U slobodnom padu

Gotovo svakog dana dolaze nove vesti o pogoršavanju američko-kineskih odnosa. Odluka američke administracije da zabrani rad generalnog kineskog konzulata u Hjustonu, navodno zbog špijunaže, izazvala je kineski odgovor: zatvoren je američki konzulat u Čengduu, glavnom gradu provincije Sečuan od sto miliona stanovnika.

Kao u doba Makartija, posle Drugog svetskog rata, traže se strani agenti, sada kineski, umesto sovjetskih. Predsednik Tramp otišao je tri koraka dalje: saopštio je kako razmišlja da svim članovima Kineske komunističke partije zabrani ulazak u SAD (92 miliona članova), kao i njihovim porodicama (300 miliona ljudi). Iako Kina na američke izazove odgovara recipročnim merama, na ovo nije reagovala, ali je njena propaganda to ocenila kao „običnu glupost“.

Ratoborne izjave dolaze iz vrha Trampove administracije. Savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’ Brajen optužuje kinesko rukovodstvo da su i dalje „zadrti marksisti – lenjinisti“. Direktor FBI Kristofor Vrej ukazuje na „maligni strani uticaj“ kineske umetnosti. Možda je vrhunac bilo poziv državnog sekretara Majka Pompea da se svetske države ujedine u alijansu protiv Kine. On se zalaže da „slobodni svet formira novu verziju NATO pakta“ protiv Pekinga, a pozvao je i Moskvu, koja je njegovu izjavu odmah ocenila kao provokaciju sa ciljem da se naškodi prijateljskim odnosima Rusije i Kine. Spirala loših vesti se nastavlja.

Očigledno je: Sjedinjene Države i Kina prolaze kroz najteži period od kada su uspostavile diplomatske odnose 1979. godine.

foto: ap

KINA KAO GLAVNI NEPRIJATELJ

Predsednik Tramp, bez maske, naravno, igru vodi pod reflektorima svetske javnosti i u predizbornim mesecima, nadajući se novom četvorogodišnjem mandatu. Iako spoljna politika ne dominira u odlukama američkih birača za koga će se opredeliti, Tramp je nametnuo Kinu kao glavnog neprijatelja američke države, njenih vrednosti i interesa. To nije predizborni blef, već američka strateška pozicija koju uglavnom prihvata američki politički, ekonomski i vojni establišment obe velike političke stranke.

Govor potpredsednika Majka Pensa na Institutu Hadson u oktobru 2018. godine predstavljao je radikalnu prekretnicu u američkom pristupu Kini. Pens je govorio o „orvelovskom sistemu“ kontrole stanovništva (statistika pokazuje da u Kini jedan ulični aparat za kontrolu dolazi na 4,1 stanovnika, a u SAD na 4,6). Pomenuo je kinesku nameru da dominira u tehnologiji kao središtu globalne ekonomije, tvrdio da Kina masovnom industrijskom špijunažom ima za cilj da izbaci SAD iz zapadnog Pacifika. Na tim osnovama je, u maju ove godine, objavljena „zvanična“ kineska strategija koju sada, sa manje ili više kolorita, iznosi predsednik Tramp.

foto: ap

U tom dokumentu se navodi da brz ekonomski razvoj Kine i povećan angažman sa svetom nisu doveli do približavanja građanskom, slobodnom i otvorenom društvu, kakvom su se SAD nadale. Komunistička partija Kine je, umesto toga, izabrala da koristi slobodan i otvoren pristup kako bi preoblikovala međunarodni sistem u svoju korist. Peking otvoreno priznaje da teži promeni međunarodnog poretka u skladu sa svojim interesima i ideologijom KPK. Prema rečima državnog sekretara Pompea: „Slepa saradnja sa Kinom je završena.“

Sve to podseća na doba „hladnog rata“, ali još nema njegovu snagu. Ni jednoj ni drugoj zemlji totalni raskid odnosa ne odgovara. Kini posebno, jer bi usporavanje njenog privrednog rasta dovelo do niza problema. Zato Peking više naginje pregovorima (u protekloj deceniji formirano je čak 90 različitih međudržavnih kanala preko kojih se pregovori i dalje vode, neki u tajnosti). Pregovaranje je kineska disciplina u kojoj nemaju premca. Čak i kad SAD nisu priznavale NR Kinu, njihovi ambasadori su u Varšavi imali više stotina susreta s američkim i njima savezničkim državnim činovnicima.

