Tokom završne ceremonije Svetskog šampionata u Moskvi 15. jula padala je jaka kiša, a u ponedeljak 16. jula po završetku razgovora između Vladimira Putina i Donalda Trampa, u Vašingtonu je letelo perje.
Nakon što je Tramp rekao kako veruje svojim obaveštajnim službama, ali da je predsednik Putin snažno negirao njihove nalaze, pa i njemu veruje, a i kako su za loše rusko-američke odnose krive i američke gluposti i budalaštine, u američkim medijima je izbila erupcija besa.
Nakon što je 13. jula američko ministarstvo pravde optužilo dvanaest navodnih ruskih obaveštajaca da su sa ciljem da se mešaju u američke izbore provalili u server američke Demokratske stranke i distribuirali ukradene informacije, američki mediji su pritiskali Trampa da otkaže samit. Bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt i još četrnaest bivših diplomata, među kojima i bivši nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, poslali su otvoreno pismo takođe sa zahtevom da se samit otkaže.
Tramp je verovatno zbog toga poručivao da će rezultate koje je ostvario mediji loše ocenjivati: „Ako dobijem grad Moskvu kao iskupljenje za sve ruske grehe, optužiće me što nisam dobio i Sent Petersburg….“
Osporavanja su čak bila žešća od očekivanih. U izveštaju „Njujork tajmsa“ se navodi da su njegovi pomoćnici na povratku u Vašington izbegavali da se nađu u prednjem delu predsedničkog aviona kako bi izbegli da se sretnu s Trampom, čije je raspoloženje postalo „zabrinjavajuće“ kada je brifovan o reakcijama na njegov helsinški performans. Si-En-En je izveštavao o „sramnoj predstavi američkog predsednika“; „Vašington Post“ da je „Tramp zamenio nacionalni ponos za ličnu ispraznost“; Ebi Hantsman, reporterka Foks njuza, ćerka američkog ambasadora u Rusiji Džona Hantsmana, rekla je da „nijedno pregovaranje nije vredno bacanja svojih ljudi i zemlje pod autobus!“
Bivši guverner Kalifornije i glumac Arnold Švarceneger uporedio je Trampa sa „malom raskišeljenom makaronom“. Kongresmen Stiven Koen je tvitovao: „Gde su naši vojnici? Vrhovni komandant je u rukama neprijatelja!“ Bivši šef CIA Džon Brenan: „Ovo je bila prava izdaja domovine. Trampovi komentari nisu bili samo retardirani. Potpuno je u Putinovom džepu. Republikanske patriote, gde ste?“
Komentator „Njujork tajmsa“ Tomas Fridman pod naslovom Tramp and Putin vs America piše: „Donald Tramp je ili sredstvo ruske obaveštajne službe ili zaista uživa da tu ulogu igra na televiziji…“
RUSKI ŠPIJUNI: Neposredno posle događaja u Helsinkiju američki mediji su uz mnogo detalja iz istrage javljali da je otkrivena još jedna ruska špijunka, dvadesetdevetogodišnja crvenokosa, zelenooka Marija Butina (zgodna skoro kao nekada proterana Ana Čepmen). Ona je, navodno, vlasnica prodavnice nameštaja u Sibiru, u SAD infiltrirana u uticajnu desnu Nacionalnu asocijaciju za oružje. Osumnjičena je da je radila na uspostavljanju „paralelnih veza“ sa republikanskim političarima radi širenja ruskog uticaja, pa je zbog toga prisustvovala i molitvenom doručku u Vašingtonu, a 2016. neke uticajne političare i biznismene pozivala na večere. Tvrdi se da je štićenica bankara Aleksandra Tošina, višeg činovnika ruske centralne banke, koji je jednom sreo Donalda Trampa juniora.
Si-En-En javlja da je optužena za špijunažu, a „Raša tudej“ se sprda da može biti da je ona samo agent (neregistrovani lobista), a ne tajni agent (špijunka).
Pokušavajući da potkopa verodostojnost zaključaka američkih obaveštajnih agencija o ruskom mešanju u američke predsedničke izbore, Putin je dosolio čorbu Trampu rekavši da je priželjkivao njegovu pobedu. „Radio sam i u obaveštajnim službama i znam kako se sastavljaju relevantni dosijei. Ako su SAD demokratska država, onda konačni zaključak u sporu ove vrste može doneti samo sud, a ne operativne službe“, rekao je Putin.
