Tajna kineskog kapitalizma

Naslovna strana jednog od najuglednijih ekonomskih magazina na svetu, „Ekonomist“, iz februara 2010. godine („The Economist“, 2010), prikazala je jednu neobičnu i proročansku sliku. Na toj slici američki predsednik Barak Obama sedi u crvenoj kancelarijskoj stolici sa rukom podignutom kao da je usled neke rasprave, dok se nad njim uzdiže veliki, metalni kineski zmaj sa plamenim očima, dimom iz nozdrva i širom otvorenih usta, kroz koja štrče oštri zubi i zmajevski jezik. U prostom odnosu veličina na slici zmaj je oko pet, šest puta veći od američkog predsednika, koji se prema njemu doima kao čovečuljak. Konačno, čitava slika je propraćena jednostavnim naslovom, slovima koja su po veličini bliža zmaju negoli američkom predsedniku – Suočavanje sa Kinom (Facing up to China).

Prethodno opisana slika je, kako to samo vešto montirane slike mogu, opisala dominantni trend sa kojim se suočavamo na početku 21. veka. Sama slika nas poziva da se, hteli to ili ne, suočimo sa novom realnošću koja će uslediti ako se čitav proces nastavi u naznačenom pravcu. Istina, u konkretnoj realnosti svetske privrede i realnih odnosa snaga, u ovome momentu, „kineski zmaj“ još uvek nije veći od „američkog predsednika“, jer Kina nije postala prva privreda sveta, te su na tom mestu još uvek SAD (odnosno EU, ukoliko posmatramo jedinstven evropski GDP). Ali, ako se postojeći trend i stope rasta nastave, realnost bi zaista mogla nalikovati onoj sa slike i kineski zmaj bi zaista mogao natkriliti američkog predsednika, kao i nad liderima koji predvode EU.

BORBA ZA PRVO MESTO: Naime, dok se većina svetskih privreda suočavala sa naletima globalne ekonomske krize i sa njenim posledicama tavoreći ili u predvorju ili, pak, u samom epicentru recesije, Kina je 2009. godine zabeležila ekonomski rast od 8,7 odsto, tako što je raznoraznim merama povećala potrošnju; od paketa fiskalne potrošnje od 586 milijardi dolara sve do odobrenja zajma bankarskom sektoru od 1,2 biliona dolara tokom pomenute godine. Trend rasta se nastavio, čak još jačim tempom, i u prvom kvartalu 2010. godine kada je ostvaren rast od 11,9 odsto što je bilo za 0,04 odsto više od projektovane stope rasta, te se konačno sličan tempo sa prebacivanjem projektovanih stopa održavao sve do kraja prošle godine, kada je Kina i definitivno pretekla Japan, postavši tako eksplicitno druga privreda sveta, ostvarujući ukupan GDP u pomenutoj godini od 5,88 biliona dolara, dok je onaj japanski iznosio „samo“ 5,47 biliona dolara.

Ozbiljni analitičari iz različitih konsultantskih i finansijskih kuća prognoziraju da bi sa ovakvim stopama rasta Kina već do 2020. mogla prestići SAD i postati prva privreda sveta, a da bi pak do 2030. godine mogla daleko odmaći američkoj privredi. Na primer, analitičari jedne od najuglednijih svetskih konsultantskih kuća, Prajs Voterhaus Kupersa (Price Waterhouse Coopers), govore o mogućim „seizmičkim promenama“ u globalnoj ekonomskoj moći i daju predviđanja o budućoj prekompoziciji globalnih snaga do 2030. godine, kada bi Kina nepovratno odmakla konkurentima, pre svega SAD-u, čime bi se, konačno, potvrdio scenario sa one „proročanske“ slike iz „Ekonomista“. Ipak, stvari nisu crno-bele, jer će, verovatno, usled velikog privrednog rasta uzrokovanog velikom potrošnjom, Kina sve više biti pod inflatornim pritiscima, a može se pretpostaviti da će ovakav rast izazvati socijalna raslojavanja unutar same Kine, jer će čak i centralizovanoj privredi poput kineske biti teško da pravilno rasporedi benefite rasta i ukalupi spontane društvene procese, koji imaju svoju logiku nezavisno od bilo kakvog ekonomskog, političkog i socijalnog inženjeringa. Ovaj proces je, kao i svi drugi društveni procesi između ostalog, dijalektički, te ima svoje lice i naličje, i Kini će nesumnjivo doneti proboj na globalnoj ekonomskoj i uopšte političkoj mapi, ali će verovatno usloviti tenzije unutar same Kine, jer su društveni procesi poput domina i jedni otvaraju druge, u uvek nemirnoj i dinamičnoj društvenoj podlozi.

