Ulazak u Kanadu u doba kuge

Svakako se treba zaštititi od bolesti, kao što i čitava zemlja treba da se zaštiti od bolesti. Jedan od načina je da strogo vodite računa koga puštate. Kanada je bila i ostala odlučna u sprovođenju ozbiljnih mera, te tako još i danas u nju mogu da uđu samo kanadski državljani (i oni sa pravom trajnog boravka), i samo minimalan broj povlašćenih, i svi oni samo uz negativan PCR test.

Ispunivši dva uslova, državljanstvo i test, krenuli smo – pravac Montreal.

U stvari, ispunili smo tri uslova. Pored testa bilo je potrebno i da preuzmemo specijalnu aplikaciju koja skenira pasoše i dokaze o vakcinaciji, traži sve podatke o vama i vašim kontaktima u Kanadi, kao i o mestu na kome planirate da se karantinirate ako bude potrebno.

Dakle, krenuli smo ispunivši sve postavljene uslove.

TAJANSTVENA PROSTORIJA

U regularnim okolnostima, kada sletite u Montreal, u Kanadu ulazite kroz ogromnu salu sa desetinama i desetinama „kioska“ na kojima sa kanadskim pasošem posao završavate za par minuta – prislonite pasoš, namestite se za slikanje, i potvrdite da sa sobom ne nosite drogu, oružje i previše novca, i onda vam nasmešeni carinik kaže „dobrodošli kući“. Nije više tako. Ogroman red vrluda kao zmija i desetak puta zavija pre nego što vas isporuči u deo sa kioscima. A njih je polovina isključena iz prometa da bi ljudi ostali na odstojanju. Koje se, doduše, nikako ne drži ni u redu koji vodi do njih, niti u onima koji slede.

Verovatno se svako igra te igre kada se nađe u sličnoj situaciji: kladite se sa svojim saputnikom i sapatnikom koliko će trajati čekanje u redu. Ja sam dosta dobra u tome. Oni nervozniji često prebacuju metu: „Ovo će trajati satima i satima!“ kaže moj saputnik, i ja se već u sebi radujem što ću dobiti opkladu. Ipak to nije mali broj kioska, putnici su u grupama, izaći ćemo odavde za pola sata, cenim ja.

I bila sam u pravu. Dvadesetak minuta, koji su prosto proleteli. A onda kiosk, i to je za čas gotovo, ali sad kada smo na sredini hale, vidimo da tamo u dnu ima baš mnogo ljudi, i to na sve strane, u različitim redovima, a najviše ih je u jednom staklom izdvojenom delu, gde izmrcvareni putnici za koje nema mesta na stolicama već sede i po podu. Postajemo blago uznemireni.

Sa papirićem iz kioska ne odlazimo nasmešenom cariniku, nego nas raspoređuju u jedan od narednih desetak vijugavih redova od kojih svaki vodi do zasebne kućice sa po dva carinika. Aha, dakle, tu će da nam pogledaju dokaze o negativnom testu i ostalo. Tačno, hoće, vidiš kako ovi daju gomilu papira i pokazuju nešto na telefonu…. nakon čega sledi beskrajna rasprava. Carinik, mladić neobično belog lica i tamnih podočnjaka, koji deluje mnogo bolesnije od svih putnika koje smo dosad sreli, počinje žučno da se raspravlja sa bucmastom Kineskinjom koja vadi nove papire. Ovo će potrajati. Gledamo u susednog carinika koji prima stranke iz našeg reda, možda ćemo sa njim imati više sreće. Ne, nećemo, on razgovara sa dvojicom mladića koji takođe vade dodatne papire iz torbe, uzbuđeno nešto objašnjavaju i gestikuliraju. Iako ispred nas nije više od dvadesetak ljudi, ovaj put tipujem da će čekanje potrajati.

Ponovo stisnuti u vijugavom redu pokušavamo da shvatimo šta se dešava iza tog reda kućica sa carinicima. Ali to naprosto nije moguće. Skroz levo je ulaz u neku prostoriju koja nije posebno obeležena i ispred koje je odavno formiran red sa kojim se desetinama minuta ništa ne dešava. Niko ne ulazi, niti iko izlazi. U sredini je veliki prolaz gde uniformisani službenici usmeravaju putnike koji su prošli carinu, ali nije moguće oceniti po kom kriterijumu i gde tačno. Neki putnici se gube u dubini nekoliko hodnika, koje više ne možemo da vidimo. Međutim, veliki broj njih završava u staklom izdvojenoj prostoriji, u kojoj smo još ranije videli iscrpljene ljude po podu, i koja se samo puni. Tamo ćemo i mi da zavšimo! I još satima ćemo morati da čekamo! I tamo je sigurno prava dušegupka, vidi, sve je zatvoreno! Katastrofa!

