Tehnički nokaut u prvoj rundi

U nedelju 24. juna održani su predsednički i parlamentarni izbori u Turskoj. Rezultat: Redžep Tajip Erdogan je sa više od 52 odsto glasova pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, a njegova Partija pravde i razvoja u koaliciji sa ekstremno desnom Partijom nacionalnog pokreta osvojila je većinu u parlamentu. Pod datim okolnostima svaki drugi rezultat bio bi senzacija jednaka onoj da je reprezentacija Irana uspela da pobedi i tako eliminiše nacionalni tim Portugala na SP u fudbalu u Rusiji. Samo što je Iran bio bliže pobedi nego turska opozicija.

„Najveći pobednici ovih predsedničkih i parlamentarnih izbora su demokratija i narod Turske“, rekao je Erdogan u pobedničkom govoru. Onaj isti narod koji je „juče golim rukama zaustavio tenkove, topove, avione, helikoptere i naoružane pučista“, naglasio je turski predsednik pozivajući se po ko zna koji put na pokušaj vojnog puča protiv njega 15. jula 2016. Od tada je u Turskoj na snazi vanredno stanje, vlast je propali puč iskoristila da u međuvremenu liši slobode na desetine hiljada protivnika, ne samo vojna lica, već i opozicione političare, novinare, nastavnike, advokate, privrednike, zatvorila je mnogobrojne kritičke medije, uklanjajući tako svaku potencijalnu opasnost po Erdogana u ime „slobode i budućnosti“ i „svih potlačenih ljudi na svetu“. Predsednički kandidat Kurda Selahatin Demirtas kampanju je posmatrao iz zatvora.

Erdoganovo držanje i govor posle pobede odisali su osvetoljubivom euforijom. Poruka je glasila da ne samo da je svim smutljivcima i zlonamernicima pokazao ko je gazda u kući, nego da će tek svima da pokaže na koga su se namerili – i teroristima, i pučistima, i Kurdima, i Evropskoj uniji, i Nemačkoj i Americi. Ovi izbori će „obeležiti sledeće stoleće u Turskoj“, rekao je Erdogan.

POBEDNIK: Redžep Tajip Erdogan ne zna za poraz još od 2001. godine. Čovek koji je u početku slovio za reformatora koji će dodatno demokratizovati Tursku i približiti je EU i Zapadu promenio je politiku za 180 stepeni: čitav politički sistem je prilagodio vlasti jednog čoveka, sebi samom; započeo je unutrašnji i spoljni rat protiv Kurda; proganja neistomišljenike, ulične proteste guši batinama i hapšenjima, sloboda mišljenja i medija svedeni su na minimum. Zapadni mediji Erdoganovu Tursku porede sa azijskim „polu i četvrt demokratijama“.

Erdogan je u kampanju upregao policiju, pravosudni sistem i državnu upravu. Državna televizija posvetila mu je za vreme kampanje 180 sati emitovanja, gotovo deset puta više nego petorici protivkandidata na predsedničkim izborima zajedno.

Kao Rusija ili Mađarska ili Srbija, Turska bi mogla da se okarakteriše kao demokratska diktatura: izbori se održavaju pod formalno demokratskim pravilima, ali pod apsolutističkim uslovima. Princip je isti, samo se nijanse brutalnosti i metodologija obračuna sa političkim neistomišljenicima, koji se tretiraju kao neprijatelji i kojima se lepi etiketa izdajnika, razlikuju. Društvo se uvlači u borbu „nas protiv njih“, pri čemu smo „mi“ vođa koji se poistovećuje i koga poistovećuju sa narodom.

PROJEKCIJA VELIČINE: Tako je Erdogan još jednom dobio izbore uprkos velikoj inflaciji, sve većem spoljnom dugu, dramatičnom padu turske lire, islamizaciji zemlje, sveprisutnoj korupciji u koju je uključena i njegova porodica.

Kao važnija se ispostavila spoljna politika koja bi, valjda, trebalo da povrati uticaj Osmanskog carstva, uplitanje u rat u Siriji i bombardovanje sirijskih Kurda. Većina Turaka kao da se identifikuje sa Erdoganovom vizijom Turske kao svetske sile, projekcijom sopstvene veličine koju samo on može da povrati, a za trenutnu privrednu stagnaciju okrivljuju spoljne i unutrašnje neprijatelje koje valja potući do nogu. Pogotovu one unutrašnje. A to Erdogan dovoljno verodostojno obećava.

