što je zgodan igrokaz sa partijskom bojom vladajućih demohrišćana. Upravo je balans u budžetu paradni primer njihove asketske finansijske politike koja im donosi glasove. „Da nije bilo ušteda kroz snižene kamate na obveznice, rashodi bi bili tri odsto veći od prihoda i moralo bi da se štedi na drugim mestima. Ovako je Šojble došao do crne nule ne radeći ništa posebno: niti su povećani porezi, niti su smanjivani izdaci, naprotiv – država je čak delila poklone narodu poput odlaska u penziju sa 63 godine“, kaže Rajnt Grop.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči: pomenutih 100 milijardi, koliko je Nemačka navodno „dobra“ od krize, prevazilaze 90 milijardi koje je Berlin direktno i indirektno uložio u programe pomoći Grčkoj i koje sada potražuje odbijajući da ošiša dug. Nikolas Kesels, docent berlinskog Slobodnog univerziteta, kaže da nametanje stroge štednje Grcima ima neprijatni vaspitački karakter. Zgodno je, smatra on, pozabaviti se pitanjem zašto je grčki dug od početka programa pomoći vrtoglavo porastao. Naime, pre nego što je Evropa krenula da „pomaže“ Grčkoj 2010, taj dug se kretao oko 230 milijardi evra (ispod 110 odsto godišnjeg BDP-a), da bi danas iznosio preko 320 milijardi (skoro 180 odsto BDP-a) uprkos velikom otpisu dugova kod privatnih poverilaca 2012. godine. To je čak i levičarsku vlast u Atini dovelo u situaciji koja ostavlja samo dva izlaza – bankrot ili nove dogovore sa kreditorima pod uslovima koje na papir stavi Volfgang Šojble.

„Novac kojim se Grčka sve više i više zaduživala praktično je samo proticao kroz Atinu do velikih evropskih banaka, između ostalih i do Dojčebanke i francuske BNP Paribas. Te banke su godinama u velikom stilu kupovale grčke obveznice, ali nisu bile spremne da snose rizik. Dakle, Grčka je morala da pozajmljuje ovoliko novca samo zato što njeni evropski partneri nisu bili u stanju da obuzdaju svoje velike banke koje su kupovale grčke obveznice na veliko. To je pomalo politika presipanja iz jednog u drugi džep“, kritikuje Kesels u razgovoru za „Vreme“. Nedeljnik „Špigel“ je tačno izračunao da je od 207 milijardi koje su do sredine 2013. poslate Grčkoj zapravo 77 odsto otišlo na rekapitalizaciju banaka ili nazad poveriocima.

foto: ap

Na pitanje da li bi Nemci trebalo da manje kukaju zbog Grčke s obzirom na prihode svog budžeta, Rajnt Grop kroz smeh kaže da bi Nemci svakako trebalo da o krizi evra debatuju stručnije, sa manje emocija i ideologije. „Naravno, uvek imate kafanske diskusije u kojima se cene jednostavne istine i lupa šakom o sto. Ali takva diskusija ne bi trebalo da se vodi recimo u novinama, što je sada slučaj.“ Primeri za to su brojni – od perjanica konzervativne štampe poput „Frankfurter algemajne cajtunga“ ili „Velta“, koji svakom prilikom nazivaju grčke levičare običnim populistima, pa sve do plakativnog načina tabloida „Bild“ koji piše o „grčkim lažovima“, „švorc Grcima“ i pokreće peticije za izbacivanje Grčke iz zone evra. „To je štetno, jer nemačka publika dobija iskrivljenu sliku o prednostima koje zapravo donose EU i evrozona, a to je opet štetno za celu Evropu – nije dobro ako se nemačko stanovništvo okreće protiv evropskog projekta“, kaže Grop.

foto: reuters

ŠAMPION IZVOZA: Tu počinje drugi deo priče: Kada su početkom devedesetih udarani temelji zajedničke valute, tadašnji kancelar Helmut Kol pobrao je lovorike kao vizionar koji se odriče moćne nemačke marke i tako prinosi žrtvu evropskom zajedništvu. Hvalospevi na račun Kola traju do danas, pri čemu se često previđa da uvođenje evra nije bio nekakav evropski altruizam legendarnog kancelara, već pre svega usluga sopstvenoj zemlji. Danas Nemačka ubedljivo najviše profitira od evra, cinici bi rekli: evro je krojen baš za Nemačku.

foto: ap

„Privrednicima je najvažnije da mogu da prave pouzdanu računicu“, kaže ekonomista Jirgen Mates. „Pre osnivanja monetarne unije dešavalo se da marka ojača preko noći što potpuno remeti planove svakog izvozno orijentisanog preduzeća. S evrom Nemačka ima izvesnost u odnosu prema važnim trgovinskim partnerima u Evropi.“ I tu izvesnost moćna izvoznička nacija suvereno koristi. Prošle godine je Nemačka bila svetski prvak trgovinskog suficita sa 285 milijardi evra – to je više od Kine i Saudijske Arabije zajedno (zemlje koje zauzimaju drugo i treće mesto na listi).

