Strazburško običajno pravo

Ovaj naslov nije šala: tako se među pravnicima u Evropi zove praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Nas ovde zanima jedan veoma delikatan ugao te priče: sloboda štampe i njena zaštita. Strazburški sud tu ima veoma iscrpnu i veoma doslednu praksu. Oni se tamo drže međunarodnih dokumenata i konvencija kao pijan plota. Posle ukidanja fašističko-staljinističkog Vučićevog zakona o informisanju, mi ovde više nismo u onolikoj opasnosti, ali je ostao jedan aspekt kojim su se u Strazburu mnogo i pažljivo bavili: uvreda i kleveta.

Štogod ja inače mislio o Evropi i zabrani pušenja, ovaj segment pravne prakse od mene je načinio „evroslinavca“, kako je to zvao onaj njihov novi svetac. Mogao bih da vam do sutra nabrajam presude za klevetu koje nigde u Evropi ne bi postale pravosnažne, ali ovde jesu. Tamo sudovi vode računa o svom ugledu i o ugledu svoje države, pa vode računa o sudskoj praksi u Strazburu. Ovde ih uglavnom baš briga – sa retkim izuzecima – i za svoj ugled i za ugled države. To što će njihove presude pasti u Strazburu, koji je poslednja žalbena instanca, i što će država da plaća njihovu zabavu nije im od značaja. Oni se s pravom uzdaju u sporost Ustavnog suda u rešavanju ustavnih žalbi: dok Ustavni sud to reši, pa tek onda može u Strazbur, ima mnogo vode da protekne Savom, pa će se zaboraviti.

Nije da su drugi bili mnogo bolji: Veliku Britaniju i Austriju trebalo je učiti dugo i bolno. Najznačajniji presedani po kojima Strazbur sudi u „štamparkama“, kako se to nekada zvalo kod nas, potiču upravo iz te dve zemlje. U predmetima poput „Lingens, Oberšlik i Švabe protiv Austrije“, Strazbur je postavio aksiomatska pravila: političari su podložniji javnoj kritici od običnih civila; javni interes značajniji je od ličnog „ugleda“ i državne tajne; vrednosni sud ne može biti kleveta; itd. Toga se većina država članica Saveta Evrope drži. Osim Srbije.

Molim vas: ovde je dnevni list „Danas“ u građanskoj parnici pravosnažno osuđen jer je objavio sliku izvesne sojke koja je nekada mahala Slobinom slikom na nekom njihovom mitingu, a sada ima duševne bolove jer se ta slika pojavila u promenjenim „društvenim odnosima“, što bi rekao Rade Bulatović. Ima tu još jedna okolnost: novinari uglavnom bivaju oslobođeni u krivičnom postupku, ako ga ima, ali uglavnom gube u građanskim parnicama. To je protivrečno i paradoksalno: ili sam kriv za klevetu – ili nisam. Pametnije sudije – retke – hoće da sačekaju kraj krivičnog postupka i prema ishodu se odluče, ali na to nisu obavezni. Evo, na primer: u predmetu „Kajganić protiv ‘Vremena’ i Vasića“ iz 2004, krivično smo oslobođeni, ali se parnica vuče do dana današnjeg jer jedan sud odbija drugom sudu da dostavi ključni, oslobađajući, dokaz koji je deo već pravosnažno presuđenog predmeta i – prema tome – dostupan javnosti, a kamoli drugom sudu. Da ne govorimo o predmetu „Tijanić protiv Vasića“, u kojem je sud sebi uzeo slobodu da pretpostavi šta bi Vasić bio napisao da to isto narodni poslanik Vladan Batić nije slučajno izgovorio sa govornice Narodne skupštine. Tako smo mi pravosnažno osuđeni, jer smo preneli reči narodnog poslanika sa skupštinske sednice. Sve će to, jednoga dana, završiti u Strazburu, kao i slučaj notornog gangstera koji je izgubio krivičnu, ali dobio građansku tužbu, ama nikako da ga uhvate, jer se povukao u ilegalu kao desna ruka Luke Bojovića. Pritom „duševni bolesnici“ nikada ne moraju da dokazuju duševne bolove, nego im se veruje na reč.

Ima tu i ohrabrujućih znakova: sudovi su počeli da odbacuju, preko volje doduše, idiotske, besmislene, neuredne i bestidne tužbe kakve su ranije bile prihvatane. Na primer, tužbe onih Dveri zbog vrednosnih sudova; pa onog Artemijevog Dejana Vilovskog koji tužaka iz Grčke jer nema poverenja u pravosuđe Srbije kad je o njemu reč, ali ima kad je o meni reč. Ima još takvih ohrabrujućih primera, ali će – plašim se – proći još neko vreme dok naše sudije prvo ne nauče Zakon o informisanju, a zatim i strazburško običajno pravo.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.