Kini je neophodan stalni ekonomski napredak kako bi obezbedila posao za milione mladih koji pristižu, održala i povećala životni standard, što je obećano kao jedan od glavnih ciljeva na najvišim partijskim i državnim forumima. Neuspeh bi doveo do unutrašnjih tenzija u ovoj ogromnoj zemlji. Zato je Peking skloniji pregovaranju nego prekidu odnosa.

GLAVNI TRGOVINSKI PARTNER SAD

Iako SAD insistiraju na „razdvajanju“ (decoupling) ekonomskih veza, što se upravo događa, te odnose je teško sasvim prekinuti. Takozvani trgovinski „rat“ između dve zemlje to pokazuje. I pored američkih visokih carina za kinesku robu, Kina ostaje glavni trgovinski partner SAD, sa prošlogodišnjom razmenom robe u vrednosti od oko 550 milijardi dolara. Deficit SAD je smanjen, na čemu je Tramp insistirao, i sada iznosi 345 milijardi dolara umesto 418 milijardi, koliko je bio prethodne godine. Razmena sa Kinom ostaje pet puta veća od trgovine sa Britanijom, najbližim političkim saveznikom SAD.

Kina je i dalje ključni igrač za pojedine vitalne grane američke industrije. Amerika kupuje dobar deo elektronske i tehnološke opreme iz Kine, koju koristi, pored ostalog, i u svojoj vojnoj industriji. U Kini nabavlja i oko 80 odsto retkih materijala, bez kojih nema savremenog naoružanja. Ti materijali se koriste za magnete i radare, u čemu je Kina vodeći svetski proizvođač. Kina, takođe, snabdeva SAD sa 97 odsto antibiotika, 95 odsto brufena i 91 odsto hidrokortizona, što svedoči o tome da je vitalni snabdevač Amerike na području medicine. Takođe, polovina maski za lice, koje se sada koriste u SAD, dolazi iz Kine.

Trgovinski rat SAD i Kine vodi se različitim intenzitetom. Početkom godine postignut je dogovor da Kina više kupuje američke poljoprivredne proizvode – na čemu je Tramp posebno insistirao, jer procenjuje da mu je to značajan adut u izbornoj kampanji. Kina se obavezala da će u naredne dve godine izdvojiti 200 milijardi dolara za tu namenu. Ove godine kupila je najveće količine američkog kukuruza i soje otkako dve zemlje posluju. Tramp je tada rekao da kinesko–američki odnosi poslednjih godina nikada nisu bili tako dobri. On je čak nazvao kineskog predsednika „velikim liderom“ i „bistrim momkom“ (ali mu to nije smetalo da nekoliko dana kasnije kaže za njega da je „neprijatelj“ i da „nema nameru s njim da razgovara“).

Sve karte još nisu bačene na sto. Kina, na primer, ne pominje da raspolaže sa više od hiljadu milijardi američkih državnih obveznica. Finansijski rat je samo jedna od oblasti gde se sukobljavaju interesi dve najmoćnije sile sveta. Pored diplomatskog rata koji je počeo zatvaranjem konzulata, Tramp je kao metu odabrao i niz drugih pitanja – ljudska prava u Kini, situaciju u Sinđangu, Hongkongu, Tibetu, Južnom kineskom moru… Sve su to, međutim, unutrašnja pitanja Kine, i Amerika osim verbalnih napada tu ne može ništa da menja. Peking čvrsto štiti svoj suverenitet na čitavoj teritoriji i spreman je da ga brani po svaku cenu.

foto: ap

SAD PROTIV GLOBALIZACIJE

Amerika se do sada nije suočavala sa zemljom poput Kine – ogromnom, snažnom državom sa ubrzanim ekonomskim, vojnim i tehnološkim rastom, koji praktično nema granica. Kina je dovoljno jaka da odgovori na sve američke pokušaje – od vojnih, koji nisu isključeni, do strateško-ekonomskih i globalno-političkih. Sve to ugrožava američki položaj kao svetske sile broj jedan. Zato se američka administracija vraća na vreme kada je dominirala svetom, na politiku 20. veka, uključujući hladnoratovsku retoriku. A to nije lako. Državni sekretar Pompeo optužio je raniju administraciju za popustljivost koja, kaže, Americi nije donela ništa dobro.