Zbog dugogodišnjeg trgovinskog suficita od preko šest odsto Nemačka je prošle godine zvanično opomenuta iz Brisela i nezvanično, ali mnogo oštrije, iz američkog Ministarstva finansija. Jer suma izvoza i uvoza u svetu uvek je nula – što znači da, kada neka zemlja pravi ogromne suficite, neka druga mora da se zadužuje kako bi uvozila. Zato se od Nemačke traži da ojača kupovnu moć svojih građana kao i da investira u infrastrukturu.

Od toga se vlast Angele Merkel čuva i u svom trećem mandatu. Iako se ta vlast rado hvali makroekonomskim pokazateljima poput rekordno niske nezaposlenosti i pomenutog izvoza, tek prošle godine su realne zarade prvi put blago prebacile nivo iz 2000. godine – i to najviše zahvaljujući porastu visokih plata. Srednja klasa i prosta radna snaga u svom novčaniku ne osećaju ekonomski napredak zemlje onoliko koliko bi mogle.

„Zaposleni u Nemačkoj su u poslednjih petnaest godina veoma disciplinovano nosili politiku konsolidacije privrede“, kaže Kesels. „To je stvorilo klimu u kojoj poslodavci ne osećaju potrebu da podižu plate iako postaju produktivniji i uvećavaju svoje profite. U tom fetišu rasta su radnici zaboravljeni.“ Stoga se u Nemačkoj ove godine biju velike sindikalne bitke, koje Kesels vidi kao dokaz za svoju tezu. Vrtići su proletos bili danima zatvoreni jer su vaspitačice i socijalni radnici ušli u seriju štrajkova koja još nema epilog. Ove godine je izostao ili zakasnio rekordan broj vozova zbog štrajka mašinovođa – ni taj sukob sa Nemačkom železnicom nije rešen. Isto je i u pošti gde je štrajk zaposlenih doveo do višenedeljnog zastoja u isporuci pisama i paketa. „Ljudi su siti stagnacije plata dok istovremeno dobit njihovih firmi raste.“

OGRANIČENA DEMOKRATIJA: Od jačanja kupovne moći Nemaca – tako argumentuju u Briselu i Vašingtonu – koristi bi imala cela evrozona. „Više bi se pilo špansko vino“, kako plastično kaže Grop. Ipak, on dodaje da monetarna unija nije nikakav klub dobrih Samarićana već su u okviru nje zemlje u oštroj konkurenciji. Konkurencija je oštrija utoliko što nijedna od članica evrozone nema mogućnost devalvacije valute i time veštačkog sniženja cene svojih proizvoda kako bi se oni bolje prodavali u inostranstvu. „Nemogućnost devalvacije čini da strukturni problemi neke privrede lakše izađu na svetlost dana. To je pozitivno, jer se pojačava pritisak da se sprovedu reforme kako bi moglo da se konkuriše recimo sa Nemačkom.“ Zato, kaže Grop, Grci i nisu imali pravi izbor osim da prihvate mere štednje i privatizacije: „Sad malo zvučim kao gospodine Šojble, ali sloboda političkih odluka u Evropi jeste ograničena pravilima koja su jednom doneta. Bez toga, išlo bi jako teško. Kada je uvođen evro, svima je moralo biti jasno da će postojati zajednička pravila.“

foto: ap

Upravo taj aspekt fokusira „Mond diplomatik“ u aktuelnom izdanju na nemačkom jeziku. List piše da su se na primeru grčke krize frontalno sudarila dva ekonomska i politička pogleda na svet: „Prvi je osnov ideje referenduma i počiva na izvorno političkom tumačenju vladavine: glas naroda ima prednost u odnosu na pravila knjigovodstva; izabrana vlast sme da menja pravila igre. Drugi pogled strogo vezuje delovanje vlasti za utvrđena pravila. Političari mogu da delaju, ali ne smeju da napuste određeni okvir koji de fakto ne može biti doveden u pitanje nikakvim demokratskim postupkom. Upravo takav stav otelotvoruje ministar Šojble. Za njega su pravila božiji zakoni, kako je to primetio njegov bivši kolega Varufakis.“

Francuski list uzroke ovog držanja vidi u ordoliberalizmu, ideji državno organizovane tržišne privrede. Svako ko bi se u evrozoni usudio da dovede u pitanje taj model, dobio bi packu. A packa Sirizi, smatra Nikolas Kesels, ujedno je poruka svima koji bi sutra glasali za Podemos u Španiji ili kakvu drugu stranku kojoj su bliske kenzijanske metode. „Verujem da se radi o pokušaju da se političkim pritiskom isposluje situacija u kojoj će svaka partija na vlasti negde u Evropi biti obavezana ordoliberalnom teorijom. To znači poštovanje pravila, budžetsku disciplinu, smanjenje izdataka i jačanje infrastrukture. To na prvu loptu ne zvuči loše, ali je problem jer Evropi donosi demokratski deficit.“ Neko je nedavno primetio da u krugu ministara evrozone u poslednje vreme u dobre običaje spada ismevanje demokratskih izbora i referenduma u Grčkoj u stilu: lepo što ste glasali, ali baš nas briga za vašu odluku.

I sam Šojble ne krije da je preuzeo mnoge ideje ordoliberala koji su, kaže, znali šta su disciplina i red. Ta ekonomska teorija koja je posleratnoj Nemačkoj omogućila privredno čudo začeta je na Univerzitetu u Frajburgu. Baš u tom gradu je 1942. rođen Volfgang Šojble.