„Oktobarsko iznenađenje“ u rečniku američke politike označava novinarsko otkriće ili neki drugi krupan događaj koji se, tempirano ili ne, pojavljuje nekako baš u osvit izbora i utiče na njihov ishod.
Tako se pre dve godine javnost sablažnjavala nad snimcima na kojima se Tramp hvali kako je spopadao žene. Famozno pismo ondašnjeg direktora FBI-ja Džejmsa Komija upućen Kongresu o ponovnom otvaranju istrage o imejlovima Hilari Klinton, koje se pojavilo jedanaest dana uoči izbora 2016, za demokrate je i danas ključni razlog za poraz njihove predsedničke kandidatkinje.
BOMBE, ANTISEMITIZAM, RASIZAM: Ovaj tekst nastaje tačno nedelju dana pre izbora za Kongres 6. novembra, za nova iznenađenja ima, dakle, sasvim dovoljno vremena, iako je i ovo što je Ameriku zadesilo prošle nedelje, za mnoge i previše: najmanje 15 eksplozivnih paketa (nijedan, srećom, nije eksplodirao) upućeno je poštom odličnicima i simpatizerima Demokratske partije (bivšim predsednicima Baraku Obami i Bilu Klintonu, bivšem potpredsedniku Džozefu Bajdenu, bivšem vrhovnom tužiocu Holderu, glumcu Robertu de Niru, članovima Kongresa, megadonatoru Džordžu Sorošu), te centrali Si-En-Ena u Atlanti i njegovom njujorškom birou.
Antisemitski napad na sinagogu u Pitsburgu na šabat uz poklič „Svi Jevreji moraju da umru!“ završio se ubistvom jedanaest ljudi, šestoro je ranjeno.
Između ova dva događaja u Kentakiju je ubijeno dvoje Afroamerikanaca, a tužilaštvo još utvrđuje da li je reč o zločinu iz mržnje. Osumnjičeni je belac koji je pre toga naoružan pokušao da upadne u crkvu sa afroameričkom pastvom.
IZBORI U STRAHU: Šta god da je bilo na umu bombašu iz Floride Sesaru Sajoku i Robertu Bauersu koji je upao u sinagogu „Drvo života“, ovakvi događaji utiču na to da se građani osećaju nebezbedno. Za sada ne postoje dokazi koji bi uputili na to da je njih dvojicu neko instruisao, ali tajming teško da može da odagna sumnje i spekulacije.
Nameće se pitanje koliko još ima takvih „usamljenih vukova“ koji neće prezati da na najdramatičniji mogući način iskažu svoje frustracije prema previše liberalnim politikama i političarima koji napadaju predsednika, popustljivosti prema imigrantima, „dominantnim“ Jevrejima, Afroamerikancima ili „bolesnim“ homoseksualcima. Hoće li se aktivirati sutra, za dva dana ili čekaju 6. novembar?
Takav strah nije „jednostranački“ i zato je razumljiva briga Donalda Trampa da će „bombaški paketi“ zaustaviti, kako smatra, republikanski „momentum“ u poslednjim nedeljama kampanje. Trampova verzija uterivanja straha, kroz kampanju protiv latinoameričkih imigranata „i ubačenih ljudi s Bliskog istoka (!) i kriminalaca“ koji baš sada „finansirani Soroševim novcem“ u karavanima hode ka južnoj granici SAD, trebalo je, naime, prevashodno da pojača mobilizaciju republikanaca da izađu na izbore i tako anuliraju ili ublaže efekte izraženijeg entuzijazma pristalica demokrata.
KO JE KRIV: I Tramp i njegovi protivnici se slažu da u društvu vlada velika srdžba, ali se, naravno, ne slažu oko toga ko je prevashodno generiše. Za Trampa su to, kako je više puta napisao na Tviteru, „u značajnoj meri“ mejnstrim mediji, novinari „istinski neprijatelji naroda“ i njihovo lažno izveštavanje. Oni tako pogani, a nikako on, odgovorni su što je jedan njegov osvedočeni pristalica, Sajok, odlučio da se nakon obilnih onlajn pretnji obračuna sa Obamom i ostalima. Kad kaže da „nešto mora da se promeni“ po pitanju tragičnih događaja, on se, zapravo, zalaže za strožu primenu smrtne kazne i da crkve uvedu naoružano obezbeđenje. Ne vidi problem u svojim istupima.
Za Trampove protivnike pak upravo je njegova retorika odgovorna za tenzije u zemlji. Još od prethodne kampanje ta retorika podrazumeva da svoje mete naziva „besnom ruljom“ i drugim pogrdnim nadimcima i da odobravajući klima glavom dok oni traže da se Hilari Klinton pošalje u aps. Nije mu problem da na skupu zakuva skandiranje protiv medija, iako je koji sat ranije Amerikance pozvao na jedinstvo.
