U drugom terorističkom poduhvatu niko nije stradao, ali više ništa nije bilo isto
Raspoloženje u Londonu se promenilo: nema više one zadivljujuće ostrvske odmerenosti, neverovatnog stoicizma sažetog u idiomu stiff upper lip, uverenja da se tako nešto više ne može dogoditi. Kao da iščezava raspoloženje prkosnog, samouverenog otpora terorističkom ludilu: Ljudi su uplašeni, ljuti, frustrirani.
Bobiji više nisu fotogenični nasmešeni džentlmeni u uniformama, neizbežni živopisni detalj na foto-uspomenama mnogobrojnih turista. Gradom krstare policajci ozbiljnog lica, manje je turista, ali i vedrih potrošača na Oksford stritu. Gradom krstare policajci u civilu, nije nimalo neobično da je deo grada, ili čak čitav park obeležen policijskom trakom i zatvoren za javnost. Nije neobično ni da vas taj policajac u civilu zamoli da napustite odredjeni kraj. Svi bez reči i objašnjenja slede ove zahteve.
Kada su bombe eksplodirale 7. jula, London je na momente podsećao na one stare filmove u kojima se Englezi tako besprekorno ponašaju za vreme bombardovanja: povredjeni, hitna pomoć, slučajni prolaznici, zaista su pokazivali junački stoicizam, skromnost i dostojanstvo. Gradonačelnik Londona Ken Livingston je kao i ostali političari i sa leva i sa desna, politički korektno i emotivno poručio javnosti: „Stanovnici Londona neće dozvoliti teorirstima da unesu razdor u naše redove, ostaćemo zajedno, solidarni… I zato sam ponosan što sam gradonačelnik Londona…“
I zaista, sledećih dana sve je izgledalo kao da život dalje teče normalno. Gradonačelnik Livingston je čak u ponedeljak posle bombi, otišao na posao podzemnom železnicom. Bila je to jasna, provokativna politička poruka. Sugradjani su sledili njegov primer.
Na internetu na sajtu werenotafraid.com sve je prštalo od hrabrih, odlučnih, solidarnih, ali etnički, verski, politički tolerantnih poruka koje su se svodile na – mi se ne plašimo.
London se mogao pohvaliti i divnim vremenom, turisti su počeli da se vraćaju u velikom broju: velika izložba u Nacionalnoj galeriji privukla je čak 20.000 posetilaca. I pored upozorenja službi bezbednosti da će možda biti još terorističkih napada, preovladavalo je uverenje – ne, život teče dalje.
Drugi teroristički napad sve je promenio. Ipak, bilo je pokušaja da se prkosno nastavi kao da se ništa strašno ne dešava: u živopisnom kraju Šepards buš grin došlo je do jedinstvene ulične veselice, sa pevanjem, igranjem i kriglama piva, naravno! Prilično frivolna reakcija s obzirom na to da je u obližnjoj stanici podzemne železnice pronadjena neeksplodirana bomba.
U drugom terorističkom poduhvatu niko nije stradao, ali više ništa nije bilo isto. Mnoge mirne, ušuškane krajeve Londona zaposeli su pripadnici antiterorističkih jedinica, nekim stanovnicima Londona je savetovano da ne izlaze iz kuća. To je trajalo puna dva dana.
Kada je policija ubila nedužnog Brazilca, strah je porastao za još jedan stepen. Mnogi gradjani Londona, naročito mladji i ne baš anglosaksonski plavokosi i plavooki, suočili su se sa još jednim teškim zadatkom: ne samo da treba da uočiš potencijalnog teroristu i da pametno reaguješ nego moraš i da paziš kako izgledaš i kako se ponašaš da te ne bi neko slučajno zamenio za teroristu!
Kada je milanski Inter otkazao utakmicu u Londonu gradonačelnik Livingston nije krio da se ozbiljno naljutio: „Ne smemo dozvoliti teroristima da promene naš način života. To je njihov cilj!“
Sad se ipak sve promenilo: jedan novinar priča da je morao da prodje policijsku kontrolu da bi otišao da kupi pola litra mleka. Na ulicama više nema mladića i devojaka sa ruksacima na ledjima, ljudi izbegavaju gornji sprat u dabl-dekerima, a jedan televizijski komentator je zabeležio da se u glavnom gradu Britanije udvostručila prodaja bicikla.
Vrhunac misije dogodio se u noći između 6. i 7. aprila kad su astronauti “preleteli” iznad Meseca i zašli za njegovu “tamnu stranu”. Iste večeri su stigli do najdalje tačke, a potom obišli oko Meseca najavljujući da se sa misijom Artemis 2 nastavlja doba svemirskih heroja
Negativni efekti sukoba u Iranu su vezani za rast cena nafte i prirodnog gasa na globalnom nivou. Posledice već osećaju i krajnji potrošači – u pojedinim azijskim zemljama su već ograničene cene benzina, akcize na gorivo smanjene, zaposleni prelaze na rad od kuće, škole se zatvaraju...
Postoje trenuci u istoriji kada stvarnost toliko zaliči na književnost da postaje teško napraviti jasnu razliku između sveta koji nas okružuje i fantazmagorija zatvorenih među korice knjiga. U romanu-distopiji Atlantida, kroz priču o propasti ljudske civilizacije – poistovećene sa istoimenim mitskim ostrvom, Borislav Pekić nudi kompleksnu i nadasve pesimističnu filozofsku elaboraciju ključnih obeležja savremenog društva, koja ni skoro četiri decenije nakon objavljivanja ove knjige ne gubi na snazi. Naprotiv, haos u kome se svet danas nalazi dodatno aktuelizuje Pekićeve uvide i nudi nam ključ za bolje razumevanje sve manje razumljivih – i još manje razumnih dešavanja koja krajnje eufemistički nazivamo geopolitikom
Rođena je u Odesi iste 1889. godine kao i Čarli Čaplin, Tolstojeva Krojcerova sonata i Ajfelov toranj, pisala precizno o radosti prve ljubavi i o bolu slomljenog srca, tri puta se udavala i bila najbolja prijateljica tuđih muževa, suočila se sa smrću prvog muža pesnika Nikolaja Gumiljova i robovanjem sina, gubila nadu bez samosažaljenja, lični bol i tragedije svoje nacije pretvorila u besmrtne stihove, u starosti bila dostojanstvena u samoći i umrla je 5. marta 1966, istog dana i istog meseca kad je 1953. umro Josif Staljin – na dan koji je pri kraju života redovno svečano obeležavala
Iako Balkan nije na listi prioriteta američkog predsednika Donalda Trampa, njegova pobeda na izborima 2024. godine u Srbiji je dočekana sa neskrivenim oduševljenjem. Zašto?
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