Sjedinjene Države suočene su sa nezadrživim kineskim napretkom, što znači i gubljenjem svojih dosadašnjih pozicija. Trampova administracija okreće leđa svetskoj globalizaciji („America first“ – Amerika na prvom mestu), koju je nekada zdušno propagirala. Objašnjava da se, zahvaljujući globalizaciji, odnosno sve većoj međusobnoj ekonomskoj zavisnosti kroz povećanje razmene roba, kapitala i tehnološke saradnje, Kina za nekoliko decenija pretvorila u jedinog svetskog konkurenta SAD.

Kini je, međutim, potrebna još najmanje decenija da stigne Ameriku iako je u mnogih oblastima već prva u svetu, posebno u proizvodnim granama. Od posebnog je značaja njeno prvenstvo u oblasti nove tehnologije. To je karta za budućnost.

Kina je prošle godine prvi put prestigla Ameriku po broju međunarodno prijavljenih patenata. Okončana je četrdesetogodišnja epoha američkog tehnološkog liderstva u svetu. U devet od deset oblasti, uključujući veštačku inteligenciju, dronove i čipove, Kina je zauzela prvo mesto, a njena kompanija Huavej je već treću godinu za redom svetski lider u razvoju visoke tehnologije. Samo za mrežu 5G Huavej je prošle godine uložio 18,6 milijardi dolara. Zato su napadi na ovu kompaniju i sankcije protiv nje toliko snažne: cilj je da se oteža i uspori njen dalji napredak, što je gotovo nemoguće. Mobilna mreža najnovije pete generacije, tzv. 5G mreža, postala je odlična podloga za manipulaciju svetskih razmera, koje često prevazilaze granice zdravog razuma, posebno sada, u toku pandemije virusa korona. Navodno, 5G mreža otvara u ljudskom telu puteve kojima virus napada. Čak je 26. septembar najavljen kao svetski dan borbe protiv 5G mreže!

Kineski ambasador u Londonu, odgovarajući na odluku britanske vlade da, pod pritiskom SAD, prekine saradnju sa Huavejom, lakonski je odgovorio: „Ko izabere Huavej, izabrao je šansu za razvoj, ko odbije Huavej, odbio je šansu za razvoj.“

PROMENJENA RETORIKA

Državni sekretar Majk Pompeo, koji se pre godinu dana zahvaljivao predsedniku Si Đinpingu i govorio kako je počastvovan njegovim pozivom na večeru, sada kineskog lidera oslovljava samo kao „generalnog sekretara Partije“.

„Generalni sekretar Si Đinping je istinski vernik bankrotirane totalitarne ideologije“, tvrdi Pompeo, koji je ovog meseca 15 puta izbegao da pomene Sijevu funkciju šefa države. „Narodna Republika Kina je autoritarni režim kojim upravlja komunistička partija i generalni sekretar Si Đinping. Komunisti uvek lažu, a najveća laž je da KPK govori u ime 1,4 milijarde ljudi.“

Retorika nije slučajno promenjena i njen cilj je, prema mišljenju analitičara, da delegitimizuje ulogu Sija, zabije klin između partije i građana i podstakne sećanje na eru „hladnog rata“. Kinezi su taj govor ocenili kao primitivan i kao izjavu nekoga ko ne poznaje kineski mentalitet.

Ako Tramp izgubi američke izbore, to sigurno neće biti zbog politike prema Kini. Sadašnja ispitivanja javnog mnenja pokazuju da su Amerikanci najviše zabrinuti zbog virusa korona, od kojeg je u ovoj zemlji život izgubilo već oko 150.000 ljudi. To je više nego što ih je ukupno poginulo u vijetnamskom, korejskom, avganistanskom, sirijskom ratu. Zato je virus taj koji može da pobedi Trampa pre nego Bajden.

Ako ipak pobedi na izborima, do kojih je ostalo još 90 dana, Tramp će verovatno nastaviti sadašnju politiku prema Kini. Ali, moguće su i promene. Pokazalo se da u drugom mandatu predsednici SAD obično ublažavaju retoriku i pokazuju nameru ka boljim odnosima s Kinom.

Pobeda Bajdena, koji sada ima 15 odsto prednosti, ne bi suštinski ništa promenila. Možda bi rečnik bio uglađeniji i više diplomatski, ali bi strategija bila približno ista.

Drugim rečima, američko-kineski odnosi nastavljaju slobodni pad, uz spremne rezervne padobrane.