PLAVA TAČKA

Stižemo na red kod bledog carinika. I iz blizine deluje baš premoreno. Smeškamo se saučesnički – i mi smo premoreni, evo ima skoro dva sata kako smo stigli i praktično samo stojimo u mestu.

U redu su nam papiri. I onaj iz kioska. I pasoši. I vakcinacija. I test. I aplikacija. I slike. I ne kašljemo, nemamo temperaturu. Uradili smo sve što treba, i spremni smo da uradimo i sve još što treba… Samo nas ne šaljite u onu staklenu prostoriju.

I izgleda da je upalilo – kaže nam da idemo tamo u srednji deo, pa niz hodnik desno. Na zadnju stranu jednog pasoša su zalepili plavu tačku, to nešto znači i to treba da pokažemo onim službenicima koji sortiraju. Dobro. Službenici se smeše – plava tačka, aha, odlično, haj᾿te tamo desno, pa samo pravo dole.

Idemo oštrim korakom, samo što dalje od staklene prostorije. Ne znamo koga šalju tamo i nikada nećemo saznati. Sigurno nisu pozitivni, takve ne puštaju u avione, možda su nevakcinisani, poluvakcinisani ili sumnjivci po nekom drugom osnovu?

Kako god bilo, na kraju hodnika je hol u kojem se uzima prtljag. Pola hola su zauzeli nizovi boksova u kojima se uzimaju uzorci za testiranje. Sve vrvi od aktivnosti. U Kanadi se testira svako ko ulazi u zemlju. Znali smo za to, ali opet, kada smo prošli carinu, pokazali sve papire i već skoro zgrabili kofere, pomislili smo da će nas to zaobići.

I vidi sad – na sledećem punktu službenik nam kaže da samo nastavimo, ovo nije za nas, neka idemo po kofere, mi smo „plava tačka“. „Pošteđeni smo testiranja?“ A, ne, nismo, nije to, nego ovde se testiraju oni koji nisu kompletno vakcinisani. Mi jesmo. Mi treba da uzmemo kofere i da odemo u „hotel“.

„Molim? Kakav hotel?“

„Hotel Mariot. Tamo će vas testirati. Haj’te sad po kofere.“

Blago uznemireni odlazimo po kofere. Tu zatičemo potpuni haos. Na pokretnim trakama ima kofera, ali izgleda kao da je većina razbacana svuda naokolo. Neki su grupisani. Najviše ih ima u delu kod šaltera za prijavljivanje izgubljenog prtljaga. A tu je i najviše ljudi koji čekaju. Ljudi i koferi, jedni pored drugih, a nepripadni.

Naši su bili još na pokretnoj traci. Ne mogu da ne mislim da svi ovi koji su razbacani okolo, po podu, pripadaju nekima koji kroz ovu proceduru prolaze mnogo duže nego mi koji, evo, pomalo već gubimo osećaj za vreme.

foto: b.c. ministry of transportation and infrastructure

BESKRAJNI PLAVI KRUG

Opremljeni koferima, krećemo u naredne avanture. Na izlazu nas čeka drugačije obučeno osoblje. Umesto ranijih službenih lica sada je tu drugačiji svet, mladići i devojke, užurbani i ljubazni. Kažu nam da samo pratimo oznake na podu, velike plave krugove (plavi krugovi, dakle, to je naša šifra!), na kojima piše „2X“, u prevodu „dva puta“, i posle toga crtež injekcije, dakle, dva puta vakcinisani. Svaki taj veliki plavi krug, u kojem nema zvezde, prati jedna velika strelica koja vas upućuje u kom pravcu da idete. Taj pravac je kroz ogromnu halu u odlaznom delu aerodroma koji je sada zatvoren i samo je put do hotela. I to prilično dugačak. Ali, pre nego što krenemo, treba da se rešimo kofera koje smo pre par minuta uzeli.

Tu nam pomaže dečko koji lepi brojeve na kofere, daje nam kartončiće sa istim brojevima i kaže nam da prtljag odguramo tamo negde, bilo gde iza njega, u deo na kome već sporadično postoje gomile kofera, i da ne treba ništa da brinemo, on je tu, i niko, pa ni on, neće ništa da dira, sve će tu da bude kako smo ostavili.

