Talibani svih zemalja – sakrijte se

Prvi put u istoriji Avganistana, sa improvizovanog aerodroma u Kandaharu prošle nedelje poleteo je avion ka Karibima. Uspostavljen je, tako, direktan let sa zemljom koja je odavno primamljiva turistička destinacija za putnike iz celog sveta. Poletanje aviona za Kubu, preciznije za suncem okupani zaliv Gvantanamo, doduše, niko nije najavio jer se besplatni let i boravak u kubanskom zalivu u senci palminog lišća nalaze isključivo u specijalnoj ponudi jedne američke „kompanije“ i dostupni su samo „odabranima“.

I sam avion za prevoz odabranih koristi se u turističke svrhe samo u izuzetnim prilikama jer je reč o C-17, letelici namenjenoj prevashodno za prevoz tereta. Prizor koji je donedavno bio nezamisliv sada deluje gotovo groteskno.

Prva grupa od dvadeset pripadnika T. O. Al Kaida sa filijalama u raznim budžacima sveta, umivenih i uredno podšišanih i obrijanih, u narandžastim džemperima, otpremljena je o trošku američke vlade na Kubu. Ovo je prethodnica od oko 450 pripadnika Al Kaide koje su američki specijalci zarobili češljajući pećine po planinskim predelima Tora Bore i razbijajući njihove ćelije na jugoistoku Avganistana.

Zarobljene saborce ispitivali su prethodno agenti FBI-ja i vojne obaveštajne službe, raspetljavajući tako Arijadnino klupko koje bi ih, kako se nadaju, moglo dovesti do glavnog plena: Osame bin Ladena lično ili makar do njegovih najbliskijih saradnika.

OD PEĆINE DO PEĆINE: Sve ređe se od izvora u američkoj obaveštajnoj službi čuju procene da su glavni umovi mreže Al Kaida i dalje pritajeni u skrovištima u avganistanskim zabitima, a još ređe da leže negde ispod gomile kamenja i smrvljenih stena nakon što su američki bombarderi zasuli bombama eventualna utočišta najtraženijih neprijatelja SAD. Za njih se sve više veruje da su u bekstvu.

Ipak, pipci mreže Al Kaida ozbiljno su vezani u čvor, najpre slomom talibanskog režima koji bi Bin Ladenu nudio svoje gostoprimstvo u nedogled da nije bilo američke vojne akcije, a zatim i potere na terenu po sistemu „od pećine do pećine“. Američki obaveštajci imaju već pune ruke posla ispitujući i obrađujući nemali broj krupnih zverki iz Bin Ladenovog tabora, a neka imena na spiskovima za odstrel već su obeležena.

Među zatočenicima se, na primer, nalaze Ibn al Šaih al Libi i Abd al Hadi al Iraki, za koje se veruje da su bili odgovorni za obuku Bin Ladenovih štićenika u vojnim logorima Al Kaide. Visoki zvaničnik američke obaveštajne službe zadužen za operacije protiv Al Kaide izjavio je američkom nedeljniku „Tajm“: „Jedino što im je preostalo jeste da se kriju i da pokušavaju da ih ne uhvatimo. Svakako više nisu u poziciji da planove sprovode u dela“.

Za sada. Ne treba smetnuti s uma činjenicu da su se američki specijalci, pomognuti novom vladom u Kabulu, iz pećina Tora Bore ipak vratili bez Bin Ladenove glave, ali i bez glave Abua Zubaide, glavnog operativca Al Kaide, u kojoj su pohranjeni podaci o mreži koje možda ni sam Bin Laden ne zna. Zubaida se smatra vrhovnim logističarem mreže, a u opisu njegovog radnog mesta je i održavanje Al Kaidinog vebsajta. Ne one u cyberspaceu, naravno, iako se ponekad čini da je zloglasna mreža jednako virtuelna, već prave mreže zainteresovanih finansijera i obučenih fanatika čija je jedina misija u životu da nateraju američku naciju da oseti deo njihovog gneva.

U bekstvu je i talibanski vođa Mula Muhamad Omar, ali nakon uspostavljanja vlade u Avganistanu koja je naklonjena Amerikancima, on više i nije toliko zanimljiv, naročito zbog toga što je jedini izvor njegove moći usko vezan za određeni geografski i kulturni prostor kakav je Avganistan. Za razliku od njega, Osama bin Laden, ako je živ i zdrav, kao što se pretpostavlja da jeste, može da deluje zajedno s drugim domaćinima s kojima uspe da nađe zajednički interes. Što je još važnije, uskoro bi opet mogao da pokaže koliko je živ.

