Teheran pažljivo prati razvoj događaja sa Severnom Korejom, i izdaleka odmerava snagu političke volje međunarodne zajednice, prvenstveno Amerike. I Rusija i Kina već su najavile da će njihovu saglasnost za neku osuđujuću rezoluciju prema Teheranu biti mnogo teže dobiti. Ahmedinedžad, prema tome, može mirno da spava
Iako je severnokorejski diktator Kim Džong Il poznat i po tome što voli drugima da priređuje iznenađenja, isprobavši nuklearno oružje pre desetak dana pod zemljom zapravo je samo održao obećanje. Režim u Pjongjangu je ubrzo nakon toga poručio svetu da je proba izvršena u cilju „odbrane mira i stabilnosti na korejskom poluostrvu i šire“, ali je najnovija provokacija Kim Džong Ila izazvala hitru međunarodnu osudu, po prvi put oličenu u rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a. Na insistiranje Kine i Rusije, iz Rezolucije je izbačen nagoveštaj upotrebe sile, ali je Severna Koreja kažnjena međunarodnim ekonomskim sankcijama.
Sadržaj Rezolucije je nekoliko puta tokom prošle nedelje razvodnjen na zahtev Rusije i Kine, koje su se protivile „zubatijim“ merama. Rusija je posle izvesnog diplomatskog nadigravanja na kraju pristala da dâ svoj pristanak, ali je za uzvrat dobila rezoluciju o Gruziji, zemlji koja joj trenutno zadaje mnogo više muka od Severne Koreje. Odlučujuću ulogu u petouglu imala je Kina, dugogodišnja zaštitnica Severne Koreje s kojom ima više od 1000 kilometara dugu graničnu liniju i za koju se veruje da ima najveći uticaj na Kim Džong Ila, a koja je do sada nevoljno pristajala da zauzme oštriji stav prema svom susedu. Uz to, Kina je najznačajniji ekonomski partner izolovanog carstva na korejskom poluostrvu.
I PEKING SE NALJUTIO: Za razliku od Južne Koreje, ona ne strahuje da će se naći na meti vojne odmazde nepredvidivog Kim Džong Ila, već strahuje od milionske reke očajnih izbeglica koje će se zaputiti ka Kini u slučaju da se njegov režim preko noći uruši usled hermetičnih sankcija. I konačno, dinamičan ekonomski rast i društvenu transformaciju koju sa sobom nosi Kina još nije spremna da prevede u svoj spoljnopolitički uticaj, a ponajmanje je sklona da ga koristi po američkom diktatu. Poslednja nuklearna proba, međutim, izvela je iz takta čak i Peking. „Proba je bila šamar u lice Kini“, kaže za „Vašington post“ Žu Feng, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Pekingu. „Došlo je vreme za novi pristup, jer samo trpimo poniženja. U poslednje četiri godine sve smo činili za Severnu Koreju u pokušajima da privolimo Kim Džong Ila da napusti ideju o nuklearnom razoružanju, a da za uzvrat normalizuje odnose sa Japanom i SAD i dobije obilnu ekonomsku pomoć. Dobra volja Kine je proćerdana“, zaključuje Feng.
Brzina kojom je postignut diplomatski dogovor i činjenica da je Savet bezbednosti UN-a Rezoluciju izglasao jednoglasno, učinile su da se svetska organizacija za trenutak približi idealima njenih osnivača. Međutim, potpisi na dokumentu čestito se još nisu ni osušili, a jedinstvo demonstrirano u Njuorku već je počelo da puca po šavovima. Problemi nastaju u primeni Rezolucije, pri čemu Amerika najviše računa na neposredno susedstvo Severne Koreje – Seul, Peking i Tokio. Ove zemlje su istovremeno prve na udaru eventualne vojne odmazde Pjongjanga, pa i Kina i Južna Koreja najavljuju da će inspekciju protoka robe vršiti „u rukavicama“. Kina je, doduše, da bi pojačala utisak besa, najavila da će Severnoj Koreji uskratiti snabdevanje naftom i humanitarnu pomoć ukoliko ovu opomenu iz Njujorka ne shvati ozbiljno, dok je iz Seula stigla najava da njen Hjundai neće obustaviti investicije u turistički kompleks na planini Kumgang u susedsvu, u koji je uloženo već pola milijarde dolara, i da svojim građanima neće braniti da turistički posećuju severnu sabraću, donoseći im pri tom nešto svežih para.
