Strah od bede i siromaštva

„Ovo su naša radna mesta, vratite se kući!“, uzvikuju engleski radnici. Protest je usmeren protiv 300 italijanskih i portugalskih radnika koji su stigli u Veliku Britaniju da bi radili u rafineriji kompanije Total. To nije pojedinačan slučaj. Širom zemlje napetost raste, sve je češća netrpeljivost prema radnicima došljacima, štrajkovi prete da blokiraju vitalne industrijske sisteme. „Hoćemo da nas Gordon Braun zaštiti!“, traže štrajkači, „Posao u Engleskoj treba da dobiju Englezi!“

Spontani štrajkovi koji su se pre dve nedelje širili Velikom Britanijom pokazuju kako finansijska kriza i kreditni krah prerastaju u krizu realne ekonomije. Nad petom po razvijenosti industrijskom silom sveta nadneo se bes onih koji rizikuju da izgube sve. Refleksija straha i očaja budućih siromaha utiče na opštu atmosferu u zemlji. „Ljudi počinju da shvataju razmere ekonomskih problema“, kaže Džonatan Dejvis, savetnik za menadžment, koji već godinama radi u Beogradu i prati kretanja na svetskoj ekonomskoj sceni. „Možda ćemo uskoro videti i nerede na našim ulicama. Engleski radnici nazivaju strane radnike štrajkbreherima, ne prihvataju ih, iako postoji sloboda kretanja u potrazi za poslom. Žele protekcionizam“, kaže Dejvis. A protekcionizam postaje sve popularniji ne samo na ostrvu već i u državama kao što su Francuska i Italija, čije vlade masovno subvencionišu automobilsku industriju da bi izbegle totalni kolaps proizvodnje automobila i otpuštanje hiljade i hiljade radnika.

Od neoliberalizma, izmeštanja industrija i najraskalašnijeg konzumerizma do vapaja za protekcionizmom korak je bio mali. „Petnaest godina se engleska ekonomija zasnivala isključivo na prodaji kredita i pružanju usluga. Za razliku od Nemaca, Englezi su napustili zanatstvo i proizvodnju“, nastavlja Dejvis. „Svi su živeli sisajući dojku kredita – advokati, agenti za nekretnine, ali i obični ljudi. Ali sada je ta dojka ostala bez mleka i neophodna je radikalna reorganizacija ekonomije.“

STRMOGLAVI PAD: Sve počinje u prvim mesecima 2008. potresima na tržištu nekretnina. Istovremeno, bankarski sistem počinje da klizi ka kolapsu. Prvi opipljivi znak krize javlja se kada Vlada odlučuje da nacionalizuje Nordern rok, banku uništenu lošim investicijama i ležernim upravljanjem kreditima. Slike štediša kako stoje u redovima u nastojanju da spasu svoju ušteđevinu već tada su navodile na pomisao da ima nečeg trulog u Sitiju. Malo je ljudi, međutim, moglo i da zamisli da spasavanje Nordern roka neće biti kraj, već tek početak pada britanske ekonomije.

Hronologija nemilih događaja nastavlja se skokom cene zlata i sve nespretnijim procenama čelnih ljudi britanskih institucija. Nakon što su investitori počeli da beže sa svetskih berzi, u martu 2008. cena zlata se penje na preko 1000 dolara po unci. Za Veliku Britaniju nevolja je bila u tome što je njen nekadašnji ministar finansija a sadašnji premijer, Gordon Braun, protivno savetima Banke Engleske, prodao veliki deo državnih rezervi u zlatu između 1999. i 2002, kada je cena ovog metala dostigla svoju najnižu vrednost u novijoj istoriji pavši na trećinu svoje današnje cene. U aprilu prošle godine, uprkos ne baš ohrabrujućim signalima, aktuelni ministar finansija Alister Darling i dalje predviđa ekonomski rast od dva odsto u 2008. i od 2,25 odsto u 2009. godini, ali ga događaji koji su usledili opovrgavaju. Vrednost funte pada na 1,25 evra, devalvacija se nastavlja, a većina Britanaca u maju 2008. počinje da naslućuje da je periodu blagostanja došao kraj. Inflacija dostiže tri odsto usled rasta cene hrane i benzina, dok vrednost nekretnina opada brzinom nezabeleženom još od recesije 1991.

Od juna 2008. situacija se rapidno pogoršava. Nema likvidnosti, banke odbijaju da odobre kredite, transakcije nekretninama su skoro stale. Po povratku sa odmora ljudi shvataju da je situacija već izvan kontrole dok posmatraju kako berza za berzom doživljava krah a njihove ušteđevine nestaju. Počinje da se širi panika. Funta i dalje gubi vrednost u odnosu na evro, a ekonomija se zaustavlja. Nezaposlenost još brže raste i zbog obustave većih građevinskih radova i zatvaranja giganata poput Vulvortsa. Konačno, u januaru ove godine zvanično je objavljeno da je britanska ekonomija u recesiji, posle šesnaest godina rasta. Najveći optimisti među ekonomistima predviđaju da će kriza trajati bar tri godine.

