Trenutak istine, ili kraj mita

Specijalno iz Atine za „Vreme“

Ironično koincidirajući s popularnom reklamom za domaće pivo Mithos – „Svuda postoji jedan mit“, operacija raskrinkavanja notorne neuhvatljive terorističke organizacije „17. novembar“ (17N) postigla je najveće uspehe upravo na ideološkom planu. I poslednji nostalgičari revolucionarnih i anarhičnih sedamdesetih već dve nedelje prisiljeni su da prate kako policija, osim hardvera korišćenog tokom 27 godina operacija, otkriva i porodične odnose između naizgled marginalnih tipova, koji ni po čemu ne pokazuju da su na visini antiimperijalističkih i antikapitalističkih proglasa levičarske provenijencije kojima je 17N preuzimao odgovornost za napade.

Samo pre dve nedelje izgledalo je da srebrnasta značka koju američki ambasador u Atini Tomas Miler nosi u zapućku donosi plod: otvoren dlan i poruka: „Dosta je bilo“, ali istraga kao da je malo posustala. Ipak, jedna nekontrolisana eksplozija u pirejskoj luci, jedan osumnjičeni koji se u nejasnom pravnom statusu oporavlja u bolnici pod teškom stražom i njegovi kontakti pokrenuli su početak kraja 17N, koji je naziv dobio po datumu gušenja studentske pobune protiv pukovničke diktature 1973.

FATALNA GREŠKA: Značku je lansirala grupa okupljena oko porodica preko 40 žrtava terorizma od 1975, koja se prvi put javno pojavila krajem prošle godine i time nastavila ono što je u junu 2000. počela udovica britanskog vojnog atašea Stevena Sondersa: pokazala ljudsko lice tragedije koja se tradicionalno iscrpljivala u političko-policijskim novinskim napisima i bučnim, ali nedovoljno uverljivim deklaracijama o namerama. Ubistvo pukovnika Sondersa koga je 17N „optužio“ za umešanost u bombardovanje SRJ 1999. značilo je i da Grčka – uz odranije diskretnije prisustvo američkih – mora da prihvati i aktivnu, dugoročnu saradnju britanskih službi u istrazi protiv terorizma. Posmatrači se slažu da je to bila fatalna greška terorista, jer su od tada i policijski i politički i medijski pristup stavljeni na sasvim nove osnove.

Do tada, pritisci na vladu socijalističkog Pasoka vršeni su na svim frontovima, bilo preko uglavnom američkih sugestija da je Grčka možda „mekana prema terorizmu“, ili iz sivih izvora iz kojih su curili dokumenti koji su trebali da pokažu da pripadnici vladajuće stranke, navodno, imaju veze s teroristima, ili da su njihovi simpatizeri, što je vlada demantovala. U klimi stalne kritike izvana zbog neefikasnosti u otkrivanju terorista, otvorenog pitanja bezbednosti tokom Olimpijade 2004. u Atini, a u poslednje vreme i globalne antiterorističke mobilizacije pod američkom zastavom posle 11. septembra, ministar javnog reda Mihalis Hrisohoidis je pre godinu i po pokrenuo operaciju „Normandija“ s namerom da se „iskrca na obale terorizma“.

PROMENA KLIME: Od tada, klima jeste počela da se menja, ali da bi proces bio uspešan, strategija je uključivala i rušenje mita, po običaju mnogo snažnijeg od stvarnosti. A mit o grčkom terorizmu zasniva se na revolucionarnom otporu pukovničkoj diktaturi 1967–74, za čije su zavođenje optužene Sjedinjene Države i na sada već romantičnom duhu 1968, Če Gevare. „Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti, zbog posebnih uslova nakon pada vojne hunte (1974), mali deo javnog mnenja možda i izražavao tihu toleranciju prema ‘17. novembru’, današnja Grčka, ravnopravan partner evropske porodice i iskreni saveznik svih civilizovanih nacija u ratu protiv globalnog terorizma, ne ostavlja prostor za razvoj sličnih tendencija“ – vremena su se promenila, pisala je štampa početkom godine ostavljajući između redova mogućnost da i sami teroristi to shvate i – povuku se.