BEZ GLAVNIH PLODOVA: Toga je, naravno, vrlo dobro svesna i američka administracija koja je suočena sa saznanjem da kampanja u Avganistanu, bez ozbira na sve njene uspehe, nije urodila glavnim plodovima: ubistvom ili hvatanjem Bin Ladena i konačnim uništenjem njegove mreže. Zbog toga je odlučila da skrene pažnju javnog mnjenja s potere i akcija lovaca na glavu, što nipošto ne znači da je odustala od postizanja zacrtanog cilja – da se svi parčići konačno sklope u veliku slagalicu. S druge strane, angažovanjem svih obaveštajnih snaga akcija razbijanja terorističkih mreža u svetu svakodnevno daje povoljne rezultate i ne postoji ništa što bi trenutno zaustavilo namere SAD da dovrše započeti posao.

Mač kojim je Bušova administracija zamahala još nije vraćen u korice, a po svoj prilici to uskoro neće ni učiniti, naročito ako se ima u vidu da se na spisku američkih obaveštajaca nalazi oko 1500 osoba osumnjičenih za umešanost u terorističke napade na SAD ili čije je delovanje direktno usmereno ka podrivanju američkih interesa, a trag do njih vodi do čak pedeset zemalja širom sveta. No, to ni izbliza nije sve. Američke obaveštajne službe nakon istrage posle 11. septembra i ispitivanja uhapšenih procenjuju da bi se mreža Al Kaida mogla sastojati od čak 10.000 ljudi povezanih sa pojedincima ili organizacijama u više od šezdeset zemalja. To, naravno, ne znači da su SAD spremne da objave klasičan rat svim zemljama koje se pojavljuju u slagalici, već samo potvrđuje ono što je američki ministar odbrane Donald Ramsfeld govorio od samog početka: da će rat protiv terorizma biti dugotrajan, da će se voditi diplomatskim, vojnim i ekonomskim sredstvima, a da će biti završen kad mu dođe kraj.

MOGUĆI PRAVCI: Prvu opipljiviju najavu mogućih pravaca američke strategije u ratu protiv terorizma dao je, međutim, početkom januara Ramsfeldov zamenik Pol Volfovic u iscrpnom intervjuu američkom dnevniku „Njujork tajms“. Prema njegovim rečima, sada kada je u Avganistanu ostalo malo nepročešljanih rupa i „repova“ koji se vuku, SAD će se u stezanju omče oko Bin Ladena za početak usredsrediti na nekoliko potencijalnih odredišta teroriste broj jedan. Volfovic je kao prioritete označio Somaliju, Jemen, Filipine i Indoneziju.

Zanimljivo je da je sa ovog spiska izbrisana Severna Koreja, ali se i dalje visoko kotiraju Iran i Irak. Interesantno je i to da je američka administracija kada je o Iraku reč za oktavu spustila ton, iako se upravo Volfovic smatra jednim od ratobornijih članova Bušovog ratnog kabineta, koji se svojevremeno zalagao da se „odmah završi i sa Sadamom“.

JEMEN I SOMALIJA: Umesto da oštricu mača odmah usmeri ka Iraku, američka administracija odlučila je da pruži vojnu i obaveštajnu pomoć prijateljskoj vladi u Manili, dok istovremeno planira akcije razbijanja terorističkih mreža u Jemenu i Somaliji. To što su se ove zemlje našle na spisku američke administracije ne znači, međutim, i hitnu vojnu akciju protiv njih i Volfovic, kao i ostali u američkom vrhu, ne žele da otkriju sledeću metu direktne vojne intervencije.

Somalija se ipak nameće kao zemlja sa najvećim izgledima da na svojoj teritoriji oseti vojna dejstva američkih bombardera, a nju već nadleću američki izviđački avioni. Zbog činjenice da u Somaliji praktično ne postoji funkcionalna vlada, štaviše, o ovoj državi teško je govoriti kao o državi u klasičnom poimanju te reči, ona kao magnet privlači mangupe svetskog glasa.

CIA je u Somaliji identifikovala militantnu terorističku grupu verskih fanatika Al Itihad koja je povezana sa Al Kaidom.