ŠTA SE ZABRANJUJE: Šefici američke diplomatije Kondolizi Rajs zapao je težak zadatak da to jedinstvo brže-bolje ponovo „proštepa“ pre nego što Kim Džong Il priredi novo nuklearno iznenađenje, zbog čega je hitro krenula na dalekoistočnu turneju gde će od Pekinga, Tokija i Seula zahtevati delotvorne mere protiv režima u Pjongjangu. Rezolucija traži (ali ne insistira) od svih zemalja da spreče Severnu Koreju da uvozi ili izvozi sve što se može dovesti u vezu sa nekonvencionalnim naoružanjem i balističkim raketama. Predviđa i zamrzavanje računa i imovine severnokorejskih firmi i pojedinaca umešanih u nuklearne programe, kao i zabranu putovanja ovim licima.
Tekst Rezolucije pažljivo je sročen tako da sankcije ne pogode ionako izgladnele žitelje ove zemlje, već Kim Džong Ila i njemu vernu kliku. Zbog toga je ambasador SAD pri UN-u Džon Bolton posebno ponosan na odredbu Rezolucije kojom se zabranjuje izvoz „luksuzne robe“ u Severnu Koreju.
To bi nekima moglo da deluje neobično, ako se ima u vidu da obični građani ove diktature bukvalno skapavaju od gladi i da samo neprekidnim dokazima svoje lojalnosti „dragom vođi“, kako njihov tiranin voli da ga oslovljavaju, mogu da skupe dovoljno poena i time steknu pravo da kupuju određene namirnice ili poboljšaju svoja sledovanja. Ova Boltonova smicalica namenjena je Kim Džong Ilu lično, jer je „dragi vođa“ poznat po svom ekstravagantnom ukusu. On će odsad morati malo da razmisli pre nego što posegne za nekom flašom retkog francuskog vina ili konjaka čiji je pasionirani kolekcionar, i još vatreniji potrošač. Drugi deo tajnog plana ove klauzule jeste nada određenih krugova u Americi da će sankcije iscrpsti i ostale zalihe Kim Džong Ila, iz kojih plaća vernost najužem i najlojalnijem krugu oko sebe i da bi to moglo da generale navikle da se hrane mrvicama sa njegovog stola navede na neposlušnost.
Uzdanje u neki vojni puč u zemlji u kojoj Kim Džong Il ne kontroliše još samo otkucaje srca svojih podanika slaba je uteha za one koji očekuju od američkog predsednika da obuzda nuklearne ambicije Pjongjanga i otkriva slabosti Amerike u suočavanju sa ovako zaguljenim protivnikom. Rat u Iraku, da podsetimo, imao je proklamovani cilj da Sadama Huseina na silu liši poseda oružja za masovno uništenje, koje ni danas u Iraku nije pronađeno. „Američka adminsitracija će nastaviti da priča kako je neprihvatljivo da Severna Koreja ima nuklearno naoružanje, ali je zapravo počela sa time da se miri“, kaže za „Njujork tajms“ Skot Sagan, direktor Centra za međunarodnu bezbednost i saradnju pri kalifornijskom Univerzitetu Stenford. „Adminstracija se sa politike neširenja nuklearnog oružja prešaltovala na strategiju zastrašivanja i odbrane.“ Drugim rečima, za ovaj izazov Amerika se vratila strategiji koja je bila delotvorna u vreme hladnog rata i, prema sadašnjim nagoveštajima, prema Severnoj Koreji primenjuje sličnu doktrinu kakvu je svojevremeno imala prema Sovjetskom Savezu. Nejasno je da li je na promenu kursa uticala šefica američke diplomatije Kondoliza Rajs, bivša savetnica predsednika Buša za nacionalnu bezbednost, inače sovjetolog po struci, ali analitičari već upozoravaju da ovakva doktrina nije delotvorna u posthladnoratovskom svetu.
