Ni nakon izlaska Velike Britanije iz Evropske unije nije došlo do smirivanja strasti između Londona i Brisela. U procesu koji traje još od referenduma u junu 2016. godine posebno burna je bila prošla godina koju su obeležile žučne debate i agonija parlamenta u Londonu, pad vlade Tereze Mej i izbor Borisa Džonsona za premijera.
Na jedvite jade i uprkos velikoj opstrukciji u parlamentu, premijer Džonson je zaključio sporazum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, koju je UK zvanično napustilo 31. januara ove godine uz prelazni aranžman koji traje do 31. decembra. U tom periodu UK nastavlja da uplaćuje kontribucije u budžet Unije i učestvuje u programima EU kao da je punopravna članica. U političkoj deklaraciji koja je potpisana tom prilikom predviđeno je da se do kraja ove godine zaključi sporazum o slobodnoj trgovini kojim će se regulisati međusobni odnosi, odnosno protok robe, usluga i kapitala. Sastavni deo sporazuma o izlasku iz EU je i protokol koji reguliše poseban status Severne Irske, koji će se ispostaviti kao jedan od ključnih uzroka današnjih problema.
ZEMLJA TREĆEG SVETA: Ako London i Brisel ne postignu sporazum o slobodnoj trgovini, od 1. januara 2021. godine UK za Evropsku uniju postaje zemlja Trećeg sveta. To znači da se na promet robe i usluga mora naplaćivati carina (po pravilima Svetske trgovinske organizacije, STO) i da se moraju sprovoditi odgovarajuće mere graničnog nadzora (fitosanitarne i druge kontrole), kao što se čini sa bilo kojom „trećom“ državom. Takav ishod bi doveo do ogromnih problema, pošto bi se od 1. januara morali uspostaviti carinski punktovi u lukama sa obe strane Lamanša.
Projekcije su da će se u Kentu formirati kolone kamiona od po više desetina kilometara, a ništa bolje neće biti ni sa druge strane, odnosno u francuskim i holandskim lukama u koje dolaze trajekti. Prelazak robe preko granice, kako se procenjuje, trajao bi zbog ogromnog broja kamiona i po nedelju dana.
Teško je nabrojati sve poremećaje koji će nastupiti ako ne bude ugovora između dveju strana (avio-saobraćaj, ribolov, osiguranje…). Čitave industrijske grane moraće da se preorijentišu, pošto će robu koju su do sada bez carina nabavljale iz EU (ili UK) morati da kupuju sa carinom i uz višednevna čekanja. Ukoliko roba iz EU (ili UK) bude skuplja zbog carina, firme će se snabdevati sa druge strane. Najveći poremećaj će biti u snabdevanju hranom, pošto će UK (kao veliki uvoznik hrane iz EU) morati da carini hranu po pravilima STO.
Pravila STO nalažu da u odsustvu sporazuma o slobodnoj trgovini carinske stope na datu robu moraju biti iste prema svim državama. Konkretno: bez sporazuma sa EU, od 1. januara 2021. godine UK bi za uvoz paradajza ili pomorandži moralo da primeni istu carinsku stopu za robu iz Španije ili iz Meksika, što ne bi odgovaralo EU. Poljoprivreda je najzaštićenija grana u međunarodnoj trgovini i po pravilima STO mogu se primenjivati carinske stope i od 40 odsto. UK ima ogroman trgovinski deficit prema EU, jer uvozi mnogo više robe nego što izvozi, ali je veliki izvoznik usluga (pre svega zbog statusa Londona kao globalnog finansijskog centra), pa UK, sa druge strane, ima veliki interes za slobodan promet usluga.
Namera Londona je da, u nedostatku „velikog“ sporazuma, koji teško za njih može biti optimalan, sklope niz „malih“ koji bi regulisali pojedinačne oblasti, kao što su avio-saobraćaj, prevoz putnika, usluge, tranzit robe i slično. EU to kategorički odbija jer su svesni da bi parcijalnim dogovorima pre svega bile pokrivene one oblasti koje su u interesu UK. Tu postoji i jedan skriveni motiv. U Briselu žele da napakoste Britancima, odnosno da otežaju napuštanje EU, kako u budućnosti neka druga država ni slučajno ne bi pokušala da uradi to isto.