Kada Tramp pominje „Sorošev novac“ u vezi sa karavanom imigranata, a na gledanim televizijama da tim karavanom upravlja „Stejt department koji je okupirao Soroš“, šta bi, zaista, moglo da krene po zlu? Robert Bauers je mogući odgovor. Uglavnom, deo lidera jevrejske zajednice u Pitsburgu javno je poručio da Trampova poseta tom gradu nije dobrodošla sve dok ne prestane da podržava nacionaliste (a i sam se tako nedavno izjasnio) i targetira manjine.
ŠANSE DEMOKRATA: U tako naelektrisanoj atmosferi odvija se finiš kampanje za izbore za Kongres 6. novembra, blizu polovine predsedničkog mandata (midterm elections). Amerikanci će, pored ostalog, birati kompletan saziv Predstavničkog doma (435 mesta) i trećinu Senata (35 mesta).
U poslednjih sto godina ovi izbori nisu naklonjeni stranci koja ima predsednika: u proseku, takva stranka gubi 30 mesta u Predstavničkom domu i 4 u Senatu. To je jedan od razloga što, uz nizak Trampov rejting (oko 44 odsto; Obamin je pred izbore 2010. bio oko 45, a demokrate su izgubile 63 mesta u Predstavničkom domu), odijum koji izaziva kod dela građana od stupanja na dužnost i nikad veći broj republikanskih zakonodavaca koji je odlučio da ne ide na reizbor, demokrate veruju u dobar izborni rezultat.
U trenutku pisanja ovog teksta, procena Nejta Silvera s portala Fivethirtyeight.com jeste da demokrate imaju značajno veću šansu da preuzmu kontrolu nad Predstavničkim domom Kongresa, dok se republikancima daje veća šansa da zadrže vlast u Senatu.
Da demokrate mogu da biraju, sigurno bi se pre opredelile za Senat: mogli bi da kontrolišu, odnosno blokiraju, Trampova imenovanja na razne funkcije, uključujući i potencijalno još jedan predlog za sudiju Vrhovnog suda.
Problem za demokrate na izborima za Senat leži u činjenici da čak 24 senatora iz te stranke (plus dvojice nezavisnih koji tesno sarađuju sa njima) izlaze 6. novembra na izbore da odbrane svoje mesto, od toga čak desetoro u državama koje je Tramp dobio, neke i sa značajnom razlikom (Severna Dakota, Montana, Indijana…). Ne tvrdi se zato uzalud da se demokrate suočavaju s najnepovoljnijom izbornom mapom u istoriji.
Ipak, čak i sa ne baš povoljnom perspektivom, jedna trka im unosi optimizam, ako ništa drugo – za buduće izborne trke. U decenijama unazad tvrdom republikanskom bastionu Teksasu, demokratski kongresmen Beto O’Rork, obasut donacijama od preko 70 miliona dolara, toliko je ugrozio protivkandidata Teda Kruza da je ovaj u pomoć morao da pozove Donalda Trampa, uprkos svemu ružnom što je predsednik o njemu rekao.
Ostanak u opoziciji, međutim, neće svi demokratski senatori shvatiti tragično – naprotiv. Oni koji planiraju ulazak u predsedničku trku 2020. (Kamala Haris, Kori Buker, Berni Senders…) predstojeći period iskoristiće da se nametnu javnosti i medijima i tako pojačaju nacionalnu prepoznatljivost, a time i da podmažu donatorske kanale pred početak nove predsedničke trke.
SUKOBI U NAJAVI: Za demokrate je većina u Predstavničkom domu važna i zato što tu započinje proces opoziva predsednika SAD, mada je da bi se predsednik uklonio sa funkcije potrebna podrška dve trećine senatora. Iz tog doma kreće i proces donošenja budžeta kao i poreske regulative. Bez značajnih ustupaka demokratama, teško bi bilo zamisliti da će oni u budžete za naredne dve godine odvojiti milijarde koje Tramp traži za, recimo, izgradnju zida na granici sa Meksikom.
Tu nastaju problemi za predsednika čija stranka izgubi kontrolu nad kompletnim Kongresom: ostaje bez zakonodavne mašinerije koja sprovodi predsedničku agendu. Ukoliko se opredeli za čestu trgovinu sa demokratama, u nastojanju da ostvari barem neka svoja obećanja, osiguravajući sebi time poziciju pred reizbor 2020. godine, Tramp bi mogao da se zameri svojim republikancima i tako sebi puca u nogu.
Za stare kuke među demokratama sklonim trgovini, problem bi u tim nastojanjima mogao da predstavlja očekivano veliki broj „rukija“ koji dolaze iz levljih, tzv. progresivnih visina Demokratske partije, a koji već sada najavljuju tvrd stav prema postizanju bilo kakvog dogovora s predsednikom.
Čini se da je i Tramp i te kako svestan mogućnosti da Amerikanci baš i ne veruju u njegove priče o „istorijskim uspesima administracije“ ni da su poljoprivrednici na Srednjem zapadu presrećni zbog trgovinskog rata sa Kinom, te poslednjih nedelja leti s kraja na kraj zemlje i izražava javnu podršku republikanskim kandidatima za Kongres.
