U inat Trampu

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp i njegovi ekonomski savetnici mora da su se nelagodno meškoljili u svojim foteljama u zapadnom krilu Bele kuće, kada su prošlog utorka pratili vesti o stvaranju novog gigantskog ekonomskog „koridora“ između Evropske unije i Japana. Sporazum koji su u Tokiju potpisali najviši zvaničnici EU i japanski premijer Šinzo Abe omogućava stvaranje zone slobodne trgovine koja pokriva gotovo trećinu svetske ekonomije.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk i šef Evropske komisije Žan-Klod Junker sijali su od sreće dok su na gala svečanosti u glavnom gradu Japana potpisivali sporazum. Nakon što je Tramp uveo carine za čelik i aluminijum i na veliki broj kineskih proizvoda, najavljujući uvođenje sličnih tarifa i za automobilsku industriju, koje bi imale teške posledice prevashodno za evropske i japanske proizvođače, Japan i EU poslali su ovim sporazumom „snažnu poruku“ protiv protekcionizma, oličenog u Trampovom sloganu „Amerika na prvom mestu“.

„Politički, to je svetlost u sve većem mraku međunarodne politike“, izjavio je gotovo euforično Donald Tusk. U sličnom tonu japanski premijer Šinzo Abe je rekao kako želi da „Japan i EU vode svet pod imenom zastave slobodne trgovine“.

Osim u oblasti trgovine, ovim sporazumom jača se saradnja Evrope i Japana i u brojnim drugim oblastima, kao što su pitanje globalnog održivog razvoja ili obaveza u skladu sa Pariskim klimatskim sporazumom. Mada je medijski i politički neuporedivo atraktivnije da se potpisivanje tako velikog sporazuma između Japana i EU označi kao „protivteža“ Trampovom izolacionizmu i trgovinskim ratovima koje je pokrenuo protiv bezmalo celog sveta, realnost je ipak nešto drugačija. Na ovom sveobuhvatnom dogovoru dve strane radilo se gotovo pet godina, još dok je u Beloj kući svoj drugi mandat tek započinjao Barak Obama. Takođe, bilo je to u vreme dok je medijska vidljivost građevinskog tajkuna Donalda Trampa bila prisutna tek u njegovom popularnom rijaliti programu „Šegrt“.

Takođe, ne treba zaboraviti činjenicu da je pre tačno godinu dana u Briselu između zvaničnog Tokija i EU potpisan okvirni „politički sporazum“ koji je najavio skoru realizaciju jednog od najvećih trgovinskih ugovora svih vremena, a taj dil postignut je uoči susreta svetskih lidera sa Donaldom Trampom na samitu G20 u Hamburgu.

DOBAR TAJMING: Baš kao i tada, i u ovom slučaju tajming za potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini Unije i Zemlje izlazećeg sunca bio je od ključnog značaja, jer je dogovor postignut 24 sata nakon „istorijskog“ samita američkog predsednika i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina u Helsinkiju, u Finskoj. Trampa su zbog tog sastanka „samleli“ gotovo svi vodeći zapadni mediji, da bi ga kod kuće i demokrate i jedan deo republikanaca nenaklonjenih predsedniku optužili da se „predao Putinu“ i iskazao „očitu solidarnost“ sa predsednikom Rusije, čime je poslao „poruku o slabosti SAD“.

Bilo kako bilo, najavljena zona slobodne trgovine između dva velika globalna partnera ukinuće oko 99 odsto uvoznih tarifa na japansku robu u EU i, za sada, na oko 94 odsto carina na evropski uvoz iz Japana, uz dogovor da će i taj procenat porasti na 99 odsto. Američka agencija AP navodi da će sporazum omogućiti niže cene evropskih vina, sireva, torbi i farmaceutskih proizvoda za japanske potrošače, dok će za Evropljane, između ostalog, postati jeftiniji japanski delovi za mašine, čaj i riba.