U istom duhu, uobičajene stručne, „stručne“, političke, policijske ili sociološke rasprave o proglasima kojima je „17. novembar“ preuzimao odgovornost za napade, o ideološkim nijansama, o tome gde treba tražiti njegove korene, kako i zašto deluje, koliko ima članova, gde su oni, jesu li prestareli, primaju li nove – sve te teorije su nekako nestale iz javnosti i ustupile mesto koherentnoj preovlađujućoj teoriji nadležnih vlasti, koja uključuje od svega pomalo, osim navodne povezanosti današnjih političara s terorizmom.

Veruje se da su dve najveće i najsmrtonosnije grčke terorističke organizacije – „17. novembar“ i ELA (Revolucionarna narodna borba) – nastale iz grupa koje su pružale otpor hunti (1967–74). Posle njenog pada, neki članovi tih grupa su prešli u politiku, neki su se opredelili za nastavak oružane borbe protiv ideološkog neprijatelja, što je sedamdesetih bilo u duhu vremena. Prva se pojavila ELA, u maju 1975, a u decembru i 17N; često su i sarađivali i zajedno s brojnim malim organizacijama, s nekima i ad hoc i međunarodno povezanim, angažovali vremenom oko 500 ljudi, od kojih je samo mali broj aktivan i danas. Veruje se da među njima ima raznih sorti – od običnih kriminalaca do vrsnih profesionalaca.

ELA je prestala da se pojavljuje 1995. pošto je za sobom ostavila pravi rasadnik malih organizacija, a 17N je, kako stvari stoje, nameravao da se oglasi pretprošle subote uveče, da jedna od dve bombe kućne izrade nije eksplodirala u rukama nesuđenog teroriste usred pirejske luke u 10.30 uveče. S teškim ranama po licu i torzu, jednom rukom otkinutom, pa prišivenom, ali s tri prsta manje, Sava Ksiros (40), svešteničko dete i ikonopisac, leči se u državnoj bolnici pod teškom stražom. Pored njega je nađen službeni pištolj policajca Hristosa Matisa, ubijenog 1984. prilikom pljačke banke, kako je saopštila policija. Oružje je korišćeno u više napada za koje je odgovornost preuzeo 17N, te se mnogo polaže na Ksirosa, kao na prvog živog uhvaćenog pripadnika 17N koji može da dovede do daljih hapšenja.

PLODNA NEDELJA: Prva nedelja posle njegovog hvatanja bila je izuzetno plodna: provaljena su dva skloništa organizacije, patetično ukrašena poznatim dekorom čiju je fotografiju organizacija svojevremeno sama dostavila medijima: njenom crvenom zastavom i fotografijama Karla Marksa, Če Gevare i domaćeg vođe levičarskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu i u građanskom ratu protiv desnice Arisa Valuhiotisa. Kada je policija provalila i u drugo sklonište, takođe u jednoj od gusto nastanjenih, siromašnijih centralnih četvrti Atine, zatvoren je spisak zaplenjene opreme i oružja: od lažnih brkova i s proglasa poznate pisaće mašine s iskrivljenim slovom R, do policijskih uniformi i protivtenkovskih raketa. Neko je, međutim, ipak imao celih pet dana da ode do skloništa i sve to potopi u sapunicu da bi izbrisao otiske prstiju. U šturim zvaničnim saopštenjima usred i, za grčke prilike, biblijske poplave najrazličitijih scenarija, policija je potvrdila vezu između jednog od nađenih pištolja i sedam terorističkih napada, kao i Ksirosovih otisaka prstiju i DNK i napada na rezidenciju nemačkog ambasadora 1999, tako da se njegova povezanost sa 17N ne dovodi u pitanje.

