Štap „pobedio“ šargarepu

Iako zvanični podaci još nisu objavljeni, prema nezvaničnim rezultatima za ulazak u EU glasalo je 89,62 odsto birača (protiv 10,38 odsto), dok se za NATO odlučilo 66,02 odsto glasača (protiv 33,98 odsto). Na referendume se odazvalo oko 960.000 od 1.608.980 registrovanih, što će reći da je o ovako važnoj temi odlučilo tek 60 odsto punoletne populacije.

Pozitivan odgovor Slovenije nije bio neočekivan. Istraživanja javnog mnjenja su još pre datuma zakazanih referenduma potvrdila da će pristupanje EU-u i NATO-u proći relativno glatko. Sigurnost je bila naročito velika u pogledu priključenja zvanične Ljubljane Briselu, dok je u pogledu priključenja NATO-u bilo nešto više neizvesnosti. Konačni rezultati su unekoliko iznenadili analitičare, pošto ispitivanja veoma podeljenog javnog mnjenja uoči referenduma nisu pokazivala da je većina za priključenje. Bilo je perioda kada je bilo mnogo više protivnika ulaska Slovenije u NATO nego pobornika, na primer, tokom prošlogodišnjih izbora za predsednika države, kada je oko 39 odsto glasača na kontrolnom odlučivanju glasalo „protiv“, a 38 odsto „za“ ulazak u NATO.

SUPTILNI FINIŠ: Otkuda, onda, nagao skok popularnosti NATO-a? Najpre, nema sumnje da je za ovako ubedljiv rezultat delimično zaslužan način brojanja glasova. Dok su istraživanja javnog mnjenja uzimala u obzir celo biračko telo, rezultat referenduma iskazuje samo glasove onih koji su u nedelju izašli na birališta. Istina je da su neki političari najavljivali odnos „dva prema jedan“ ZA ulazak u NATO, rukovodeći se iskustvom sa istog takvog referenduma koji je pre šest godina održan u Mađarskoj; tada se pokazalo da su se ljubitelji NATO-a u mnogo većem broju i disciplinovanije odazvali na referendum nego oni koji su protiv. Dalje, protivnici ulaska države u NATO verovali su da će američka agresija na Irak pridoneti odlučnom „ne“, ali je Ropova vlada tokom poslednjih 14 dana krenula u suptilan (i ništa manje agresivan) propagandni finiš. Televizije su neštedimice vrtele spotove gde su se poznati privrednici, političari i javne ličnosti javno deklarisale kao pristalice NATO-a. Prvi, zato što veruju da će ulazak u NATO učiniti da „biznis procveta“, a oni drugi, između ostalog, zato što misle da će im boravak u najvećem vojnom klubu omogućiti da i sami drže NATO batinu, što može da posluži, na primer, prilikom dogovaranja sa Hrvatskom (nečlanicom) oko rešavanja traumatičnih pograničnih pitanja (deoba Piranskog zaliva, nerešena granica na kopnu)…

Osim toga, vlada je samo u poslednjih mesec dana za EU i NATO promociju potrošila oko 130 miliona tolara (oko 600.000 eura), u šta nisu ubrojane svote koje su za isti cilj potrošile različite partije i „nevladine“ organizacije. Što se ulaska u EU tiče, tu neka posebna propaganda i nije bila potrebna, pošto je konsenzus od samog početka bio velik, dok je NATO bio sasvim druga priča. Iako su se u prilog NATO-u izjasnile sve parlamentarne partije (izuzev Stranke mladih), desilo se da je probuđeno civilno društvo uspešno pariralo državnoj propagandi pa je podrška stalno varirala, između 30 do 55 odsto. Zato se u poslednje dve nedelje prešlo na viši nivo ubeđivanja, pa su slovenački zvaničnici u Ljubljani gostili razne visoke delegacije iz. Tako su pre referenduma Ljubljanom prodefilovali evropski komesar za proširenje Ginter Verhojgen, predsednik Komisije EU-a Romano Prodi, visoki predstavnik za zajedničku i spoljnu politiku EU-a Havijer Solana, nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, mnoštvo ministara, ambasadora i drugih funkcionera iz država članova NATO-a, od Islanda preko Belgije do Nemačke i Mađarske. Vrhunac je bila poseta generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona. Svaka zvanica je održala konferenciju za novinare i dala poduži intervju za TV i dnevne listove, sve hvaleći Sloveniju i obećavajući potpunu ravnopravnost države posle ulaska u NATO, gde se odlučuje konsenzusom i gde će glas Slovenije „vredeti isto koliko glas svake druge članice“ (Robertson).

ŽEljENI EFEKAT: Zgodno je izabran i trenutak da Ministarstvo odbrane sa domaćim firmama ugovori velike poslove za vojsku, pa će u cilju modernizacije Slovenačke vojske železara Ravne izraditi 36 oklopnih vozila tipa „valuk“, varijantu austrijskog „pandura“. U medijima se naprasno pojavio i bivši predsednik Milan Kučan a kao razlog za ulazak Slovenije u NATO iskorišćen je i atentat na srpskog premijera Zorana Đinđića, pošto je to navodno dokaz kako region ponovo može da postane nestabilan, „protiv čega je najbolje osiguranje ulazak u NATO“. Ministri su naglašavali i kako Slovenci posle ulaska u NATO više neće morati služiti vojsku, pošto će ona biti profesionalna. U suprotnom, ako propadne ulazak u NATO, u vojsku će morati i devojke, zapretio je ministar odbrane Anton Grizold. Iako je ova izjava izazvala mnoštvo posprdnih komentara, nema sumnje da je pretnja o povratku na sistem regrutne vojske (koji će u Sloveniji biti ukinut 2004. godine) postigla željeni efekat. Na kraju su argumenti vlasti, iako su ponekad ličili na ubedjivanje „zavrtanjem ruke“, urodili plodom. Tradicionalno racionalna slovenačka javnost, posebno kad je novac u pitanju, prestala je da zapitkuje o ceni koštanja ulaska u NATO i odlučila da se prikloni „i jednom i drugom carstvu“.

Neodlučnima su NATO-kalkulaciju olakšali podaci poput onih da je Island zahvaljujući ulasku u ovaj savez lakše omeđio pojaseve za ribolov (što je melem za slovenačke probleme sa službenim Zagrebom, koji preti proglašenjem „ekonomske zone“ u Jadranu), te kako u Savetu NATO-a svi uvek pomno slušaju ne samo šta žele Mađari, nego i predstavnik Luksemburga. U celoj toj vratolomiji oko slovenačkog ulaska u NATO primećeno je nemalo „evroskepticizma“ čak i od strane najvidnijih predstavnika Evropske unije, koji su, poput Havijera Solane, isticali da EU nema samostalan sistem odbrane i da je zato „NATO – odbrana Evrope“.