Posmatrači Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) konstatovali su, doduše, da predsednički kandidati i opozicione partije nisu imali ravnopravan tretman, ali osim pojedinačnih prigovora koji nisu imali uticaja na ishod izbora, prilikom samog izbornog procesa nije bilo većih nepravilnosti – građani su slobodnom voljom birali koga su hteli.

foto: tanjug ap photo

NEMOĆ OPOZICIJE: Najjača opoziciona stranka Republikanska narodna partija (CHP) osudila je „pokušaje prevare“ na predsedničkim i parlamentarnim izborima, ali je ipak priznala poraz. Nemački nedeljnik „Špigl“ citira učitelja iz Ankare Erkana Polateina koji „ne zna šta će sa sobom od besa koji oseća“. „Nećemo valjda skrštenih ruku da posmatramo kako se naša zemlja pretvara u diktaturu“, rekao je Polatein. Opozicija i posle ovog bolnog poraza najavljuje borbu, sledeću šansu vidi naredne godine na komunalnim izborima koji se održavaju na proleće.

Kao što je već rečeno: moderni autoritarni sistemi su slični, ne samo vlast, već i opozicija. Posle nade dolazi otrežnjenje, kod pristalica opozicije s vremenom se javlja sumnja da li uopšte ima svrhe da se izlazi na birališta.

Izlaznost na ovim izborima bila je 87 odsto, makar su to zvanični podaci, najveća još od 1987. godine. Za Erdogana to je zato bila „lekcija iz demokratije“ održana čitavom svetu.

PREDSEDNIČKI SISTEM: Erdogan je 2017. godine raspisao i dobio referendum o ustavnim promenama koje treba da stupe na snagu posle ovih izbora. Turska tako postaje zemlja sa predsedničkim sistemom, predsednik države Erdogan će istovremeno biti i predsednik vlade, koji po sopstvenim nahođenjima može da menja ministre i koji odlučuje o većini sudija ustavnog suda. Toliku vlast nije imao niko od osnivača moderne turske države Mustafe Kemala Ataturka. Erdogan, koga su podrugljivo nazivali „sultanom“, sada i formalno dobija sultanska ovlašćenja.

Erdoganovi pobornici nadaju se da će to dovesti do stabilnosti izvršne vlasti, jer je za 95 godina od osnivanja moderne Turske države promenjeno 65 vlada.

Kritičari se pribojavaju još radikalnije vlasti jednog čoveka, još veće represije prema opoziciji i izgradnji nezauzdanog državnog kapitalizma.

Lider CHP Muharem Ince kaže da ovaj „novi režim“ predstavlja veliku opasnost za Tursku jer jedna partija, čak „jedna osoba“, otelovljava državu, izvršnu i sudsku vlast. Pritom, tvrdi Ince, politički sistem ne poseduje mehanizme koji bi sprečili Erdoganovu samovolju.

ZAPADNA ZEBNJA: Na Zapadu se postavlja pitanje u kom pravcu će Erdogan sa novim ovlašćenjima da povede Tursku. Iako članica NATO-a, Turska je i do sada pokazala da je sklona soliranju u ratu u Siriji, ili da kupuje oružje od Rusije. Postoji bojazan da bi se Erdogan, ukoliko bi ga Vašington i EU isuviše pritisli zbog „ukidanja ljudskih prava“ i „sultanizacije Turske“, potpuno okrenuo Moskvi i Pekingu. Turska je važna baza NATO-a u tom delu svetu i nezaobilazan, mada svojeglav partner za rešavanje sirijske krize.

Uz premijera Mađarske Viktora Orbana, predsednik Rusije Vladimir Putin među prvima je čestitao Erdoganu na pobedi. Izborni rezultat govori o „velikom političkom autoritetu“ i podršci puta koji je zacrtao, napisao je Putin u telegramu. Samo dan nakon izbora predsednici Turske i Rusije potvrdili su nastavak saradnje.

Sudeći prema pisanju nemačkog „Handelsblata“ (Privrednog lista) nemačke privrednike ne uzbuđuje naročito stanje ljudskih prava u Turskoj. Strane investitore, piše ovaj list, pre svega zanima da li pravni sistem može da pruži garancije za strana ulaganja, što je neophodno za strateško planiranje, i da li će se stabilizovati turska lira.

Ni od evropskih političara ne treba očekivati baš prevelike pritiske na Erdogana, koji u svojim rukama drži ključeve tora u kome su zatvoreni milioni izbeglica koje imaju Evropu u viziru. Status kandidata za prijem u EU se odavno pretvorio u farsu. Kakva je strategija Donalda Trampa za odnose sa Turskom i da li je uopšte ima, to verovatno ne zna ni sam Tramp.

Sve u svemu, turska opozicija ne može da računa na pomoć sa strane iako se očekuje još veća islamizacija Turske, još veća marginalizacija etničkih i verskih manjina, još veće razgrađivanje građanskih prava, neoosmanska ekspanzionistička politika, rat protiv Kurda ili još veće zatezanje odnosa na Kipru.

Isto važi i za srpsku opoziciju, iz posve različitih razloga.