Sad, dakle, rasterećeni možemo da jurnemo kroz pustu halu. Spontano smo jurnuli, verovatno delom se boreći protiv osećaja da nikako ne napredujemo nego da samo sve dublje ulazimo u lavirint u kojem nas čeka još ko zna koliko zapleta, i da više ništa nije izvesno.

Pratimo plave tačke i posle nekog vremena stižemo do hotela Mariot. Mi pripadamo sloju putnika koji ne znaju da takav hotel postoji u sklopu zgrade montrealskog aerodroma. Debeli tepisi, bar, lamperija zagasitih boja, lagani džez iz pozadine (ili je to nadogradilo moje sećanje?), čak i nekoliko ljudi zavaljenih u ogromne fotelje (Šta li oni rade tu? Sigurno su neko osoblje, hotel valjda ne prima goste u ovakvim okolnostima?). S druge strane mi oznojeni, zajureni, iscrpljeni. „Idite na drugi sprat“, kaže ljubazno devojče, „evo ima i pokretnih stepenica“. Na drugom spratu su, izgleda, sale za konferencije, ogromna dvostruka drvena vrata i levo i desno, ali naš putokaz pokazuje samo u jednom pravcu – ka velikoj tabli na kojoj piše „Registrujte se!“, ispod čega stoji gigantski bar-kod.

„Jeste li se registrovali?“ pita momak pored table.

Nismo se registrovali! Za šta bismo se registrovali? U kom smislu registrovali? Mi ne znamo ni kuda idemo, niti zašto, samo pratimo plave tačke i nadamo se da ćemo izvući živu glavu, jednom kada sve ovo bude gotovo.

Ne, nismo se registrovali.

„Evo bar koda, uperite kameru vašeg telefona i voala, sve će ići kao podmazano“, ljubazno nastavlja momak.

Gde mi je sad pa telefon? Tu je tašna, tu je torba s kompjuterom, tu su pasoši, papiri o testiranju, i još gomila nekih papira i uputstava u vezi sa time kako se boriti sa zarazom i šta da radiš ako počneš da kijaš i kašlješ, neko mi je to usput dao, više se ni ne sećam kada; nemam osam ruku, ne mogu i telefon istovremeno da držim, čekaj da ga iskopam iz tašne. No sve je uzaludno, ispostavlja se da su svi naši telefoni „stari modeli“ koji „ne čitaju bar kodove“.

„Ništa, ništa, nema veze“, pokušava da nas smiri dečko. „Samo vi uđite tamo, oni će vam pomoći.“

Ne treba nam pomoć, treba nam da nas pustite napolje!

Ali ćutim.

NASTAVAK AGONIJE

Unutra, u potpuno preuređenoj luksuznoj sali za konferencije, sačekuje nas najpre red stolova sa kompjuterima, red ljudi koji sede iza tih kompjutera, a ispred njih zid od pleksiglasa. I opet novi razvodnik-volonter, ljubazan i uslužan.

„Sačekajte sekund, a, evo, tamo je slobodno, idite tamo.“

„Bonžur! Komon sa va? Franse? Ingliš?“

„Ingliš, pliz.“

„Ofkors, prfikt.“

Gospođa deluje potpuno oduševljeno čitavom situacijom. Ona za stolom i kompjuterom, radi nešto važno, nadležna je i spremna, a mi smušeni i zbunjeni, i potrebna nam je pomoć. Koju će ona da nam pruži. Istovremeno se, međutim, oseća i da nije profesionalac u toj ulozi, u svom civilnom životu sigurno se bavi nečim sasvim drugim – nema kod nje nimalo ciničnog odmaka, ništa od onog lakog profesionalnog prezira prema svim klijentima i pacijentima, niti od lakog zadaha uživanja u moći nad podnosiocima molbi i prijava. Dajemo joj pasoše. „Aha, dobro, dobro. Sad ću da vas registrujem.“ Sinulo nam je konačno da je registracija deo procesa testiranja. „Recite mi samo gde ćete tačno biti, i brojeve telefona na koje možemo da vas dobijemo, i mejl adresu.“

Šit. Idemo kod rodbine, komplikovana je adresa, na francuskom, obuhvata dugačke brojeve i više slova nego što je potrebno da bi izgovorilo… Gde je to beše zapisano? Nigde, zapravo, prijatelji nas čekaju da bi nas tamo odvezli (i to nas čekaju već satima… ako nisu digli ruke…). E, ali, zar ne stoji sve to u onoj aplikaciji koju smo morali da popunjavamo? Da, u pravu si, sad ću da je otvorim… Neće da se otvori. Zašto neće? Nema interneta. Pa kako nema, bilo je na aerodromu? Bilo, ali sad smo se udaljili, ovo je hotel, on ima svoj vaj-faj, ali na njega ne možemo da se zakačimo.