U Londonu je strah od ekonomskog kolapsa jasno uočljiv. „Znali smo da će doći do krize, ali ne i da će biti ovakva i da će do nje doći ovako brzo…“, objašnjava u telefonskom razgovoru suvlasnik jedne od svetski priznatih advokatskih kancelarija, specijalizirane za međunarodne investicije, sa sedištem u Londonu. „Nikada nisam video ništa slično!“, priča P. P., koji je želeo da bude citiran samo pod inicijalima. Ista se zaprepašćenost i strah od pada u ekonomsku provaliju provlači na stranicama britanskih novina. „Rizikujemo da budemo poniženi, da London postane Rejkjavik na Temzi i da cela Velika Britanija potone“, piše politički analitičar Ijan Martin u „Telegrafu“, ukazujući na bankrot Islanda. Prema prognozama analitičara Banke Engleske Dejvida Blenčflauera objavljenim u Gardijanu, u 2009. nezaposlenih će na Ostrvu biti preko tri miliona. Neki mediji pišu o mogućem bankrotu države i ukazuju na ogromni budžetski deficit i dugove banaka koje Vlada planira da sanira.

NACIONALIZIACIJA: „Engleske banke su u stisci, u to nema sumnje“, nastavlja P. P., „ali postoji nada da će im nacionalizacija pomoći da prežive i da će ponovo biti jake i moći da vrate novac koji je država u njih uložila.“ Pa ipak, rasprostranjena su strahovanja da britanska vlada nema dovoljno novca da spase banke. Velika Britanija u kasi ima 61 milijardu dolara, što je, ilustracije radi, manje od sume kojom raspolaže Malezija ili Tajland, dok dug prema inostranstvu u koji su engleske banke zapale dostiže 4,4 hiljade milijardi dolara, što je više nego dvostruki iznos njenog bruto nacionalnog proizvoda. „Ako bi se dozvolilo da neke banke propadnu, bio bi to veoma ozbiljan negativan signal za celokupnu ekonomiju“, objašnjava P. P. „Vlada je izjavila da neće dozvoliti kolaps bankarskog sistema. Nadam se da ima dovoljno sredstava da preduzme mere u tom pravcu što je pre moguće.“

Banke su veoma osetljiv segment svetske ekonomije koji je najviše na udaru, a naročito kad je reč o ekonomiji Velike Britanije. Vlada sa premijerom Gordonom Braunom na čelu već je otkupila skoro 70 odsto Kraljevske banke Škotske (RBS). Ova važna finansijska institucija je pre toga, tokom 2008, izgubila oko osam milijardi funti kroz kredite koje nije bilo moguće naplatiti i kroz loše investicije. Tržišna vrednost RBS-a je tako od 120 milijardi funti u 2007. pala na šest milijardi funti u 2009. godini.

SOCIJALNI NEMIRI: I dok se politički vrh bude bavio spasavanjem kreditnih institucija, ostajaće sve manje državnih izvora za smanjenje nezaposlenosti i održavanje socijalnog mira. Zato su sve češća strahovanja da bi i u Velikoj Britaniji moglo da dođe do nereda sličnih onim koji su nedavno potresali Litvaniju, Letoniju, Bugarsku i Grčku, gde su ekonomska kriza i sve manja nada u prosperitetniju budućnost izazvale nasilje. „Kada se siromaštvo širi i nema javnih investicija, dolazi do eksplozija frustracije“, objašnjava Džonatan Dejvis. „I u periodima najvećeg ekonomskog rasta Engleska je morala da uloži velika sredstva u socijalne programe, pa čak i u propagandu, kako bi umanjila devijacije u privredi i konflikte među imigrantima, pripadnicima različitih etničkih grupa i različitih klasa.“ Zbog nedostatka sredstava, od početka godine britanska Vlada obezbeđuje tek 80 funti nedeljno kao socijalno davanje za radnike koji su izgubili posao. Ovo je svakako loš znak.

„Uticaj krize na politiku biće ogroman, doći će do eksplozije besa“, predviđa londonski „Telegraf“. Čak i Međunarodni monetarni fond upozorava na mogući talas nasilja prouzrokovanog brzim padom kvaliteta života Evropljana. Šef ove međunarodne organizacije Dominik Straus-Kan nedavno je izjavio da će Evropu pogoditi štrajkovi i protesti i da bi „situacija mogla da se pogorša u narednim mesecima“. Prema Kanovim rečima, sem Velike Britanije, i Francuska, Litvanija, Mađarska, Ukrajina, Belorusija i cela Istočna Evropa biće oblasti visokog rizika.