Svako gleda svoja posla

Dok američki predsednik Barak Obama rešava probleme u Avganistanu, gde nagomilava trupe, u Iraku, odakle bi voleo što pre da povuče svoju vojsku, na Bliskom istoku, jer valja rešavati probleme između Izraela i Palestinaca, a da suviše ne povredi nijednu stranu, dok traži rešenje za uzburkani Iran sa sve atomskim pretnjama Teherana, i najzad za Severnu Koreju koja svojim atomskim programom prkosi Vašingtonu, njegov pandan iz Moskve Dmitrij Medvedev može na miru da se koncentriše na „svoj svetlarnik“, na Kavkaz.

SAD i Evropska unija su prošle nedelje protestovale zbog posete Medvedeva Južnoj Osetiji, koju uporno nazivaju „disidentskim regionom Gruzije“. Predsedništvo EU je poručilo da je to „nespojivo sa principom teritorijalnog integriteta“. To je nesumnjivo zanimljiva argumentacija za Srbiju. Međutim, sam Medvedev nimalo nije impresioniran, a i zašto bi bio, kritika Zapada je očekivana i inertna, u Kremlju veoma dobro znaju da se ni energetski od Rusije zavisna Evropa, kao ni Amerika, opterećena svojim unutrašnjim ekonomskim i spoljnopolitičkim problemima, ne bi usudile da nešto konkretno preduzmu u ruskoj interesnoj sferi. Pored svega navedenog, Vašingtonu je Rusija potrebna kao saveznik i pri usaglašavanju politike sa Kinom, i u slučaju da rastuće antiameričko raspoloženje u latinoameričkim zemljama postane još neprijatnije. Na Abhaziju, staru državu koju je tek Gruzijac Staljin poklonio svojoj domovini, a koja se takođe odvojila od Gruzije, kao da su svi zaboravili.

CRNOMORSKA FLOTA: Medvedev je prošle nedelje posetio i crnomorsku luku Novorosijsk, koja se nalazi u neposrednoj blizini Kavkaza. Ona je do sada bila poznata pre svega kao pristanište za velike tankere koji su prevozili rusku naftu, ali je sad naglo počela da se dograđuje da bi, kako reče ruski predsednik, najkasnije do 2016. godine postala glavna baza ruske Crnomorske flote. Do tada treba da ima kapacitet za 80 ratnih i pomoćnih brodova. Do sada je centar ruske mornarice u Crnom moru bio Sevastopolj na Krimu, koji pripada Ukrajini, a prihvata 50 brodova i osamdesetak helikoptera i aviona. Ugovor o iznajmljivanju te luke sklopljen između Rusije i Ukrajine ističe 2017. godine.

Problem Krima istorijski takođe nije jednostavan. Taj strateški važan region je Hruščov, Ukrajinac, oduzeo Rusiji i predao Ukrajini. Pokušaji da se Ukrajina uvuče u NATO, a takođe i u EU, Moskva smatra neposrednom pretnjom, te je veoma jasno stavila do znanja da neće skrštenih ruku posmatrati razvoj u Ukrajini ili Gruziji, pa ni na Kavkazu u celini.

FAVORITI ZAPADA: Dosadašnjim favoritima Zapada, predsedniku Ukrajine Viktoru Juščenku i Gruzije Mihailu Sakašviliju, rejting kod kuće rapidno opada, a Rusija se nada promenama, koje će prozapadne emocije u tim zemljama u najmanju ruku neutralisati, a ako je moguće preokrenuti u drugom, „prirodnijem“ pravcu, prema Moskvi. Snažno oružje u tom pogledu su ekonomski odnosi, pre svega nafta i njeni putevi, ali, kao što je pokazao primer upravo Južne Osetije i Abhazije, u pogodnom trenutku, pogotovu kada su Zapadu vezane ruke, Medvedev i Putin se neće ustručavati ne samo da zveckaju oružjem nego i da ga koriste.

Muka za Rusiju je svakako i Čečenija, u kojoj su pobunjenici protiv režima bliskog Rusiji nesumnjivo ekstremni islamisti. To otežava SAD da im pomogne bilo materijalno, bilo ideološki. Amerika se i suviše opekla podržavajući u Avganistanu neprijatelje tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Sovjetski pokušaj da održi promoskovski režim u Avganistanu trajao je od 1979. do 1988. godine, kad su se poraženi Rusi povukli, a za to vreme je CIA u svakom pogledu podržavala avganistanske borce „protiv komunizma“, na čije je čelo došavši sa arapskim dobrovoljcima ubrzo stao Osama bin Laden. Kakve su tada bile veze danas najozloglašenijeg teroriste na svetu sa američkom obaveštajnom službom zasad ostaje predmet spekulacija.