IZVOZ KINESKE CIVILIZACIJE: No, uprkos tome što kineski rast nije jednoznačan i apsolutan, Kina ostaje fenomen našega veka, jer njen rast nesumnjivo predstavlja najvidljiviju tendenciju u prekompoziciji globalnih snaga. I ne radi se tu samo o Kini kao o globalnoj ekonomskoj sili, čiju prejeftinu i veoma konkurentnu robu kupuju ljudi širom sveta, sponzorišući taj preobilni rast, već se radi o usponu Kine kao civilizacije. Jednako kao što su nekad Sjedinjene Države, uz šarene žvake, najki patike, i ostale potrepštine koje su prodavali svetu, izvozili i svoj sistem vrednosti, koji je bio liberalan, žovijalan i potrošački, uz to i neodvojiv od holivudske popularne kulture, tako se može očekivati da će ekonomski uspon kineskoga zmaja izazvati i „izvoz“ vrednosti kineske civilizacije u različite delove sveta. A ta je civilizacija bitno drugačija od one američke, čemu upravo zahvaljuje i svoj vrtoglav uspon. Nemajući ovde mesta da se bavimo „kineskim načinom mišljenja“, jer bi nas to odvelo predaleko – do samih izvora kineske filozofije, religije i etičkih vrednosti – možemo samo nabrojati najbitnije karakterne crte kineske civilizacije, uzrokovane konfučijanskom etikom, zen-budističkom religijom i daoističkom askezom: glorifikovanje rada i samodiscipline, kontrolisanje životnih potreba i zahteva i, konačno, predana posvećenost samousavršavanju. Sve to konstituiše jedan obrazac po kojem se radi puno, troši malo, uz stalan napor sopstvenog popravljanja i napredovanja.

KOLEKTIVISTIČKI KAPITALIZAM: Ukoliko postoje teze da je ekonomski uspon zapadnog modela kapitalizma u korelaciji sa tzv. protestantskom etikom (Veber, 1989), jednako tako se mogu postaviti teze da je uspon kineskog modela kapitalizma uslovljen specifičnim kineskim sociološko-religijskim strukturama koje iz dubine deluju na obrasce društvenog ponašanja. Bazična razlika između protestantske etike, koja, ako uvažimo prethodne teze, stoji u temeljima zapadnog kapitalizma, i etike kineskog kapitalizma, koja je nastala iz bogatih kineskih religijskih tradicija, jeste da je prva izrazito individualistička, dok je druga umereno kolektivistička. Tako se pred našim očima rađa ono za šta smo, ubeđeni da kolektivizam asociramo sa komunizmom, a individualizam sa kapitalizmom, mislili da je oksimoron – kolektivistički kapitalizam.

Izvestan oblik tzv. kolektivističkog kapitalizma bio je prisutan u klasičnoj zapadnoj državi blagostanja, ali trenutni kineski model je u nekim stavkama prilično različiti i od tog modela, iako mu, istina, po nekim drugim stavkama odgovara. Naime, sa klasičnom državom blagostanja kineski model deli kolektivizam, centralizam i umereno plansku privredu, ali je po modelu radne etike bliži neoliberalnim kanonima, jer zahteva da se puno radi, a malo troši, te je usled toga čak i sama kineska država morala stimulisati tražnju i potrošnju, kako bi nastavila ekonomski zamajac. Za razliku od države blagostanja, gde su takođe stimulisane tražnja i potrošnja, a što je bilo posledica prirodnih potreba zapadnog čoveka da komforno živi saobrazno svom „potrošačkom mentalitetu“, u Kini se potrošnja stimuliše protiv dominantnog mentaliteta kineskog čoveka, koji je skroman i štedljiv, i koji se upravo stoga mora stimulisati da iskorači iz te ekonomske askeze.

Jednostavno rečeno, „novi“ kineski „kolektivistički kapitalizam“ naprosto kombinuje dva elementa: stari kapitalistički elemenat takmičenja i permanentnog usavršavanja, izmeštajući ga pak sa individualnog na kolektivni nivo. Tako umesto pojedinaca koji se takmiče jedni sa drugima u okviru nevidljive labave, liberalne države, kao što je to bio slučaj u „starom“ zapadnom „individualističkom kapitalizmu“, sada imamo čitavu naciju koja se takmiči sa drugim nacijama, potpomognuta jakom i centralizovanom državom, što daje impresivne rezultate. Kineski kapitalizam je mnogo manje sentimentalan od onog zapadnog, i kao takav on zalazi s onu stranu do sada poznatih „kapitalističkih“ ideologija – države blagostanja, neoliberalizma i svih ostalih formi koje su bile svojstvene dosadašnjim kapitalističkim oblicima. Nauka će tek trebati da temeljno analizira „kineski fenomen“ i iznađe nove termine da ga opiše, s onu stranu do sada poznatih pojmovnih razlikovanja, poput samog pojmovnog razlikovanja kapitalizam/socijalizam koje se na kineski slučaj može primeniti samo uslovno, jer je svaki od ovih pojmova naprosto zastareo i uzak a da bi se primenio na „kineski fenomen“, koji predstavlja jedan novi sui generis, državno-privredni model, sa specifičnim elementima.

Konačno, sve ovo ne znači samo da će kineski zmaj u budućem odnosu globalnih snaga dominirati svetskim tržištima i svetskom ekonomijom, već to znači da će uticati na način našeg mišljenja, jer mišljenje ne može da apstrahuje od konkretnih uslova života. I kao što je nakon procvata zapadnog kapitalizma usledila gomila knjiga o razlozima te pojave, od pomenutog Vebera nadalje, tako i sada, kao što smo ranije pomenuli, možemo očekivati gomilu studija koje će analizirati uspon kineskoga zmaja, i koje će najdirektnije uticati na našu istorijsku svest. Tako će Kina, ukoliko se posmatrani proces nastavi, odrediti budućnost veka u kome živimo kako svojim neusiljenim prodorom tako i reakcijama koje će na taj prodor uslediti, a koje će biti podjednako u svesti, kao i u materijalnim, odnosno političkim i socijalnim formama.