Ono čime se sada javnost, ali i policija, naveliko bave jeste veza Ksirosa, njegove sadašnje partnerke i uspešne atinske šminkerke Španjolke Alisije Kortez, njegove bivše žene Angeliki Sotiropulu, i njenog nestalog partnera Dimitrisa Kufodinosa. Četvorka je često letovala zajedno, u raznim kombinacijama, devojke sada dolaze pred bolnicu držeći se za ruke zajedno s Ksirosovom mamom i jednim od braće. Kufodinos je osumnjičen da je iznajmio jedan od dva stana s oružjem, a pretpostavlja se i da je on karika koja povezuje staru gardu 17N s mlađima, egzekutorima. On je karika koja je bila izgubljena negde krajem sedamdesetih kada je nestao iz svog prethodnog života da bi, po svemu sudeći, nastavio da živi pod lažnim imenima. Očekuje se da bi Kufodinos mogao dovesti do misterioznog „visokog“ lika koji se smatra šefom jezgra „starog“ 17N, šezdesetpetogodišnjaka, intelektualca još iz maja 1968, koji i dalje živi između Atine i Pariza.

Bez obzira na konačan ishod britansko-američko-grčkog „antiterorističkog iskrcavanja“, verovatno će dugo ostati nerazjašnjeno šta je presudno doprinelo brzom i preciznom finalu razbijanja organizacije. Dobro upućeni posmatrači veruju da je stara garda, koja je navodno već godinama neaktivna, primila poruku i iskoristila olakšice koje pruža nov antiteroristički zakon po ugledu na britanski, donet ove godine. Pretpostavlja se da su oni ponudili podatke o podmlatku, današnjim četrdesetogodišnjacima poput Ksirosa, koji su se navodno oteli kontroli.

BRITANSKO ISKUSTVO: Uloga Skotland jarda nesumnjivo je bila najznačajnija, i to u dva pravca: na policijskom nivou: prečešljao je sav raspoloživi materijal i iz njega napokon izvukao neke zaključke koji su, iz raznih razloga, izmicali dotadašnjoj istrazi. Na ideološkom planu, svoje kolonijalno iskustvo i sposobnost da pronikne u lokalnu političku scenu iskoristio je za „arheološko istraživanje“ grčke levice. U iscrpnim razgovorima s intelektualcima i akademicima i iz drugih izvora došao je, kako izgleda, do zaključka da nema osnova za tvrdnju o njenoj umešanosti u terorizam.

Posebnu svetlost na taj aspekt priče bacili su i nezvanični podaci o Ksirosovoj porodici: iz okruženja po definiciji prijemčivog za dogmatizaciju bilo koje provenijencije, Sava je jedno od jedanaestoro dece popa koji, međutim, priznaje samo deset. Jednog sina se odrekao na zahtev svog dugogodišnjeg mentora hardlajnera mitropolita iz Florine Augustinosa Kandiotisa. Augustinos se žalio na ideološke razmirice s mladim Hristodulosom, pripadnikom ekstremne vanparlamentarne levice, koji nije birao način da izrazi svoje stavove. U grehe mu se računa i to što je jednom došao na Augustinosovu molitvu za kišu sa – kišobranom. Veliki uticaj na mladog Savu, takođe anarholevičarskih uverenja, imao je i ujak, raspop Argiris Cakalias, koji je počeo kao ekstremni konzervativac da bi bio raščinjen zbog jeretičkih publikacija. Posebna priča, o kojoj još nema pouzdanih detalja, jeste porodični prijatelj Janis Aleksakis, bivši komandant Prve pešadijske armije i bivši šef grčke obaveštajne službe.

Sve to zajedno dalo je materijala za insinuacije o tome da je, ma koliko ekstremna levica bila frustrirana zbog toga što su posle pada hunte konzervativci došli na vlast, više motiva za izazivanje nestabilnosti terorističkim napadima imala strana na drugom ideološkom polu. Ovo naročito posle 1981. kada je pobedom socijalističkog Pasoka na izborima, najširi umereni levi front napokon izašao iz zvanične i nezvanične ilegale u kojoj je bio od pre Drugog svetskog rata.

U iščekivanju prvih hapšenja – jer do sada čak ni Ksiros nije zvanično uhapšen, te advokatska udruženja protestuju u ime njegovih prava, već sada izgleda izvesno da je grčka teroristička scena bespovratno obezglavljena, a grčki ugled u inostranstvu popravljen. Da li se radi o kraju jednog mita, u svetlu posthuntističkog razvoja grčke političke scene, ili zaista o „trenutku istine za 17N“, kako je još početkom godine najavljivao uticajni konzervativni „Katimerini“, ostaje da se vidi.