KRITIČNE SPORNE TAČKE: Obema stranama je jasno da će se suočiti sa negativnim posledicama ako do sporazuma ne dođe. Posle maltene četiri decenije u jedinstvenom tržištu, privrede EU i UK su orijentisane jedna na drugu, a sada njihove države nisu u stanju da nađu zajednički jezik ni oko, naizgled, jednostavnih pitanja. Nepostojanje sporazuma dovelo bi do no-deal Bregzita poslednjeg dana decembra, odnosno do ishoda koji su obe strane dvogodišnjim razvlačenjem pregovora pokušale da izbegnu. I pored potencijalne ekonomske katastrofe zbog trgovinskog rata koja će teško pogoditi obe strane, pregovori su ipak zapali u ćorsokak. Dok se razmenjuju teške optužbe, upućeni posmatrači procenjuju da šanse da će doći do dogovora nisu veće od 30 odsto.
EU insistira na zaštiti jedinstvenog evropskog tržišta, odnosno traži od UK da ubuduće mora da poštuje tzv. level playing field ako želi slobodan pristup njenom tržištu. U pitanju je termin koji nije lako prevesti na srpski jezik, a odnosi se na trajno poštovanje „pravila igre“ za obe ugovorne strane. EU ne želi da UK bude oslobođeno pravila koja važe za njene članice, da slobodno odlučuje o državnoj pomoći, pravima radnika, poreskoj politici i zaštiti životne sredine. Posebno osetljivo je pitanje državne pomoći: EU se plaši da bi UK moglo da isplati državnu pomoć određenim privatnim kompanijama (mimo pravila koja važe u EU) i da im tako omogući da budu konkurentnije na evropskom tržištu.
Kratko rečeno: za slobodan pristup evropskom tržištu od 1. januara 2021. EU traži da UK ostane „večno“ vezano za propise Unije u čitavom nizu oblasti, od kojih su najkritičnija pravila o državnoj pomoći. Ako bi UK prihvatilo zahteve EU, to bi praktično značilo odricanje od pune zakonodavne suverenosti, pošto bi EU „kontrolisala“ da li parlament u Londonu poštuje određena evropska pravila.
Britanci poručuju da su zahtevi EU besmisleni i preterani. UK ističe da nema nameru da derogira zaštitu životne sredine i prava radnika kako bi njihove kompanije bile konkurentnije, već da te oblasti želi da unapredi i dovede na još viši nivo od EU. Isto tako, nema razloga ni da se EU plaši britanske konkurencije zbog preterane državne pomoći, pošto je to suprotno načelima liberalne ekonomije u UK.
Britanci imaju i jedan dodatni argument – EU je sa Kanadom sklopila sporazum o slobodnoj trgovini, bez odredbi o level playing field, pa se postavlja pitanje čemu toliko nepoverenje Brisela prema višedecenijskoj članici EU. Na to pitanje odgovor EU je ciničan, tvrde da je Kanada daleko i da ne može da ugrozi „jedinstveno tržište EU“, a da se Velika Britanija nalazi u neposrednoj blizini i da EU može biti preplavljena „nefer“ konkurencijom.
NEUMOLJIVI RIBARI: Pregovore otežava i naizgled periferno pitanje ribolova u zaštićenom ekonomskom pojasu. Izlaskom iz EU, UK postaje isključivi „gospodar“ ogromnih vodenih površina, što će izazvati pravu katastrofu za (doduše malobrojne) ribare iz Francuske, Holandije, Španije i Nemačke, koji za sada obilno koriste britanske vode. EU insistira da se nastavi pravo korišćenja britanskih voda za njene ribare kao uslov za zaključivanje trgovinskog aranžmana, iako takav primer uslovljavanja ne postoji u praksi međunarodnih sporazuma o slobodnoj trgovini.
Značaj ribolova je marginalan i za UK i za EU (manje od jednog procenta bruto društvenog proizvoda). Broj ljudi koji aktivno ribari u tim vodama meri se desetinama hiljada, pa se postavlja pitanje zašto se kolje vo za kilo mesa. Međutim, ribari i sa jedne i sa druge strane su neobično glasni i agresivni, pa je predsednik Francuske Emanuel Makron obećao svojim ribarima da će odbiti sklapanje trgovinskog sporazuma ako pravo ribolova ne bude njegov sastavni deo. Britanci pak tvrde da su njihova prava na njihove vode suverena i da pravo na ribolov za EU može biti dobijeno isključivo na osnovu kvota i to samo na određeno vreme.
IRSKA BOMBA: Najkompleksniji deo problema je pitanje protoka robe između dva dela Irske. Ako do sporazuma ne dođe, Britanija je dužna da postupi po protokolu za Severnu Irsku koji predviđa da irsko ostrvo ostane u jedinstvenom evropskom tržištu. Između dva dela Irske neće se uspostaviti granični režim, kakav će se uspostaviti između Velike Britanije i EU, ali, da bi se očuvalo „jedinstveno tržište EU“, UK mora da uspostavi određeni režim carinske kontrole između britanskog ostrva i Severne Irske.
