Svetska zajedljivost na vrelom pesku Los Kabosa

Vest o grčkim izborima nakratko je popravila raspoloženje na peščanim plažama odmarališta Los Kabos na meksičkom poluostrvu Baha Kalifornija. Tamo, na obalama Pacifika, pod zaštitom meksičke mornarice čiji su brodovi patrolirali pored sunčanih plaža, 18. i 19. juna okupili su se lideri kluba G-20 – dvadeset zemalja u kojima živi dve trećine svetskog stanovništva, koje nose 80 odsto globalnog bruto nacionalnog dohotka i 80 odsto svetske trgovine. Ne treba zaboraviti ni to da više od polovine svetske sirotinje živi u zemljama G-20.

„Volstrit džornal“ na izveštaj iz Los Kabosa stavlja naslov „Nevolje u raju!“. Diplomatski dopisnik BBC-ja konstatuje da je skrivena zajedljivost začinjavala mantru da svi treba da deluju jedinstveno kako bi se suočili s krizom i usaglasili plan za globalni razvoj, podsticanje zapošljavanja itd.

Rezultat grčkih izbora praćen je pre toga s velikom pažnjom i u Briselu i u zapadnoevropskim prestonicama u kojima je priželjkivano da Grci izaberu vladu koja će sprovesti paket štednje, što je uslov za 174 milijarde evra težak ugovor o rekonstrukciji grčkog duga. Ministri finansija zone evra posle tele-konferencije o ishodu izbora brzo su objavili saopštenje u kojem su ponovili obavezu da pomognu Grčkoj „da se vrati na put održivog razvoja“ i sprovede reforme i obećali su pregovore „o putu napred“ čim se formira vlada.

NE REŠAVAJU NIŠTA: Stručnjaci su reagovali sa skepsom. „Samaras je ostvario Pirovu pobedu. Nova demokratija će verovatno pokušati da pregovara o delovima ugovora sa EU, ali neće daleko dogurati i moraće u roku od 100 dana da primeni veoma težak program. Sindikati javnog sektora podržani od radikalne levice prirediće mu teške trenutke“, ocenio je za „Njujork tajms“ Hari Papasotiriu, profesor politikologije sa univerziteta „Panteon“ u Atini. „Izbori u Grčkoj u stvarnosti ne rešavaju ništa. I dalje će Grčkoj biti teško“, ocenio je njujorški investicioni savetnik Boris Šlosberg.

Na pobedu „promemorandumske“ Nove demokratije Antonisa Samarasa, koji se donedavno suprotstavljao grčko-evropskom ugovoru o štednji, tržišta su reagovala uzdržano. Rezultat grčkih izbora pozdravljen je u Vašingtonu saopštenjem Bele kuće, a Nemci su pohvalili Grke, kroz zube: ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele komentarisao je za nemački radio ARD grčki zahtev da se odloži primena programa štednje: „Mogu da zamislim razgovore o vremenskom tempu, to ne bi predstavljalo supstancijalne promene paketa štednje…“ Nemačka kancelarka Angela Merkel je, međutim, energično odbacila ideju da bi Grcima trebalo olakšati položaj i ponovila je ono što je ranije govorila: „Nova grčka vlada mora da sprovede ono na šta se obavezala. Program štednje mora da se održi.“

Agencija Rojters u izveštaju s meksičkog samita G-20 konstatuje da Angelu Merkel to vodi u liniju sudara s pobednikom grčkih izbora Antonisom Samarasom, koji obećava da će ponovo pregovarati o elementima „grčkog memoranduma“. Agencija AP citira jednog evropskog zvaničnika da će s Grcima morati ponovo da se pregovara pošto su pogoršani ekonomski uslovi pokazali da je prethodni ugovor – iluzija.

MEDITERANSKI KLUB: Dejvid Meki, ekonomista banke „J.P. Morgan“, očekuje da će evropske vlade biti primorane da primene koncept „agresivnog restrukturiranja“ zajmova koje su već dali Grčkoj da bi je vratili na „put održivosti“. Po drugoj varijanti, Grčka će tražiti da se 11,7 milijardi težak paket štednje koju mora sprovesti rastegne sa dve na četiri godine.

Neki od izveštača konstatuju da će fudbalska utakmica Nemačka–Grčka u četvrtfinalu Evropskog prvenstva biti nešto „više od igre“.

Manje od dvanaest sati nakon grčkih izbora, katarze kojom su umanjene brige da bi Grčka mogla na dramatičan način da napusti zonu evra, s grčke tragedije se prešlo na špansku koridu – pošto su porasli strahovi da će kamatni bik ubiti toreadora, a da će se španska ekonomija ugušiti na vrućini zbog visoke cene zaduživanja i da će joj trebati pomoć. Kominike lidera G-20 pokušava da umiri investitore ocenama da se španski trezor neće isprazniti zbog cene koja se mora platiti za 100 milijardi evra potrebnih za konsolidaciju španskih banaka.