Tereza Delpeš, direktorka odeljenja za strateška pitanja pri francuskoj Komisiji za atomsku energiju, smatra da ovo doba nuklearne renesanse zahteva savim drugačiji pristup. „Novi akteri, poput Džong Ila i Ahmedinedžada, neuporedivo su impulsivniji od SAD i SSSR u vreme hladnog rata“, izjavila je za nedeljnik „Tajm“, „problem je mnogo ozbiljniji i u njegovom rešavanju treba se izdići iznad uskih nacionalnih interesa. Danas imamo posla sa dve velike opasnosti od širenja nuklearnog oružja istovremeno, i važno je iskoristiti ovaj trenutak međunarodne osude“. Strahuje se, naime, od nove trke u nuklearnom naoružanju, koja se može proširiti sa Dalekog i na Bliski istok.
KO JE NA REDU: No, u predizbornoj atmosferi u Americi, među političarima je glavno pitanje ko je više kriv za situaciju u kojoj se SAD nalaze spram Severne Koreje – Buš ili Klinton. Klintonova adminsitracija isposlovala je svojevremeno od Kim Džong Ila, uz pretnju upotrebe sile, da „dragi vođa“ zamrzne program razvoja nuklearnog oružja u zamenu za razne ekonomske povlastice, i povratak na tu strategiju danas priželjkuju neki analitičari, uviđajući da Kimu treba dati ponudu koju ne može da odbije. Tadašnja šefica američke diplomatije Medlin Olbrajt bila je u 12-časovnoj poseti Pjongjangu u oktobru 2000, praktično u poslednjim danima Klintonove administracije. Priređene su joj velike počasti, uključujući i slet. Obožavatelj holivudskih filmova, Kim Džong Il pitao je svoju gošću – koji je poslednji film gledala. Gladijatora, odgovorila je Olbrajt. „A ja Amistad, tužan film“, uzvratio je Kim Džong Il, i s ponosom dodao da poseduje kopije svih Oskarom nagrađenih filmova.
Vendi Šerman, Klintonova savetnica za Severnu Koreju i članica poslednje visoke američke delegacije koja se susrela oči u oči sa diktatorom, priseća se da je za ručkom Kim Džong Ilu predočen spisak sa 14 spornih tačaka. „U normalnim okolnostima očekujete da neki državnik spisak preda svojim saradnicima, ali je Kim Džong Il sa nama prošao tačku po tačku, do poslednjeg detalja. Sve je imao u malom mozgu, on kontroliše sve.“ Kim Džong Il nadao se da će ova poseta biti prethodnica poseti na najvišem nivou, i da će imati zadovoljstvo da se kod kuće ispriča sa Klintonom oči u oči, jer sam ne voli da putuje u inostranstvo, ali ga je Buš nedugo potom svrstao u „osovinu zla“, zajedno sa Iranom i Irakom, iako ovi režimi nisu bili međusobno bliski. Danas Teheran pažljivo prati razvoj događaja sa Severnom Korejom, i izdaleka odmerava snagu političke volje međunarodne zajednice, prvenstveno Amerike. I Rusija i Kina već su najavile da će njihovu saglasnost za neku osuđujuću rezoluciju prema Teheranu biti mnogo teže dobiti. Ahmedinedžad, prema tome, može mirno da spava.
Mnogo toga je obavijeno tajnom oko Kim Džong Ila, sina Kim Il Sunga, „velikog vođe“, čiji stil života više podseća na onaj Hjua Hefnera nego na feudo-komunističkog diktatora.
