Ustanak pod kišobranima

Rukovodstvo Narodne Republike Kine ponaša se po pitanju Hong Konga kao džin koji ima žulj na malom prstu leve noge. Nije opasno po život, ali boli i smeta. Valjalo bi svu snagu upregnuti u trgovinski rat sa Sjedinjenim Američkim Državama; u prevlast u regionu Tihog okeana; u investicije u Evropi i Africi; u večiti problem sa Tajvanom.

U Hong Kongu se već preko dva i po meseca održavaju masovne demonstracije. Protekle nedelje održan je do sada najveći protestni skup u istoriji ovog grada. Pljuštala je kiša, učesnici demonstracije su razapeli kišobrane. Reporteri su počeli da izveštavaju o „ustanku kišobrana“.

Organizatori okupljanja koja su se pretvorila u pobunu tvrde da se okupilo 1.700.000 ljudi, zapadni posmatrači kažu da ih je svakako bilo više od milion. Gradska policija objavila je da je u parku Viktorija bilo 128.000 demonstranata. Snimci iz vazduha pokazuju da je „marš miliona“ blokirao gotovo čitav centar grada, ne samo ulice oko parka. Državna televizija Kine javila je da su održane „demonstracije nacista“, ali nije navela koliko je ljudi na njima učestvovalo.

Protesti su počeli u junu zbog planiranog usvajanja zakona o ekstradiciji koji je predviđao mogućnost izručenja osumnjičenih Kini. Sporni zakon je povučen, ali su protesti nastavljeni zbog „urušavanja osnovnih sloboda pod kineskom upravom“.

SOCIJALNE RAZLIKE

Grad Hong Kong ima oko 7.500.000 stanovnika. Narodna Republika Kina prema popisu iz 2013. godine blizu milijardu i četiri stotine miliona. Hong Kong je među najgušće naseljenim mestima, a u pogledu troškova života najskuplji grad na svetu. Kad se kaže Hong Kong obično se misli na deo zvani Kovlon koji se nalazi na istoimenom poluostrvu. Tu su sedište administracije, oblakoderi, i uprkos opštem nedostatku zemljišta ima dosta zelenila. Ne treba, međutim, zaboraviti da teritorija Hong Konga obuhvata i takozvane „nove teritorije“ na kopnu i 263 ostrva, a da znatan deo stanovništva uopšte nema stan, nego živi na džunkama.

Socijalne razlike su među najvećima na svetu. Dok u vilama na padinama brda žive milijarderi, milion i tri stotine hiljada stanovnika smatra se siromašnim. Prosečno radno vreme je sa 51,5 sati nedeljno najduže na svetu. Zdravstveno osiguranje ne postoji. Osnovno školovanje je besplatno, ali srednje škole i studije na višim školama i univerzitetu su veoma skupe. Prihodi najbogatijih bili su 2006. godine 34 puta veći od prihoda najsiromašnijih, a ove godine su veći 44 puta.

Uprkos tome, na demonstracijama do sada nije istaknuta nijedna socijalna parola, već samo politički zahtevi. To znači da deo Hongkonžana koji bi imao najviše razloga da se buni protiv postojećeg sistema ne učestvuje na protestima. Hongkonški list „South China morning post“ objavio je da 80 odsto demonstranata ima više ili visoko obrazovanje, jednako su zastupljene muška i ženska populacija, a većina učesnika je stara između 20 i 29 godina. Moglo bi se reći da je u toku bunt proširene elite. Ne treba zaboraviti da Hong Kong ni kao britanska kolonija nije uživao u demokratiji, guverner je imao apsolutnu vlast.

SPECIJALNA ADMINISTRATIVNA REGIJA

Kineski grad Hong Kong sa okolinom je posle Prvog opijumskog rata (1839–1842) postao kolonija pod britanskom krunom. Takozvani opijumski rat bio je konflikt između Velike Britanije i Kineskog carstva, jer je Kina zabranjivala uvoz opijuma, dok je London insistirao na tome. Englezi su, dakle, želeli slobodnu trgovinu tom drogom, a Kinezi su se opirali. Lokalne samouprave nisu birane, a guvernera je postavljao London.

