Pred novi krug pregovora u Ženevi, tenzije između Sjedinjene Američke Države i Iran dostižu tačku usijanja. Prema navodima lista Volstrit džurnal, predsednik Donald Tramp razmatra ograničeni vojni udar kao sredstvo pritiska. Da li je Ženeva poslednja šansa za diplomatsko rešenje
Rastu tenzije uoči novih razgovora SAD i Irana. Predstavnici Teherana i Vašingtona trebalo bi ovog četvrtka (26. februar) u Ženevi da pregovaraju o iranskom nuklearnom i raketnom programu. Posmatrači ocenjuju da je ovo jedan od najkritičnijih trenutaka u savremenoj istoriji Bliskog istoka. U političkim i bezbednosnim krugovima sve češće se koristi termin „vojno odbrojavanje“ – ukoliko ne dođe do dogovora.
Prema izveštaju lista Volstrit džurnal od 20. februara, američki predsednik Donald Tramp razmatra mogućnost ograničenog vojnog udara na Iran. Cilj bi bio da se ta zemlja natera da prihvati njegove uslove za nuklearni sporazum. Prema izveštaju, tak korak zamišljen je kao sredstvo pritiska i navodno ne bi trebalo da preraste u totalni rat.
Istovremeno se navodi da bi američka vlada, ukoliko Teheran nastavi da odbija zahteve Vašingtona, mogla da razmotri i znatno širu vojnu kampanju protiv državnih institucija Irana. Cilj bi, prema tom scenariju, bio slabljenje ili rušenje rukovodstva u Teheranu.
Iran je u pismu upućenom generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu izjavio da ne želi rat. Međutim, ukoliko bude vojno napadnuta, zemlja će, u skladu sa pravom na samoodbranu, odgovoriti „odlučno i primereno“.
Niko trenutno ne može sa sigurnošću da kaže kakve bi ciljeve Sjedinjene Američke Države imale u slučaju rata, ukazuje Menaše Amir, stručnjak za Bliski istok koji živi u Izraelu. „Možda ni sam Tramp trenutno nema konačan odgovor.“ Ipak, raste uverenje da SAD sve više razmatraju mogućnost promene režima u Iranu. „Tramp je došao do zaključka da Bliski istok nikada neće pronaći stabilnost bez da se okonča vladavina aktuelnog teheranskog režima“, kaže Amir.
Dva američka zvaničnika potvrdila su 20. februara za agenciju Rojters da su vojni planovi već u poodmakloj fazi. Opcije obuhvataju ciljane napade na pojedine osobe, ali i mere koje bi mogle da imaju za cilj smenu režima – pod uslovom da Tramp izda takvo naređenje.
Damon Golric, analitičar pri Haškom institutu za geopolitiku, upozorava da bi i ograničeni vojni udar gotovo sigurno prerastao u širu eskalaciju. Režim koji se oseća egzistencijalno ugroženim na više frontova ne doživljava eskalaciju kao nešto što je izbor, već počinje da mu radi „instinkt preživljavanja“. Pod pritiskom unutrašnjih nemira i međunarodne izolacije, Teheran bi mogao da aktivira svoje proksi-grupe. To bi, prema Golricu, dovelo do eksplozivnog širenja sukoba.
On podseća i na upozorenje bivšeg direktora CIA Dejvida Petreusa, koji je 23. februara naglasio da čak i sveobuhvatan vojni udar ne bi bio garant da će iransko rukovodstvo biti destabilizovano, odnosno da bi režim mogao da bude promenjen.
Tramp bi zato i dalje mogao da preferira dogovor, smatra Kamran Matin, docent na međunarodnim odnosima na Univerzitetu u Saseksu: „Vojni sukob bi bio teško predvidljiv i bez jasne izlazne strategije. Savetnici predsednika više puta su upozoravali na rizike otvorenog sukoba.“
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu pokušava da ubedi Trampa da izvede vojni udar. U obraćanju izraelskom parlamentu 23. februara eksplicitno je govorio o „oštrim odgovorima“:
„Budni smo i spremni za svaki scenario. Jasno sam stavio do znanja režimu ajatolaha – ako naprave najveću grešku u svojoj istoriji i napadnu Izrael, odgovorićemo silom koju ne mogu ni da zamisle.“
Stručnjak Menaše Amir ukazuje da postoji veliki uticaj Izraela, najbližeg američkog saveznika:
„Izrael je, uz obimne dokaze, ubedio Vašington da se problemi regiona mogu radikalno rešiti samo padom režima u Teheranu.“
Amir dodaje: „U Trampovim novijim izjavama vidimo da on ne govori samo o nuklearnom programu, već i o represiji nad iranskim stanovništvom. To bi moglo da ukazuje na promenu u njegovoj strategiji.“
Ti politički i vojni signali znatno povećavaju pritisak na razgovore koji se u Ženevi nastavljaju ovog četvrtka – a koje mnogi posmatrači vide kao poslednju priliku za diplomatsko rešenje. To nije samo dijalog – to je istorijski ultimatum Teheranu.
Analitičari su skeptični da bi te okolnosti dovele do sekularne demokratije u Iranu. Kamran Matin podseća na američku Nacionalnu bezbednosnu strategiju objavljenu u novembru, u kojoj stoji da je era „stvaranja nacija“ (nation‑building) prošla, kao i da je fokus SAD premešten sa Bliskog istoka na Kinu. Bez jasne političke alternative, dogovor s postojećim režimom u Teheranudeluje kao realnija opcija.
Ni Damon Golriz ne veruje da bi američki napad otvorio put demokratiji u Iranu:
„Čvrstina teheranskog režima posle ubistva više od 30.000 demonstranata, dakle bez značajnih unutrašnjih prelazaka na stranu opozicije, pokazuje koliko je demokratska tranzicija još uvek daleko.“
Mnogo je verovatnije, kaže, da bi na vlast došao autoritarni vojni režim – ili bi, u najgorem slučaju, došlo do potpunog kolaps države i čitavog niza regionalnih ratova.
Nakon prvog talasa napada u kojem su ubijeni najviši iranski zvaničnici, među kojima i Ali Hamnei, Teheran je potvrdio da je stradao prvi sekretar iranskog Saveta za nacionalnu bezbednost Ali Laridžani, kao i komandant milicije Basidž Golamreze Sulejmani. Izraelski udari nastavljeni su širom prestonice
„Iran nije predstavljao neposrednu opasnost za našu zemlju i jasno je da smo rat počeli zbog pritiska Izraela i njegovog moćnog američkog lobija”, naveo je sada već bivši direktor američkog Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma Džo Kent
Mogu li afričke zemlje izvoznice nafte kratkoročno da povećaju proizvodnju i tako stabilizuju cene na svetskom tržištu koju je poremetilo zatvaranje Ormuskog moreuza
Izraelske snage tvrde da je sekretar iranskog Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Ali Laridžani ubijen u vazdušnom napadu, dok se na njegovom zvaničnom nalogu na Iksu pojavilo rukom napisano pismo
Jemenski Huti su do sada bili verni saveznik Teherana. Otkako su SAD i Izrael napali Iran oni su uzdržani. Zašto oklevaju i šta će biti ako se i oni uključe u rat?
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