Carine na japanske automobile i kamione biće uklonjene nešto kasnije, u roku do osam godina od ratifikacije sporazuma, a izuzetak je napravljen i kod pirinča, jer je taj proizvod politički, ekonomski, ali i kulturološki, izuzetno značajno i osetljivo pitanje za zvanični Tokio. Sporazum bi trebalo da potvrde Evropski i Japanski parlament, a zvaničnici EU očekuju da će na snagu stupiti već početkom 2019. godine. Obe strane očekuju da će liberalizacija trgovine obezbediti i sigurnost radnih mesta, kao i da će dugoročno podstaći privredni rast – u EU za 0,8 odsto, a u Japanu za 0,3 odsto.

Uprkos tome što je Japan nakon NR Kine drugi najveći trgovinski partner EU u Aziji, iz ove trgovinske jednačine, smatraju analitičari, nikako ne bi trebalo isključiti još uvek dominantni politički, ekonomski, pa i bezbednosni uticaj Sjedinjenih Američkih Država. Prema podacima Evropske komisije, ekonomije EU i SAD zajedno čine oko pola ukupnog svetskog BDP-a i skoro trećinu svetskih trgovinskih tokova.

Takođe, ukupne američke investicije u EU tri puta su veće nego u čitavoj Aziji, da ne govorimo o tome koliko su Sjedinjene Države važne za bezbednost Unije, bez obzira na stalne pritiske i „maltretman“ koje pojedine evropske zemlje trpe od Trampa u kontekstu (ne)spremnosti da izdvajaju više novca za vojsku i odbranu u okviru NATO-a.

Sa druge strane, Amerika je već decenijama i vodeći strateški partner Japana u tom delu sveta i bez njene ekonomske, političke i vojne podrške Japan bi osećao neuporedivo veći pritisak od sve snažnijeg uticaja NR Kine, ali i od potencijalnih raketnih pretnji Severne Koreje.

ŠTA NAKON BREGZITA: Ne čudi stoga što je američki ministar finansija Stiven Mnučin na zatvaranju sastanka ministara finansija G20 održanog prošlog vikenda u Buenos Ajresu preneo poziv Donalda Trampa da SAD sa Japanom i EU potpišu ugovore o slobodnoj trgovini. „Ako Evropa veruje u slobodnu trgovinu, spremni smo da potpišemo sporazum o slobodnoj trgovini“, rekao je Mnučin, dodavši da bi eventualni sporazum trebalo da uključi ukidanje tarifa, netarifnih barijera i subvencija. Ovaj poziv je u opštoj atmosferi nepoverenja u politiku SAD uzet sa rezervom.

Upućeni smatraju da bi se, osim jačanja ekonomskih veza, potencijalnim sporazumima sa Japanom i Unijom osnažila i pozicija Amerike u eventualnoj eskalaciji trgovinskog rata sa Kinom.

Ova ponuda SAD, međutim, naišla je na oštro protivljenje Francuske. Predstojeća poseta predsednika EK Žan-Kloda Junkera Vašingtonu planirana za 25. jul, a koja je prevashodno posvećena pitanjima trgovine, možda bi mogla da pokrene stvari sa mrtve tačke i da ojača poverenje, ali i ekonomsko partnerstvo EU i SAD.

Ostaje da se vidi i šta će biti sa evropsko-japanskim odnosima nakon Bregzita sledeće godine. Iako je trgovinski sporazum sa Japanom potpisalo svih 28 članica EU, pitanje je na koji način će Velika Britanija u budućnosti ostati uključena u sporazum između Unije i Zemlje izlazećeg Sunca. Britanski „Ekonomist“ navodi podatak da u Velikoj Britaniji završi skoro polovina svih japanskih investicija u EU, što znači da bi japanska preduzeća mogla neuporedivo više da izgube ukoliko bi došlo do „neurednog razvoda“ Unije i Londona. U slučaju da Britanci napuste i jedinstveno evropsko tržište, brojne firme iz Japana bi u potrazi za novim poslovnim mogućnostima mogle da se presele sa Ostrva, ili čak u potpunosti da napuste Evropu.