Situacija u svetu se menjala, a devedesetih godina prošlog veka sve je jači bio zahtev da se Velika Britanija povuče iz Hong Konga. Tadašnji predsednik Kine Deng Sjaoping (1904–1997) obećao je rešenje pod nazivom „Jedna država, dva sistema“. Nakon perioda neizvesnosti, kada je 1976. umro Mao Cedung, Deng je praktično vodio Kinu sve do svoje smrti 1997. Formalno je imao samo funkciju predsednika Vojnog komiteta CK Kine, a zemlja je imala i predsednika i vladu sa premijerom, ali kao što se u vreme Staljina znalo da je njegova reč poslednja bez obzira na kojoj je funkciji, Dengova je volja odlučivala o svemu.

Deng je iz osnova promenio privredu, otvorio Kinu prema svetu, koji je bolje poznavao od ostalih Maovih bliskih saradnika, jer se kao mladić školovao u Francuskoj i Sovjetskom Savezu. Zapadni mediji su ga voleli, iako mu na pamet nije padalo da u Kinu uvodi parlamentarnu demokratiju. Svet su obišle fotografije kako igra preferans.

Rezultati Dengove politike i njegovih pregovora sa vladom Margaret Tačer urodili su plodom tek nakon njihove smrti. Englezi su posle 156 godina vladavine napustili Hong Kong koji je

1. jula 1997. proglašen Specijalnom administrativnom regijom Narodne Republike Kine.

ZAUZIMANJE AERODROMA

Kao svog predsednika Hong Kong i formalno navodi predsednika Kine. Šef tamošnje administracije, praktično predsednica vlade, od 2017. je Kari Lam. Nije neposredno birana, na to mesto ju je postavio izborni komitet. Dobila je 777 od 1194 glasa. Prozapadni protivkandidat, bivši ministar finansija Cang, dobio je 365 glasova. U izbornom komitetu mesta pretežno zauzimaju delegati trgovinskih, privrednih i profesionalnih udruženja. Zakletvu je premijerka položila pred predsednikom Kine Sijem. Mnogi stanovnici Hong Konga su nezadovoljni sadašnjim sistemom. Da li bi imali većinu saznalo bi se tek ako bi bilo slobodnih izbora, ali oni nisu na vidiku.

Kari Lam je pohađala katoličku gimnaziju za devojke u Hong Kongu, diplomirala je na Univerzitetu u Kembridžu i poseduje i britanski pasoš. Ima dvoje dece, njen muž Lam Siupur je profesor matematike i živi u Engleskoj. Jedan od glavnih zahteva učesnika demonstracija je njena ostavka.

Demonstracije su započele pre deset nedelja sa zahtevom da se povuče zakon po kojem se sudski osuđena lica u Hong Kongu mogu isporučiti Kini. Vlast je suspendovala taj zakon. Demonstranti su, međutim, i dalje bili nezadovoljni i nastavili su proteste, zahtevajući da se taj zakon ne suspenduje na neodređeno vreme, već da se ukine. Verovatno zahvaljujući prvom relativno lakom uspehu, postavljani su oštriji zahtevi za uvođenje demokratije zapadnog tipa. Vlasti u Pekingu u tome vide znak da su demonstracije delo zapadnih sila.

SIMPATIJE ZAPADA

Uprkos apelima da se mirno protestuje, situacija je eskalirala. Demonstranti su kratkoročno zauzeli aerodrom i zaustavili vazdušni saobraćaj, sve dok nisu upali kineski policajci koji su ih na silu oterali i nekolicinu uhapsili. Demonstranti su prebili jednog novinara iz Kine jer su mislili da je agent policije. Prekid vazdušnog saobraćaja je mnoge uznemirio, pa i simpatizere protesta.

Evropska unija je pozvala demonstrante da sačuvaju mir. Uprkos tome, na skupovima prošle nedelje pojavile su se i zastave Velike Britanije. Možda ih i nije bilo mnogo, ali pošto je to zahvalan prizor za foto-reportere, upravo su slike sa tim zastavama dominirale u mnogim medijima. To je odličan argument za sve one koji tvrde da su demonstracije organizovane i plaćene „sa strane“. Aludira se ne samo na Veliku Britaniju, nego još više i na Ameriku, iako je predsednik SAD Donald Tramp na Tviteru izjavio da je Si „odličan čovek“ i da veruje da će on rešiti stvar.