Najnoviji razvoj događaja svakako dokazuje da su se Obama i Medvedev o ponečemu dogovorili. Nešto je poznato i javnosti, na primer dozvola američkim transportnim avionima da snabdevajući svoje jedinice u Avganistanu koriste i ruski vazdušni prostor. Sigurno je, međutim, da se Vašington na Kavkazu neće i suviše mešati u ruska posla.

UTEHA: To objašnjava i zašto je u Rusiju otišao Barak Obama lično, dok je početkom ove nedelje u Ukrajinu i Gruziju poslao svog potpredsednika Džozefa Bajdena. Zvanično, kako bi prozapadne političke snage u ovim zemljama uverio kako „resetovanje“ odnosa između Vašingtona i Moskve ne znači da će im Amerika uskratiti podršku. Nezvanično, to znači upravo to. U telefonskom intervjuu novinama Komersant Bajdenov savetnik Toni Blinken rekao je da političkim vođama na vlasti u Gruziji i Ukrajini „predstoje teške odluke“. U Ukrajini je „razvoj društva pretekao političko vođstvo“, a od Gruzije SAD očekuju „produbljivanje demokratije“. Ruski mediji pišu da Obama nije lično otišao u Gruziju i Ukrajinu, čemu su se Juščenko i Sakašvili nadali, već je poslao svog zamenika Bajdena, da ni na koji način ne bi ugrozio dogovore postignute sa Moskvom. Očekivalo se da će Bajden uglavnom reći što domaćini žele da čuju, ali da je sve to samo uteha posle očiglednog pomaka u odnosima između Vašingtona i Moskve, te da od evroatlantskih integracija ove dve zemlje u dogledno vreme ne može biti ni govora.

Americi je Rusija kao saveznik potrebna i za sprečavanje razvijanja atomskog programa u Iranu, i za smirivanje situacije u Pakistanu i Avganistanu, i za stabilizaciju na Bliskom istoku. Takođe, SAD i Rusija poseduju zajedno 95 odsto atomskog arsenala, te i redukovanje količine nuklearnog oružja, što je pri vrhu liste prioriteta Obamine administracije, zavisi od saradnje sa Rusijom. S tim je vezano i sprečavanje nastanka neke nove nuklearne sile, kao i smanjivanje mogućnosti nekog terorističkog nuklearnog napada. Sve su ovo i suviše krupne teme da bi Amerika Rusiji osporavala primat na njenom domaćem terenu, na Kavkazu.

Ruska Federacija posmatra Kavkaz kao celinu, kao jedinstven organizam, u kome dešavanja na jednom delu uvek imaju reakciju na drugom, piše Štefan Bernhard, član nemačkog društva za istraživanje istočne Evrope. Geopolitički je za Zapad važan čitav region, kao resurs za energente preko koga može da se zaobiđe ruska teritorija. Rusija kontrolom izvora gasa i nafte u kaspijskoj regiji želi da poveća svoj uticaj pre svega na EU. Jednostavno rečeno: SAD i EU žele da obezbede sebi nove izvore energije, dok Rusija želi još više da učvrsti svoj monopolski položaj.

ZAMRZNUTI KONFLIKTI: Uloga Rusije u konfliktima nastalim zbog secesionističkih pokreta, kao na primer u Gruziji, višeslojna je. S jedne strane, Moskva ne želi da ti konflikti eskaliraju kako ne bi prešli na severni Kavkaz, to jest na teritoriju Ruske Federacije. S druge strane, Rusija manipuliše secesionističkim problemima za sopstvenu politiku, kako ih druge velesile, kao što su SAD, ne bi istisnule u drugi plan. Tako se Rusija služi strategijom „zamrznutih“ konflikata. To znači da u secesionističkim regionima doduše ne postoji otvoreni sukob ili rat, ali ne vlada ni mir. Ti konflikti se sporo ili nikako ne rešavaju. Abhazija i Južna Osetija ekonomski u potpunosti zavise od Rusije. A Rusija izbijanje ili suzbijanje nasilja može da kontroliše po sopstvenoj potrebi.

Svi se slažu u tome da bi neka nova konfrontacija između Rusije i SAD imala nesagledive posledice. Prema tome, američki i evropski političari će govoriti ono što se od njih očekuje, biće zabrinuti zbog kršenja ljudskih prava, nedostatka demokratije, ubijanja novinara, oružanih konflikata, pružaće moralnu podršku prozapadnim političkim snagama i tako dalje. Ali, generalni dogovor iza zatvorenih vrata je da svako gleda svoja posla.