U drugom terorističkom poduhvatu niko nije stradao, ali više ništa nije bilo isto
Raspoloženje u Londonu se promenilo: nema više one zadivljujuće ostrvske odmerenosti, neverovatnog stoicizma sažetog u idiomu stiff upper lip, uverenja da se tako nešto više ne može dogoditi. Kao da iščezava raspoloženje prkosnog, samouverenog otpora terorističkom ludilu: Ljudi su uplašeni, ljuti, frustrirani.
Bobiji više nisu fotogenični nasmešeni džentlmeni u uniformama, neizbežni živopisni detalj na foto-uspomenama mnogobrojnih turista. Gradom krstare policajci ozbiljnog lica, manje je turista, ali i vedrih potrošača na Oksford stritu. Gradom krstare policajci u civilu, nije nimalo neobično da je deo grada, ili čak čitav park obeležen policijskom trakom i zatvoren za javnost. Nije neobično ni da vas taj policajac u civilu zamoli da napustite odredjeni kraj. Svi bez reči i objašnjenja slede ove zahteve.
Kada su bombe eksplodirale 7. jula, London je na momente podsećao na one stare filmove u kojima se Englezi tako besprekorno ponašaju za vreme bombardovanja: povredjeni, hitna pomoć, slučajni prolaznici, zaista su pokazivali junački stoicizam, skromnost i dostojanstvo. Gradonačelnik Londona Ken Livingston je kao i ostali političari i sa leva i sa desna, politički korektno i emotivno poručio javnosti: „Stanovnici Londona neće dozvoliti teorirstima da unesu razdor u naše redove, ostaćemo zajedno, solidarni… I zato sam ponosan što sam gradonačelnik Londona…“
I zaista, sledećih dana sve je izgledalo kao da život dalje teče normalno. Gradonačelnik Livingston je čak u ponedeljak posle bombi, otišao na posao podzemnom železnicom. Bila je to jasna, provokativna politička poruka. Sugradjani su sledili njegov primer.
Na internetu na sajtu werenotafraid.com sve je prštalo od hrabrih, odlučnih, solidarnih, ali etnički, verski, politički tolerantnih poruka koje su se svodile na – mi se ne plašimo.
London se mogao pohvaliti i divnim vremenom, turisti su počeli da se vraćaju u velikom broju: velika izložba u Nacionalnoj galeriji privukla je čak 20.000 posetilaca. I pored upozorenja službi bezbednosti da će možda biti još terorističkih napada, preovladavalo je uverenje – ne, život teče dalje.
Drugi teroristički napad sve je promenio. Ipak, bilo je pokušaja da se prkosno nastavi kao da se ništa strašno ne dešava: u živopisnom kraju Šepards buš grin došlo je do jedinstvene ulične veselice, sa pevanjem, igranjem i kriglama piva, naravno! Prilično frivolna reakcija s obzirom na to da je u obližnjoj stanici podzemne železnice pronadjena neeksplodirana bomba.
U drugom terorističkom poduhvatu niko nije stradao, ali više ništa nije bilo isto. Mnoge mirne, ušuškane krajeve Londona zaposeli su pripadnici antiterorističkih jedinica, nekim stanovnicima Londona je savetovano da ne izlaze iz kuća. To je trajalo puna dva dana.
Kada je policija ubila nedužnog Brazilca, strah je porastao za još jedan stepen. Mnogi gradjani Londona, naročito mladji i ne baš anglosaksonski plavokosi i plavooki, suočili su se sa još jednim teškim zadatkom: ne samo da treba da uočiš potencijalnog teroristu i da pametno reaguješ nego moraš i da paziš kako izgledaš i kako se ponašaš da te ne bi neko slučajno zamenio za teroristu!
Kada je milanski Inter otkazao utakmicu u Londonu gradonačelnik Livingston nije krio da se ozbiljno naljutio: „Ne smemo dozvoliti teroristima da promene naš način života. To je njihov cilj!“
Sad se ipak sve promenilo: jedan novinar priča da je morao da prodje policijsku kontrolu da bi otišao da kupi pola litra mleka. Na ulicama više nema mladića i devojaka sa ruksacima na ledjima, ljudi izbegavaju gornji sprat u dabl-dekerima, a jedan televizijski komentator je zabeležio da se u glavnom gradu Britanije udvostručila prodaja bicikla.
Valerij Zalužni, bivši glavnokomandujući ukrajinske vojske i ambasador u Londonu, kaže da je tehnološka revolucija na ratištu stvorila pat-poziciju u kojoj pojedinačne taktičke pobede gube na značaju. Otvoreno kritikuje „prevaziđenu“ stratešku kulturu NATO alijanse i poručuje da će pobednika u ratu odlučiti društvena izdržljivost, a ne pomeranje linije fronta
U Iranu je za dva dana američkih vazdušnih udara poginulo najmanje 14 ljudi, a ranjeno još 78, saopštilo je u četvrtak iransko Ministarstvo zdravlja. Teheran udarc uzvraća po država Persijskog zaliva
U albanskim protestima mogu se prepoznati odjeci dugotrajnih demonstracija u Srbiji protiv klijentelizma i nedostatka odgovornosti vlasti, piše Gardijan
Model zasnovan na veštačkoj inteligenciji koji može da predvidi sklonost državnih službenika ka korupciji razvijen je u Beču
Mehanizam za vanredne situacije koji omogućava graničnim službama da, u izuzetnim okolnostima, privremeno obustave prikupljanje biometrijskih podataka, trebalo bi da bude ukinut 6. septembra
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Sve dileme oko toga da li će naprednjaci predvođeni Aleksandrom Vučićem približiti Srbiju Evropskoj uniji su lažne – neće, ne pada im na pamet. I tu dolazimo do studentske liste i Kosova i Metohije
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