Većina zapadnih medija sa simpatijama piše o demonstracijama i demonstrantima, ali ipak prenose i izjave građana Hong Konga i turista iz Kine koji se ne slažu ili su ogorčeni zbog demonstracija. Nemački nedeljnik „Špigel“ konstatuje da protesti „još uvek imaju podršku većine“. List prenosi izjavu građevinskog radnika koji demonstrante naziva „izdajnicima“, domaćice koja kaže da su „ološ“ i prolaznice koja izjavljuje da se „preci demonstranata okreću u grobu“. Televizija RTL je snimila jednog sredovečnog turistu iz matice Kine koji je prvi put u Hong Kongu i koji je rekao: „Ako je to demokratija, ne hvala!“

Čini se da su i velike privredne organizacije protiv demonstracija, jer im ometaju posao. Prošle nedelje su prvi put na ulicama Hong Konga organizovane i protivdemonstracije. Hongkonške vlasti tvrde da je bilo preko sto hiljada demonstranata, nezavisni posmatrači procenjuju da ih je bilo nekoliko hiljada.

Takođe, prošle nedelje prvi put od kada traju demonstracije policija se uopšte nije pojavljivala, nije je bilo čak ni pred zgradom hongkonške administracije, odnosno vlade. Ranije je svaki put koristila suzavac, batinala i hapsila koga je stigla.

VOJSKA NA GRANICI

Demonstracije su započeli mladi ljudi, uglavnom studenti. Prošle nedelje su im se priključili nastavnici, od učitelja do profesora univerziteta, a takođe i advokati. Radničkih zahteva, tj. bilo kakvih parola o socijalnim problemima nije bilo. Sve češće dolazi do nasilja. Koriste se laserski zraci, molotovljevi kokteli. S druge strane je na kopnenu granicu Hong Konga stiglo stotinak vojnih i policijskih kamiona, oklopnih kola, vodenih topova. Upozorenja, pa i pretnje iz Pekinga su oštriji.

Novinar iz Hong Konga Sifan Jang opisuje kako iz metroa iskaču mladi ljudi obučeni u crno sa maskama nindže ili gas-maskama i blokiraju glavne bulevare. Jang piše: „Neverovatna je, naivna, čak suluda ideja da se prkosom može postići da Peking popusti, ili čak da se održe slobodni izbori. Ali, jedan demonstrant sa gas-maskom na licu kaže: ‘Svejedno, moramo da pokušamo!’“

Osnovni zahtevi istaknuti na prošlonedeljnim demonstracijama su: demokratski izbori; nezavisna istraga preteranog policijskog nasilja; ostavka Kari Lam.

SEĆANJE NA TJENANMEN

Prema „osnovnom zakonu“ Hong Konga, tamošnja policija je isključivo pod nadležnošću tamošnje administracije. Oružane snage Kine su odgovorne za odbranu grada, ne smeju, međutim, da se mešaju u unutrašnje stvari Hong Konga. Postoji i izuzetak: u slučaju preteće prirodne katastrofe i radi očuvanja javnog reda i poretka hongkonška administracije može da zatraži pomoć vojske. Kari Lam je već izjavljivala da „demonstranti nameravaju da Hong Kong sruše u ponor“. To može da se shvati kao nagoveštaj da će pozvati vojsku. Član 18 navedenog zakona kaže da državno i partijsko rukovodstvo u Pekingu ima pravo da u izuzetnim slučajevima, na primer u slučaju pobune, može da primeni zakone Narodne Republike Kine. Odluku će svakako doneti Si Đinping.

Mnogi se prisećaju i pominju masakr na Tjenanmenu (Trgu nebeskog mira) u Pekingu 3. i 4. juna 1989. Tada su izvedeni tenkovi protiv demonstranata koji su inspirisani razvojem u Poljskoj, Mađarskoj, pa i simptomima u Sovjetskom Savezu, zahtevali reforme sistema. Na samom trgu nisu snimljeni leševi. Zapadni mediji su, pozivajući se na kineski Crveni krst, tvrdili da je ubijeno oko 2600 demonstranata i 7000 ranjeno. Peking nikad ništa slično nije priznao, a kada se taj događaj uopšte pominje, govori se o „junskom incidentu“.

U Hong Kongu se svakog 4. juna sećaju žrtava na Tjenanmenu. Naređenje o izlasku tenkova nesumnjivo je izdao Deng Sjaoping. Događaj koji zapadni mediji otada neprekidno nazivaju masakrom, retko se povezuje sa Dengom, koji se u zapadnim poslovnim krugovima tretira kao good boy. Možda predsednik Si misli da bi i njemu sve oprostili ako bi situaciju rešio brzo, a trgovina posle procvetala.