U centru razgovora bila je, zapravo, Evropa, odnosno njen Mediteranski klub – kriza duga u Grčkoj i Portugalu, kojima je neophodna pomoć EU i MMF-a, i u Španiji, koja traži pomoć za svoje banke i čije državne akcije poskupljuju..

ČEKAMO EVROPU: Šef Svetske banke Robert Zelik izjavljuje: „Čekamo da nam Evropa kaže šta će da uradi.“ Evropski lideri treba da razmotre situaciju na samitu 28. juna, ali ne izgleda da su oni blizu saglasnosti o tome šta treba uraditi.

Pol Krugman, komentator „Njujork tajmsa“, američki ekonomista, profesor ekonomije u Školi za javne i međunarodne odnose „Vudro Vilson“, piše kako se u poslednje vreme saznalo sve o tome šta ne valja u Grčkoj. Kaže da su neke od optužbi tačne, a da su neke lažne, ali da sve promašuju poentu. U Grčkoj ima i potrošnje iznad mogućnosti i korupcije i izbegavanja plaćanja poreza, ali Grci nisu lenji, obrnuto, rade više časova nedeljno od Nemaca. Grčka nema tako razuđenu „državu blagostanja“ kako tvrde konzervativci – procenat BDP-a za socijalna davanja, što je standardna mera obima države blagostanja, supstancijalno je niži u Grčkoj nego u Švedskoj ili Nemačkoj.

Krugman tvrdi da evropski lideri, koji su sebe ubedili da mogu napraviti jedinstvenu monetu bez jedinstvene vlade, situaciju čine gorom, insistirajući, bez mnogo argumenata, da teškoće s tom monetom dolaze od neodgovornih faktora s juga Evrope, te da bi sve bilo u redu kad bi ti ljudi pristali da pate malo više.

On kaže da su uzroci nevolja severnije, u Briselu, Frankfurtu i Berlinu, gde su zvaničnici kreirali monetarni sistem s manom, a onda sve zakomplikovali, zamenjujući analizu moraliziranjem.

Američka formula „jedna banka, jedna vlada“, međutim, u Evropi izgleda mnogo komplikovanije, jer sintagma bi ovde, u mnogonacionalnoj kon-federaciji ili zajednici država, zvučala ratnohuškački: jedna moneta, jedna banka, jedna vlada, jedan čovek, jedan glas… Anegdotska poređenja EU sa SFRJ nisu više tako retka. Nedavno je i „Vašington tajms“ objavio analizu na tu temu.

Slovenački ekonomista Jože Mencinger konstatuje da Evropska banka radi isto što je radila centralna banka SFRJ – štampa pare.

U kominikeu, koji su šerpasi (vidi „Novogovor“) pripremali mesecima pre skupa, lideri G-20 pozivaju Evropu da preduzme neophodne mere da zaustavi krizu suverenog duga u evrozoni. G-20 opominje Evropu da treba da napravi korak ka „bankarskoj uniji“, odnosno da razreši čvor kontroverzi između vlada i banaka. To po svoj prilici neće ići ni lako ni brzo. Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj izjavio je da se od evropskih lidera očekuje da formulišu predloge o bankarskoj uniji do jeseni. Koraci ka ujedinjavanju i superviziji budžeta širom kontinenta mogu da uslede tek nakon mesecima dugog procesa usvajanja u 27 demokratija širom Evrope.

Većina izveštača s meksičke plaže konstatuje da svetski lideri verbalno pokazuju da su zasićeni evropskim sporim odgovorom na krizu, a da sekretar američkog trezora Timoti Gajtner izjavljuje da je „ulog veoma velik za njih, a i za nas ostale“. Američki predsednik Barak Obama, zabrinut da bi evropska kriza mogla da eskalira i ugrozi njegovu predsednički trku, pritiskao je Angelu Merkel da dozvoli da nemački resursi budu upotrebljeni za učvršćivanje evrozone i sprečavanje katastrofalnog sloma.

Američki hroničari evropsku dužničku krizu opisuju kao „najveći pojedinačni rizik u svetskoj ekonomiji“.

Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj je na američku kritiku odgovorio rekavši da mada Evropa treba da koriguje interne slabosti, druge zemlje imaju sopstvene disbalanse i neispunjena obećanja… Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo je na prekoatlanske kritike uzvratio oštrije – da izazovi nisu samo evropski već da su globalni i da Evropljani nisu došli na samit G-20 u Los Kabos da bi im se držale lekcije o tome kako da vode ekonomiju.

Na pitanje kanadskih novinara zašto bi oni iz Severne Amerike rizikovali svoja sredstva da bi pomogli Evropi, Barozo je odgovorio: „Ova kriza nije potekla u Evropi… a pošto već pominjete Severnu Ameriku, ta kriza je počela u Severnoj Americi i veliki deo našeg finansijskog sektora je kontaminiran, da se tako izrazim, neortodoksnom praksom u nekim sektorima finansijskog tržišta…“