Za „Vreme“ iz Beča
Na dan posle prvog kruga izbora za novog predsednika Austrije, 25. aprila, u tramvaju u Beču slučajno sam postala svedok razgovora između eksjugoslovenske eksizbeglice i socijalno angažovane Austrijanke koja podržava Zelenu stranku. Razgovor između Dragana i Andree se odvijao otprilike ovako: Na pitanje da li je glasao, Dragan kaže Andrei da on nije, jer je čuvao unuke, ali da njegova žena i ćerka jesu i da su glasale za Hofera; Andrea se zgražava, preneraženo konstatuje da Hofer mrzi strance i da je glupo da stranci glasaju za njega; Dragan kaže da njega politika ne zanima, a Andrea ga pritiska da mora da ga zanima, jer se na izborima odlučuje o budućnosti zemlje u koju je došao da živi; Dragan lakonski prelazi preko toga i kaže da su žena i ćerka glasale za Hofera zato što je mlad, a i više nisu strankinje, sada su Austrijanke; Andrea ne razume Dragana, Dragan ne razume njeno razočaranje. Oni u razgovoru ne spominju da su mnogi Srbi s pravom glasa u Austriji glasali za Hofera, zato što je njegova Slobodarska partija protiv nezavisnosti Kosova.
Rezultat prvog kruga predsedničkih izbora nagovestio je neizvesnu borbu do samog kraja, ali niko nije mogao da pretpostavi da će se izbori pretvoriti u pravi politički krimić. Norbert Hofer (45) završio je tada na prvom mestu sa senzacionalnih 35 odsto osvojenih glasova. Za drugi krug se plasirao kandidat Zelenih Aleksander van der Belen (72) sa skoro 14 odsto zaostatka. Kandidati tradicionalnih partija koje trenutno zajednički vladaju u „velikoj koaliciji“, Socijaldemokratske partije Austrije i Austrijske narodne partije, jedva da su uspeli da sakupe po 11 odsto. Već taj rezultat nagovestio je da je samo pitanje vremena kada će antisistemski, antievropski i antiislamski slobodarci čija je parola „Austrija Austrijancima“ doći na vlast i izazvao pravu uzbunu ne samo u Austriji, već u čitavoj Evropskoj uniji.
ZA DLAKU: Izborna borba u drugom krugu, bolje rečeno, pravi, neumoljivi dvoboj za osvajanje dvorca Hofburg u kome rezidira predsednik Austrije, izazvao je međunarodnu pažnju i svoj vrhunac dostigao razgovorom na privatnoj televiziji ATV (vidi okvir). Nametnulo se poređenje sa „aferom Valdhajm“ pre tačno trideset godina, kada je predsedničkom kandidatu narodnjaka i bivšem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Kurtu Valdhajmu dokazana nacistička prošlost. Usledila je oštra kritika iz inostranstva da takav čovek ne bi smeo da se kandiduje za predsednika Austrije, što je, međutim, u Austriji izazvalo prkosne reakcije po principu „mi biramo koga mi hoćemo“, pa je Valdhajm možda baš u inat pritiscima spolja na kraju izabran za austrijskog predsednika.
Za razliku od Valdhajma, Gradištanac i pripadnik desničarskog studentskog kluba iz ubeđenja Norbert Hofer nije uspeo. S obzirom na tesan rezultat, izborna komisija saopštila je tek u ponedeljak u 17.00 časova nakon što su izbrojani i glasovi putem pisma da je Van der Belen osvojio 50,35, a Hofer 49,64 odsto glasova. Ta neizvesnost do samog kraja mnoge je podsetila na to kako je Džordž Buš junior pobedio Ala Gora 2000. godine, samo što u Austriji na kraju niko ozbiljan nije doveo u pitanje krajnji ishod izbora.
Istina je da EU može sada da odahne, jer i u drugim zemljama desničari napreduju a Hoferova pobeda delovala bi kao snažan podstrek, ali je to ipak samo kratko hvatanje daha tabora koji se suprotstavlja krajnjoj desnici, jer je protestni potencijal na koji računaju desni populisti isuviše velik a da bi mogao tek tako da se stavi po strani. Novi savezni kancelar Kristijan Kern (Verner Fajman dao je ostavku početkom maja zbog loših izbornih rezultata njegovih socijaldemokrata) suočen sa pobedom Van der Belena našao je jasne i otrežnjujuće reči: „Time problem nije rešen.“ Birači Hofera artikulisali su osećanje koje je široko rasprostranjeno u Austriji i koje ostale partije moraju da shvate ozbiljno.