TEST ZA TRAMPA: Predstojeće izbore mnogi su krstili kao „veliki test za Trampa“, dok Tramp smatra da se i ovaj put sve vrti oko njega, pa poziva pristalice da izađu na izbore „zato što time glasate za mene“. Što će učiniti mnogi koji su 2016. glasali pre svega za Trampa: fućka se njima i sada za Miča Mekonela, uskoro penzionisanog Pola Rajana i ostale koji za ove dve godine nisu ni pipnuli „vašingtonsku močvaru“.
Ukoliko republikanci pretrpe poraz, upravo će na njih Tramp i svaliti krivicu. U privatnim razgovorima, kako prenose američki mediji, predsednik govori da su ovo „Mekonelovi i Rajanovi izbori i da ako izgube, to neće biti moja krivica“. Liderima kongresnih republikanaca intimno bi verovatno i prijalo da se pristojno distanciraju od predsednika i tako spasu sebe daljih mogućih izbornih posledica. Oni su, na kraju krajeva, od Trampa dobili ono što im je bio cilj svih ciljeva: dvojicu novih sudija i tako konzervativnu većinu u Vrhovnom sudu.
U iščekivanju izbornih rezultata u Vašingtonu se i oni koji nisu političari pripremaju za svakakav ishod. Mediji izveštavaju da su velike advokatske firme iz Vašingtona na osnovu projekcija o uspehu demokrata na izborima za Predstavnički dom već počele da nude svoje usluge velikim farmaceutskim, tehnološkim i naftnim kompanijama, anticipirajući da će demokrate, po konstituisanju novog saziva Kongresa u januaru 2019, pokrenuti niz istraga.
MAPIRANJE IZBORA: Ako se za izbore za Kongres može reći da odlučuju o ostatku tekućeg mandata Donalda Trampa i njegovim/republikanskim daljim ambicijama, neke druge izborne trke dobacuju i dalje od 2020. godine, s potencijalom da utiču na čitavu narednu deceniju.
Šestog novembra, tog „prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru“, kako tradicija nalaže, Amerikanci koji poput više od 15 miliona sunarodnika nisu iskoristili pravo na prevremeno glasanje (early voting), glasaće i o svojim predstavnicima na drugim nivoima vlasti.
Ponegde će se na izbornom listiću naći kandidati za guvernerske funkcije (u 36 država i tri američke prekomorske teritorije), kao i za predstavnike u 87 od 99 zakonodavnih domova saveznih država (samo Nebraska ima jednodomnu, uz to zvanično nestranačku legislativu).
Uz druge, ne baš beznačajne nadležnosti, zakonodavci i guverneri imaju i, kako se pokazalo, veliki uticaj na političke prilike na nacionalnom nivou: crtanje granica izbornih jedinica u kojima se biraju članovi Predstavničkog doma Kongresa.
Ta aktivnost u kojoj se prepliću moćne političe strasti na dnevni red dolazi posle svakog popisa stanovništva, a naredni je u SAD 2020. godine, ali ne mora da ima posledice u svakoj saveznoj državi. Prema tome da li popis pokazuje da se u nekoj saveznoj državi uvećalo stanovništvo, odnosno da li se ono umanjilo, broj članova Predstavničkog doma iz neke države može da se uveća, odnosno smanji. To se automatski preslikava i na raspored elektora u Elektorskom kolegijumu (s tim da ih je uvek 538), od čega i te kako mogu da zavise predsedničke trke 2024. i 2028. godine.
Ukoliko je došlo do značajne promene u broju stanovnika, zakonodavci (u malom broju država to rade nezavisne komisije) u datoj državi bacaju se na izbornu kartografiju, koju mora da potvrdi guverner. Ono čemu su zakonodavci izrazito skloni, o čemu su posledično morali da raspravljaju i sudovi, jeste crtanje granica izbornih jedinica gde je presudan kriterijum – stranački interes. Famozni „džerimendering“ ima za cilj da u granice izborne jedinice uključi što više birača stranke koja te granice iscrtava. Time se, naravno, obezbeđuje povoljan ishod na izborima.
Republikanci su, recimo, nakon izbora 2010. počeli dominaciju legislativama saveznih država, a već na izborima 2012. godine ta stranka osvojila je, na osnovu novih mapa, većinu od 33 mesta u Predstavničkom domu Kongresa, iako su usvojili manje od polovine svih glasova na nacionalnom nivou.
Na predstojećim izborima, istina, na mandat od četiri godine uglavnom se biraju guverneri i članovi gornjih domova državnih legislativa, što znači da će tamo gde to bude bilo nužno, za dve godine imati doprinos u crtanju novih mapa.
Mandat u donjim domovima pak obično je dvogodišnji, međutim, onaj ko naredne nedelje osvoji mandat, na narednim izborima 2020. biće, kako istorija pokazuje, u povoljnijem položaju od svojih protivkandidata za to poslaničko mesto. I u tim trkama nikome neće manjkati motivisanosti: od toga će zavisiti, za početak, ko će komandovati donjim domom Kongresa nakon 2022, a možda i duže.