ZA I PROTIV VOJNE INTERVENCIJE

Ako u Pekingu postoji taktička procena da li vojsku sa bornim kolima treba poslati u Hong Kong, nameću se bitne razlike u odnosu na događaje na Tjenanmenu. Tako širok prostor za izvođenje tenkova kao na Tjenanmenu ne postoji u Hong Kongu. Ako bi se krenulo na neko jezgro budućih demonstracija u parku Viktorija, morali bi da se pogaze drveće, žbunje i cveće, a time se ništa ne bi rešilo jer demonstracije nisu koncentrisane samo na tom mestu. Tenkovi u uličnoj borbi bez pešadijskog desanta bili bi izloženi napadima pojedinačnih boraca molotovljevim koktelima, protiv kojih su nemoćni. To je 1956. pokazao ustanak u Budimpešti.

Današnje rukovodstvo u Pekingu verovatno ne bi marilo za osude vlada zapadnih zemalja i njihovih medija, jer oni i inače kritikuju kinesku politiku kao nedemokratsku i nečovečnu, ali ne samo da nastavljaju da trguju sa Kinom, nego ne ometaju kineske investicije u velike, pa i osetljive firme u Evropskoj uniji, najviše u Nemačkoj, u oblastima biomedicine, robotike i automobilske industrije. U Nemačkoj je pominjana mogućnost da se protiv Kine uvedu sankcije ukoliko se vojska umeša u Hong Kongu, kao protiv Rusije zbog Krima. To je odbačeno kao nemoguće. Kineska privreda je osam puta jača od celokupne evropske i nalazi se u usponu.

Privreda Hong Konga danas predstavlja samo tri odsto kineske privrede, znači da bi se to i moglo zanemariti, ali nemir se već neko vreme javlja u najvećim kineskim centrima kao što su Peking i Šangaj, u društvenom sloju sličnom onom koji se buni u Hong Kongu. Oštra reakcija na toj teritoriji bila bi jasno upozorenje.

NIJE GOTOVO

Mao Cedung je proglasio osnivanje Narodne Republike Kine 1. oktobra 1949. godine. Otada to je državni praznik. Ove godine se sprema naročito velika proslava povodom okrugle godišnjice velikog događaja u čijem će centru svakako stajati predsednik Si. On je sebi uspeo da obezbedi apsolutni uticaj na sve pore kineskog društva, privrede i politike kao niko drugi posle Maoa. Si svakako ne želi da mu tamo nekakav Hong Kong pomuti praznično slavlje.

Sa današnjeg stanovišta izgleda najverovatnije da će organizovati kontraproteste stanovništva Hong Konga. Možda bi mogao da koristi upravo socijalno najugroženije slojeve stanovništva huškajući ih protiv elite koja koči poboljšanje njihovog stanja, koja se bogati na njihov račun. Prve antidemonstracije prošle nedelje su indicija da se sprema takav pokušaj razbijanja reformističkih protesta. Takođe je zanimljivo da su Tviter i Fejsbuk zatvorili blizu 3000 naloga sa kojih su, kako kažu, bombardovali adrese u Hong Kongu sa ciljem da unesu pometnju i razdor među potencijalne učesnike demonstracija. A koliko tek takvih poruka prolazi na drugi način. Na kraju bi Peking bajagi mogao da smiruje situaciju. Krupni biznis u Hong Kongu bi takođe mogao da bude zainteresovan za takav razvoj.

Do 1. oktobra se, naravno, svašta može dogoditi. Važan je razvoj američko-kineskog „trgovinskog rata“. Napeta situacija u Tihom okeanu svakog dana može da dovede do oružanog incidenta, koji ni Vašington ni Peking ne bi naredili, ali svaki nervozni komandant ratnog broda ili podmornice može da ga prouzrokuje. Postoji i problem Severne Koreje, zatim Tajvan, zabrinuti Japan, opasna zategnutost između južnih suseda, atomskih sila Indije i Pakistana oko Kašmira. Ruska Federacija zasad ne pokazuje želju da se umeša, ali svakako sa velikom pažnjom prati razvoj na ogromnom prostoru za koji je takođe zainteresovana.

Demonstranti su se prošle nedelje razišli sa porukom „Nije gotovo!“. Sledeće veliko okupljanje zakazano je za 31. avgust. Tada će se pokazati da li će protest ojačati ili početi da slabi, kako će nastupiti hongkonške vlasti i kineska vojska, koja je spremna na granici Specijalne administrativne regije.