Dobro, možda možemo nekako da se setimo. Jel’ 3061 broj zgrade? Ili 3016?… Posle izvesne rasprave usaglašavamo se oko toga kako najverovatnije glasi adresa. Konsenzualna istina. Istina ima socijalni aspekt. Još je Habermas o tome govorio. Ako možda i postoji, istina koja prebiva van konsenzusa ravnopravnih učesnika u raspravi sasvim je irelevantna. Došli smo do neke adrese i ponudili je kao našu montrealsku adresu u slučaju potrebe da se karantiniramo. A broj telefona? Dajem najpre svoj stari telefon, za koji znam da je već isključen, ali nemam trenutno nijedan drugi koji nije srpski, koji, dakle, već na prvi pogled nije sasvim neadekvatan, a onda zbog griže savesti, jer ipak se ne smeju tako lagati predstavnici države, čak i kada su potpuni volonteri i amateri, dajemo i jedan kanadski broj telefona, za koji jedan moj saputnik tvrdi da je upravo broj naših kanadskih domaćina i da ga u toj tački pamćenje ne izdaje. Prepuštamo se dobroj nadi da je u pravu.

Poštanski kod? E, to je sad previše. Kanadski poštanski kodovi se sastoje od tri broja i tri slova koji se smenjuju naizmenično i naša grupna pamet ne stiže dalje od toga da je prvo slovo H.

Žena samo trepće. Žarko želi da bude ljubazna, ali vidi se i da je malo zabrinuta.

A onda stiže spasilac. On je očigledno ovde neka vrsta nadzornika, organizatora, maga koji se u sve razume. Pojavljuje se u vidu mršuljavog i ružnjikavog, ali zavidno samouverenog dečkića koji je sigurno barem trideset godina mlađi od gospođe za kompjuterom.

„Jeslji vi gavorite po ruski?“, pita nas dečko, na tečnom ruskom, sasvim nonšalantno.

Ne, a što bismo? Možda malo, ako je baš nužno, ponešto razumemo. Maloko, spički, kak se vi zavuć?

„Zazvučali ste mi kao Rusi, ništa, samo pitam. Sad ćemo da sve to rešimo, lako je naći poštanski kod. Ništa ne brinite, sad ćemo mi to.“

Naginje se nad ženu i preuzima komandu nad situacijom za stolom.

A ja ostajem pred pitanjem od kojeg mi se odjednom vrti u glavi – ako nas je čuo da pričamo srpski, a on govori ruski, kako je mogao da misli da govorimo ruski? A ako je mislio da razumemo ruski zato što mu srpski zvuči slično kao ruski, zašto je pomislio da smo Rusi?

Nemam odgovor na ta pitanja. Nešto sam pogrešno čula ili razumela. Ili je nešto generalno pogrešno. A ni sa druge strane panela od pleksiglasa stvari ne idu glatko. Pronađen je neki poštanski kod koji odgovara adresi koju smo dali. Svi se zdušno slažemo da je to sasvim tačan kod, ali sam sigurna da se niko sa ove strane nije naročito potrudio da ga čuje. Ali, onda nešto nije u redu sa formularom na kompjuteru. Ljubazna gospođa piše, briše, pogledom luta po ekranu i ubrzo počinje da se znoji i vrpolji; dečko joj sve vreme daje upustva, vrlo autoritativno, ali ona je spora u izvršavanju, greši, pa on postaje samo odrešitiji; ruke drži na leđima, ne pipa tastaturu, nije jasno da li iz higijenskih ili disciplinskih razloga, i čitav taj igrokaz, koji je s početka bio vrlo intrigantan, i sociološki, i psihološki, postaje potpuno nepodnošljiv.

Već na dva mesta smo dali sve podatke o svemu, i potvrdili ih, i mnogo je sistema koji znaju sve što žele da znaju o nama, a sada evo već 15 minuta stojimo pored gospođe koja ne uspeva da još jednom sve to isto unese u neki naredni sistem, potpuno smo nemoćni, i sluđeni, i noge nas izdaju. Od prtljaga nas deli par kilometara hodnika, a od prijatelja koji nas čekaju još i dosta više, interneta nema, i ovo izgleda kao da nikada neće da se završi.

„Izvinite, izvinite“, gospođa stalno ponavlja, ali bojim se da nam na licima vidi da gubimo strpljenje.

Registracije za susednim stolovima idu brže, ima ljudi koji dođu i onda posle nekog vremena odu. Mi stojimo. Gledam da li bih mogla na nešto da se naslonim. Nema na šta.