Ako bi prihvatanjem level playing field u budućnosti UK delimično izgubilo zakonodavni suverenitet u korist EU (a to je bio jedan od ključnih razloga za Bregzit), aktiviranjem pomenutog protokola defakto bi se ugrozio teritorijalni integritet UK. Protok robe između dva dela države bio bi podvrgnut kontrolama i carinama; roba iz ostatka EU koja ide u Severnu Irsku bila bi oslobođena carina samo ako bi se naknadno dokazalo da je ostala u Severnoj Irskoj. Ujedno, u budućnosti bi se na teritoriji Severne Irske primenjivali evropski propisi ako bi došlo do izmene zakonodavstva. Da bi izbegla takav aranžman, Tereza Mej je svojevremeno prihvatila da VB bude na neodređeno vreme usaglašena sa EU u nizu oblasti, ali to je tri puta odbijeno prilikom glasanja u parlamentu.
Severna Irska se od sedamdesetih godina prošlog veka nalazila u građanskom ratu koji je odneo oko 3600 žrtava. Iz sukoba se izašlo sklapanjem Sporazuma na Veliki petak 1998. godine, koji je doveo do ukidanja kontrolnih punktova između dva dela ostrva. Ponovno uvođenje carinske kontrole na granici (na ostrvu postoji preko 270 prelaza) moglo bi da ponovo izazove nemire i sukobe, što ne želi nijedna strana. Britance plaši i činjenica da se već godinama povećava broj katolika u Severnoj Irskoj. Trenutno u školama ima više katoličke nego protestantske dece, što je najbolji pokazatelj demografskih trendova.
Ukoliko bi se uspostavila carinska granica između Severne Irske i Velike Britanije, vrlo verovatno bi priličan broj razočaranih protestanata napustio Severnu Irsku pa bi protestanti ubrzo mogli postati manjina. Sporazum iz 1998. godine predviđa referendum o ujedinjenju dva dela Irske kad god to jedna strana zatraži, a katolici će to sigurno uraditi ako postanu apsolutna većina.
GRUBA IGRA BORISA DŽONSONA: Pre dve godine na samitu EU u Salcburgu Tereza Mej je upozorila ostale lidere EU da su njihovi zahtevi u pogledu irskog pitanja i usaglašenosti propisa neprihvatljivi za bilo koju britansku vladu. Sa evropske strane nije bilo sluha za njeno upozorenje, pa je nedugo posle toga njena vlada pala.
Boris Džonson je u oktobru prošle godine prihvatio protokol, uz opciju da parlament Severne Irske može posle nekoliko godina da odustane od njegove primene. Njegova vlada nije imala parlamentarnu većinu za radikalniji pristup, pa je on pristao na provizorno rešenje sa protokolom uz prelazni period od godinu dana. Na decembarskim izborima Džonson je trijumfovao i obezbedio većinu od preko 80 poslanika u Vestminsteru, što mu je pružilo priliku da pokaže zube EU. Prvo je odbacio bilo kakvu mogućnost da se prelazni režim produži, iako je to bila jedna od opcija, čime je upozorio drugu stranu da treba da bude fleksibilnija u pregovorima (produžetak prelaznog režima je neprihvatljiv za VB jer podrazumeva nastavak uplata u budžet EU).
Drugo, Džonson je zaoštrio pregovaračku poziciju Britanije time što je odbio direktno povezivanje pitanja ribarenja sa trgovinskim sporazumom. Poslednji udarac usledio je početkom meseca kada je u proceduru pustio zakon kojim se praktično ruši severnoirski protokol i predviđa se „neometan“ protok robe između Britanije i Severne Irske (bez kontrole). Vlada je tim potezom zatražila da parlament praktično pogazi međunarodni sporazum sa EU.
To je odjeknulo kao bomba i u Londonu i u Briselu. Čak pet pređašnjih premijera (od kojih tri konzervativna) negativno su se izrazila o ovom zakonu, navodeći da je za UK svetinja poštovanje međunarodnih ugovora.
EU je takođe oštro reagovala: u svom govoru pred Evropskim parlamentom predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je čak podsetila na reči Margaret Tačer o tome kako je rušenje ugovora štetno za Britaniju, za njene odnose sa svetom i za buduće trgovinske ugovore.