Zvanična legenda kaže da se rodio 16. februara 1942, u kolibi na planini Paektu, najvišoj na poluostrvu, i da su u tom trenutku nebo obasjale zvezda i dvostruka duga. Nacionalnoj mitomaniji koja se plete oko njegovog lika i dela, kao što se plela i oko njegovog oca, ne dopušta pominjanje činjenice da se Kim Džong Il rodio u vojnoj bazi na dalekom istoku Sovjetskog Saveza 1941, gde mu je otac bio stacioniran kao komandant korejskog bataljona sa zadatkom da motri na Japance. U Pjongjang su se vratili 1945, nakon poraza Japana i okupacije od strane SSSR severnog dela korejskog poluostrva, gde su Sovjeti ustoličili Kim Il Sunga kao vladara. Imao je mlađeg brata koji se udavio nedugo posle rata dok su se zajedno kupali, a mlađa sestra mu je i danas verna saveznica. Majku je rano izgubio, pa ga je otac poslao u Mandžuriju da mu ne bi smetao da se bavi državničkim poslovima. Kim Džong Il je pohađao najbolje škole, i pažljivo studirao tehnologiju vlasti, pripremajući se da zauzme mesto na tronu kada za to dođe vreme. Od jezikâ govori ruski i kineski, a od silnog gledanja američkih holivudskih filmova pokupio je poneku englesku frazu. Fasciniran je novim tehnologijama, filmskim spektaklima i operama, i na tu temu je objavio čak dve knjige (mogu se naručiti preko interneta): O filmskoj umetnosti i Kim Džong Il o operskoj umetnosti.
Njegovi sunarodnici prvi put su mu čuli glas tek 1992, nedugo pre nego što će se popeti na očev tron, kada je na vojnoj paradi izgovorio ravno četiri reči: „Živela narodna herojska vojska“. Prema gostima iz inostranstva je prijatan i malobrojni svedoci kažu da je izuzetno šarmantan, ali je prema svojim podanicima veoma surov, iako nije poznato da je ikada lično digao ruku na nekoga. Oko dva miliona Korejaca umrlo je od gladi tokom devedesetih, a više stotina hiljada njih poslato na robiju ili na prinudni rad, uključujući i pravljenje heroina, što je, uz falsifikovanje dolarskih novčanica jedan od glavnih izvora prihoda iz kojih se podmiruju njegove skupe potrebe.
Odlomak iz eksluzivnog teksta engleskog novinara Tima Džude, objavljenog u „Vremenu“ br. 693. (Početi od „Severnokorejska privreda je uglavnom potpuno zastarela“)
I sa nedavnim pridruživanjem Severne Koreje svetski „nuklearni klub“ je – bar po onome što se pouzdano zna – i dalje ekskluzivan, jer ga čini samo osam članova. Osim svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, na ovoj listi nalaze se još samo Indija i Pakistan. Među ekspertima postoji takođe i termin „nuklearne sile u senci“, tj. zemlje koje u ovom trenutku u naoružanju možda imaju i nuklearno, ali i među njima su samo tri – Izrael, Južna Afrika i Irak.
Najvećim smrtonosnim arsenalom raspolažu Sjedinjene Američke Države, koje kako se čini, ni o tome „nemaju šta da kriju“. Naime, otkako je početkom četrdesetih godina prošlog veka u Americi proizvedeno oružje do tada nezamislivog razornog potencijala, u ovoj je zemlji proizvedeno čak 70.000 „komada“ različitih tipova iz ovog arsenala. Za utehu, u međuvremenu je i oko 58.000 komada razmontirano i povučeno iz (potencijalne) upotrebe. Osim Amerike samo su još Velika Britanija i Francuska spremne da ostatku sveta dozvole da zavire u njihova atomska skladišta. Pogotovo što su i jedna i druga zemlja poslednjih godina znatno redukovale taj opasni ratni potencijal: Britanija sa nuklearnim predznakom ima samo podmorničke rakete „trajdent“, a Francuska podmorničke i avionske – ukupno nešto više od stotinu.
Ostale članice kluba nisu tako transparentne. Naslednica Sovjetskog Saveza, Rusija, verovatno druga po snazi nuklearna sila, o tome više ne govori javno, ali eksperti računaju da ona ima višestruko manje atomskih bojevih glava od Amerike (između 2000 i 2500). Uvid u nuklearni potencijal Kine (prvu probu atomske bombe izvela 1963. godine) oduvek je bio dobro čuvana tajna, što važi i za Indiju i Pakistan, koje su nuklearne probe izvele u poslednjim godinama prošlog stoleća i od tada o tome – ćute.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