EMOCIONALNA POLITIKA: Emocije od kojih Norbert Hofer tako očigledno profitira jesu mešavina straha mnogih Austrijanaca od najezde muslimanskih izbeglica, straha da bi tokom modernizacije mogli da izvise i da im se pogorša životni standard, kao i frustracija zbog toga, što etablirane velike partije te strahove ne shvataju ozbiljno ili prosto nemaju jednostavne odgovore na ta pitanja. Hofer, međutim, dobro razume o čemu se radi. Radikalnim, autoritativnim nastupima i upravo takvim shvatanjem funkcije predsednika, on se postavio kao zaštitnik Austrijanaca i ponavljao: „Još ćete se vi čuditi šta je sve moguće.“ Time je aludirao da predsednik države nije samo protokolarna figura, kao i na najave Van der Belena, koji je rekao da će on ako bude predsednik a slobodarci naredne godine dobiju parlamentarne izbore, odbiti da im poveri mandat za formiranje vlade po cenu da raspusti skupštinu i raspiše nove izbore.
Renomirani politikolog Anton Pelinka navodi nekoliko faktora koji su doprineli Hoferovom uspehu. S jedne strane, birači su se odrekli velikih, tradicionalnih partija. S druge strane, Austrija je tradicionalno polarizovana zemlja, samo što se ranije linija razdvajanja protezala između katoličko-konzervativnog i socijalističkog (kasnije socijaldemokratskog) bloka.
Današnja linija razdvajanja proteže se između potencijalnih dobitnika modernizacije i njenih potencijalnih gubitnika, pri čemu ovi drugi više padaju na populističke odgovore – u tom pogledu Pelinka vidi jasne paralele sa velikim uspehom Donalda Trampa u SAD. Najzad, i druge konfliktne linije dovele su do zaoštravanja predizborne borbe: generacijski konflikt, konflikt između polova (Hofera su natproporcionalno birali muškarci, Van der Belena natproporcionalno žene), razlika između grada i sela.
Jaz se zaista otvorio između dva dela društva i Van der Belen se izjasnio u prilog tome da se zatrpaju rovovi iskopani u borbi za izbor predsednika. Nije naročito verovatno da će se to zaista i dogoditi, jer su slobodarci i njihovi sledbenici tokom predsedničkih izbora uspeli da se konsoliduju i pokažu svoju snagu. Oni su izgubili jednu bitku, ali su istovremeno na svoje barjake mogli da prikače još jedan simboličan uspeh: desnom bloku je pošlo za rukom da vija pred sobom mejnstrim i politički diskurs.
Napeta izborna borba drugog kruga kulminirala je 15. maja tokom dvoboja dva kandidata na privatnoj televiziji ATV, kada su Norbert Hofer i Aleksander van der Belen sedeli jedan naspram drugog bez moderatora. Razgovor je trajao oko četrdeset pet minuta i izazvao žustre reakcije u zemlji i inostranstvu. Oba kandidata su ispadali sa koloseka, odnosno provocirali su jedan drugog. Tako je Van der Belen napravio gest kao da onaj drugi nije pri zdravom razumu, a Hofer je svog protivnika više puta eksplicitno uvredio, tvrdio da on nema ekonomske kompetencije (Van der Belen je univerzitetski profesor ekonomije), a inače je odbijao da se sadržajno upusti u Van der Belenova pitanja, ograničavao se pretežno na lično difamiranje svog sagovornika. Ukratko, akademsko poštenje (Van der Belen) naletelo je na dobro školovanu komunikacionu strategiju (Hofer) – i bilo je poraženo. Van der Belen na duge staze nije uspevao da se savlada i upadao je u klopke profesionalnog komunikatora koji se ponašao sadistički. Suštinski problemi ostali su na rubu diskusije, čak ni ideološka razmišljanja nisu zaista došla do izražaja. Bila je to borba prsa u prsa koja je kod publike izazvala nevericu i čuđenje sve do transfera stida. Nemački list „Zidojče cajtung“ pisao je o „nadasve mučnom“ razgovoru, časopis „Cajt“ podneo je izveštaj o dvojici „borbenih petlića“, koji su se međusobno „divlje psovali“ i time simbolizovali pocepanu zemlju.