Zveckanje američkog oružja nad Rogom Afrike ponukalo je predsednike Sudana i Ugande da pokušaju da urazume predsednika Somalije Abdikasima Salata Hasana da sam primeni mere kojima bi iskorenio terorizam, pre nego što i taj deo sveta postane poprište vojne akcije većih razmera. Problem je u tome što vlast predsednika Somalije jedva da premašuje predgrađa glavnog grada Mogadiša.

Od dvojice naprasnih emisara dobre volje sudanski predsednik ima najviše interesa da umilostivi američki vrh na vreme, s obzirom na to da je i njegova zemlja na spisku potencijalnih Bin Ladenovih jataka, a 1998. godine SAD su bombardovale jednu farmaceutsku kompaniju u Kartumu za koju je Vašington rekao da je povezana s Al Kaidom tj. da za njega proizvodi hemijsko naoružanje.

Sledeći na spisku je Jemen, takođe država sa slabom centralnom vladom koja nije u stanju da kontroliše celokupnu teritoriju i sa „džepovima“ bezakonja pogodnim da se u njih zavuku ruke ekstremista. Nakon 11. septembra SAD su pojačale pritisak na Jemen da se otarasi svih elemenata Al Kaide i vladine snage su se obračunavale u centralnim delovima zemlje sa paravojnim formacijama. Da podsetimo, teroristički napad na američki razarač Koul izveden je dok je brod bio ukotvljen u jemenskoj luci, a za napad je osumnjičen – „dežurni zapovednik“ Bin Laden.

LAKŠE SA MANILOM: Sa Filipinima je stvar nešto lakša jer američka vojska aktivno pomaže vladi u Manili da se obračuna s terorističkim organizacijama na svom tlu, tačnije rečeno na ostrvu Basilan na jugu, gde deluje militantna grupa islamskih fundamentalista Abu Sajaf, za koju se takođe tvrdi da je povezana s Al Kaidom. Ipak, reč je pre o bandi otmičara, čiji se fanatizam i ozbiljnost ne mogu porediti sa temeljnošću Al Kaide.

Talibani svih zemalja – sakrijte se

I u Indoneziji se glavno uporište islamskih fundamentalista koji imaju razumevanja za Bin Ladenovu stvar nalazi na ostrvu Sulavezi, gde se militantni islamisti godinama bore protiv hrišćana, a vlada u Džakarti nije u stanju da obuzda borbe i međuetničko nasilje, uprkos tome što je izuzetno nenaklonjena terorizmu bilo kakvog oblika. Problem Amerikanaca u saradnji s vladom u Džakarti isti je kao onaj koji su imali s Pakistanom, kada im je bila potrebna podrška u akciji protiv Avganistana. Ova nestabilna islamska zemlja ne može sebi da dozvoli vojni udar radikalnijih islamskih elemenata u slučaju da vlada krene odlučnijim stopama u slamanje islamske gerile. Vojnu akciju protiv Indonezije odbacio je i sam Volfovic zanimljivim argumentom da je Indonezija „prevelika i previše razuđena“ za uspešnu vojnu intervenciju. Dakle, važna je ne samo podrška terorističkim organizacijama u sprezi s Al Kaidom jedne zemlje već i veličina.

KINESKI UZOR: Veliki kineski strateg Cu savetovao je vojskovođe da pre nego što se upuste u bitku odgovore sebi na sledeća pitanja: 1) na čijoj je strani, od nas dva vladara, snaga moralnog zakona; 2) koji je general sposobniji; 3) na čijoj su strani prednosti Neba i Zemlje; 4) kod koga vlada veća displina; 5) čija je vojska jača; 6) čiji su oficiri obučeniji; 7) u čijoj vojsci ima veće doslednosti u kažnjavanju i nagrađivanju?

Pošto je na pitanja odgovorio sa „mojoj i ja“, američki predsednik Buš razmišlja o sledećim potezima. Prema rečima Volfovica, najvažnije je da se utvrdi ko je od ovih „nevoljnih saveznika“ pravi, a ko bi u budućnosti mogao da pravi probleme, kada se vojna mašinerija ponovo bude zahuktala punom parom. Do tada, najbolju strategiju koju SAD mogu da preduzmu u lišavanju sveta od Bin Ladena i njemu sličnih jeste da najpre uteraju strah u kosti neposlušnim režimima i da privole zemlje sa novog spiska da se same razračunaju sa „mangupima u svojim redovima“ i na taj način olakšaju posao američkim operativcima.