SAT OTKUCAVA: Utisak je da nema mnogo poverenja između dve strane niti da se pregovara u dobroj veri. Da bi se sporazum na vreme ratifikovao, on mora biti zaključen najkasnije do kraja oktobra. Kako obe strane nepopustljivo stoje na svojim pozicijama, pretpostavlja se da će biti neophodni direktni pregovori između lidera EU i Džonsona na vanrednom samitu sredinom oktobra.
EU je načelno u pravu kada insistira da se zaključeni međunarodni ugovori moraju poštovati. Nesporno je i da treba da se očuva jedinstveno tržište, ali se postavlja pitanje da li bi za EU zbog nekog manjeg „odstupanja“ Ujedinjenog Kraljevstva od „pravila igre“ nastupile ozbiljne posledice. Teško da bi Britanija postala eldorado iz koga bi se nelojalno konkurisalo Kontinentu uz kršenje ekoloških propisa i pravila državne pomoći. Irsko pitanje je takođe prenaglašeno – Irska je mala i beznačajna u odnosu na ostatak EU. Veliko je pitanje koliko bi roba iz Severne Irske koja bi prešla meku irsku granicu bez kontrole ugrozila EU (iz Irske bi ta roba morala posebnim brodovima da ide na Kontinent, što je lako kontrolisati).
Izvesno je da bi šteta od narušavanja jedinstvenog tržišta bila neuporedivo manja nego ako 1. januara dođe to trgovinskog rata između UK i EU. Nema nikakve sumnje da će, ne dođe li do dogovora, obe strane primeniti „tešku artiljeriju“ da maksimalno zaštite svoje interese. UK izvozi robu i usluge u EU u vrednosti od 350 milijardi evra, a uvozi za preko 400 milijardi evra, pri čemu robni deficit prema EU iznosi 110 milijardi evra (UK izvozi više usluga). Sve to može biti dovedeno u pitanje uvođenjem protekcionističkih barijera i carinama, u situaciji kada obe strane trpe ogromnu ekonomsku štetu zbog pandemije virusa korona.
Utisak je da se EU zakucala u predstavu o svojoj moći i veličini svog tržišta i da previše cepidlači na očuvanju jedinstvenog tržišta. Upozorenje Tereze Mej od pre dve godine da njihove ključne zahteve neće prihvatiti nijedna britanska vlada sada im se obija o glavu. EU nije shvatila da više nema posla sa slabim premijerom bez većine u parlamentu, već da ispred sebe ima tvrdog bregzitera Džonsona sa više nego komotnom većinom. Pre godinu dana, evropski političari su mogli da računaju da će evrofili u Vestminsteru preglasati vladu u spornim pitanjima vezanim za EU, i to su obilato koristili kada su pritiskali Terezu Mej. To više nije moguće.
Iako se u međuvremenu činilo da je EU preko severnoirskog protokola postigla tražene ciljeve, danas se vidi da to nije slučaj. Ako se predloženi zakon usvoji, Britanci će urušiti međunarodni ugovor, uz mnogo buke i kritike sa svih strana, ali će EU biti u mnogo većem problemu jer će cela njena strategija pasti u vodu. Republika Irska će morati da uvede preko 270 graničnih punktova i pretrpeće ogromne ekonomske štete. Iako je u novom sedmogodišnjem budžetu za pomoć Irskoj zbog granica predviđeno čak pet milijardi evra, to neće ni izdaleka biti dovoljno.
OBE STRANE MNOGO GUBE: Nema nikakve dileme da će se u Briselu uskoro glasno postaviti pitanje da li treba trajno antagonizovati velikog evropskog trgovinskog partnera UK. UK je vojno najsnažnija evropska država i od nemerljivog je značaja za evropsku bezbednost, posebno u trenutku kada se EU ne može (pre)više pouzdati u SAD.
Ni Britancima nije lako. Džonson je u kampanji oko Bregzita i pred decembarske izbore biračima obećavao mnogo. Ukoliko se UK brzo ne prestroji u eventualnom trgovinskom sukobu sa EU, nastupiće velike teškoće i nestašice čitavog niza roba (Britanija tek mora da sklapa sporazume o slobodnoj trgovini sa ostatkom sveta). Doduše, Džonson može i da se vadi na krizu zbog virusa koja će sigurno zamagliti deo teškoća u kojima će se država naći ako do dogovora ne dođe.
Malo je vremena ostalo za sporazum. Ukoliko obe strane ne budu spremne na kompromis, za nekoliko meseci možemo biti suočeni sa pravim trgovinskim ratom u Evropi između zapadnih država, što se u novijoj istoriji nikada nije dogodilo.