Gledam uokolo. Baš ih je mnogo tu angažovano. I svi su evidentno volonteri, rekla bih mahom studenti i penzioneri, i svi nadahnuti značajem toga što tu rade, svi svesni odgovornosti koju nose, svi napeti da ne pogreše – ipak je ozbiljna bolest u pitanju, greške mogu da imaju fatalan ishod. Svi su, takođe, dramatično ljubazni, na način koji većina stanovnika Srbije nikada nije upoznala: iskreni u predusretljivosti, zaista voljni da vam se na svaki način nađu na usluzi.

POSLEDNJA KAPIJA

Ima u tome nečeg pomalo jezovitog. U tolikoj količini dobre volje i entuzijazma na zadatku koji su od viših (državnih) instanci dobili da izvrše u ime višeg zajedničkog cilja. U toliko kafikijanski složenoj proceduri i koreografiji, i tako razuđenoj aerodromskoj geografiji, koja se na ovoj tački svodi samo na to da se zarad ponovnog testiranja još jednom prikupe već prikupljeni podaci od ljudi koji su vakcinisani, i koji su pre dva dana testirani i kod kojih je, da se ne lažemo, verovatnoća da su bili izloženi virusu nakon prethodnog testiranja smešno mala, a verovatnoća da su se, ako su kojim čudom i bili izloženi virusu, usled toga i zarazili, praktično nikakva. Verovatnoća da je iko od nas u ovoj prostoriji trenutno u fazi inkubacije kovidom neuporedivo je manja od verovatnoće da će nekog od nas udariti grom, ugristi ajkula, da će mu krpelj preneti lajmsku bolest ili da će drugome ugroziti zdravlje ne tako što će ga zaraziti kovidom, nego tako što će ga slučajno gurnuti, a ovaj izgubiti ravnotežu i pasti na glavu i dobiti potres mozga.

A ipak, evo nas ovde, sve je jako ozbiljno, i sve se radi temeljno, i traje beskrajno. Mladi šef-poliglota klima glavom, evo vidi ovde, i ovde, pokazuje prstom na ekran, gospođa je u goloj vodi, više se ne usuđuje ni da podigne pogled ka nama, toliko joj je neprijatno.

I onda se i to završava, jer sve mora imati kraj. Ali pre nego što je kraj zaista nastupio, ona je morala da nam potanko objasni razne stvari koje moramo da znamo – ako su podaci koje je unela ispravni (da, da, jesu… niko nije imao dovoljno snage i smelosti da joj kaže kako nije Jaknovic nego Jankovic…), onda treba da znamo da bi najbolje bilo da prvih dana ne izlazimo mnogo, zatim da treba da čekamo rezultate testa koji će stići na mejl (da li je dobro ukucana imejl adresa? Da, da, odgovaram iako ne vidim belu mačku, a kamoli adresu na papiriću), ali da bismo videli rezultate, moramo da ukucamo šifru, i ovih 15 brojeva i slova su vaša privatna šifra, ovih ovde, a ne prethodni red, iako je slično, zapamtite to jer nigde ne piše da je upravo to šifra. I čuvajte tu šifru. Nikom je ne pokazujte. To je vaša tajna šifra.

I sad smo registrovani. Imamo u ruci još dva papira. Sve mi klizi iz znojave šake.

Stigli smo do mesta za testiranje! Stigli smo do poslednje kapije! Do tačke posle koje postoji svet napolju! Do svetog grala! Do reda koji vodi do jednog od boksova! Posle izvesnog čekanja, i do mlade crnkinje koja će ubrzo imati štapić u ruci! Sad samo da među svim papirima pronađem onaj pravi, da ona na njemu pronađe deo koji se odlepljuje i stavi na ga na epruvetu sa poklopcem, i da nam onda svakom pojedinačno nekoliko minuta priča o tome šta će nam raditi, i kako sve to izgleda, i šta da očekujemo, i kako da se ponašamo, ali to sve nakon što još jednom proveri sve podatke, i uporedi sliku, i ostale papire, i zameni rukavice, i čitav prostor dezinfikuje i pre i posle svakoga, i onda polako, sasvim polako, počne da nam džara najpre po jednoj a onda po drugoj nozdrvi…

Trk nazad iz hotela. Jedna za drugom, plave tačke po podu, jurimo prateći strelice koje su sad u nas uperene. Nikad kraja. Nikad kraja.

Prošli su sati i sati. Džaba mi ona prva dobijena opklada. Oni nervozni, koji uvek samo zloslute, ti su u pravu.