On je na sto stavio ponudu koju je Tramp nazvao neverovatnom, mada ona proizilazi iz Sporazuma o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima potpisanom 1999. koji je po Putinovim rečima delotvoran, pošto Rusija godišnje podiže 100 do150 krivičnih predmeta na zahtev drugih država. Preporučio je da specijalni istražitelj Robert Miler kancelariji ruskog tužioca uputi zahtev da ispita osumnjičene, a ruska strana može da dozvoli američkim zvaničnicima da prisustvuju ovim ispitivanjima.
U tom kontekstu Putin je podsetio da je rusko Ministarstvo inostranih poslova u više navrata upozorilo da Vašington grubo zanemaruje taj sporazum i to je ilustrovao slučajem firme Hermitage Capital Bila Braudera. Tvrdi da su, prema ruskoj istrazi, Brauderovi saradnici nezakonito stekli u Rusiji više od pola milijarde dolara, da ne plaćaju porez ni u Rusiji ni u SAD, ali da su taj novac preneli u SAD i 400 miliona uložili u kampanju Hilari Klinton.
Bil Brauder je dan nakon ove Putinove izjave u američkom magazinu „Tajm“ tvrdio da on, koji je u SAD zaslužan za usvajanje takozvanog Zakona Magnicki, na osnovu koga SAD mogu da zamrznu imovinu ruskih tajkuna, nikada nije uložio pare u kampanju Hilari Klinton niti bilo kojeg predsedničkog kandidata.
Poručuje da on jeste rođen u Americi, ali je sada državljanin Velike Britanije, pa Putin treba da se obrati Terezi Mej, koja mu može reći nekoliko reči nakon širenja otrova novičoka u katedralnom gradu Solzberiju u Engleskoj.
VARLJIVI PREDUJAM: Teško je, naravno, iz daljine proceniti šta odražava ta provala besa u Vašingtonu zbog povređenog američkog ponosa na helsinškom samitu, koji je ruska strana ocenila kao istorijske je uspostavljana komunikacija između dve sile koje svojim nuklearnim potencijalima mogu da unište svet dva puta.
Ranije bi bilo lako zaključiti da je to otpor tzv. duboke države kojoj održavanje atmosfere konflikta služi kao sredstvo za punjenje fondova. Međutim, pred sam samit je upravo iz duboke države u nekoliko slučajeva dat vidljiv predujam, koji relaksira odnose, doduše često u maniru „uzimala davala“. U taj predujam svakako ne spada to što je Tramp pred susret sa Putinom optužio Nemačku da milijardama dolara za gas puni ruski budžet i gradi za Rusiju važan gasovod Severni tok 2. (videti tekst „Putinov poredak“).
Putin je dao svoju koncesiju u toj oblasti veoma važnoj za Ruse: ponovio je ono što je rekao Angeli Merkel – da je nakon izgradnje „Severni tok 2“ Rusija spremna da nastavi tranzit gasa preko Ukrajine ako Gasprom i Naftogas prevaziđu razlike u Stokholmskoj arbitraži o tranzitnim aranžmanima koji ističu 2019. Razgovori sa Evropskom komisijom o nastavku tranzita kroz Ukrajinu se nastavljaju.
Putin i Tramp su se tokom svog prvog ličnog susretu u Hamburgu, u julu prošle godine, dogovorili o osnivanju zajedničkog tela za kontrolu sajber bezbednosti ali se američka strana nakon dva dana odrekla sporazuma. Neformalne konsultacije na temu sajber bezbednosti u Ženevi krajem februara 2018. takođe su otkazane u poslednjem trenutku na inicijativu američke strane.
Obznanjeno je da su američke tajne službe pomagale pri održavanju bezbednosti tokom Svetskog šampionata u fudbalu u Rusiji i pomogle da se u Sankt Peterburgu pohapsi grupa koja je spremala teroristički napad.
IRANSKA ENIGMA: Prema rečima ruskog predsednika, Moskva i Vašington mogu efikasno da sarađuju u Siriji, a američki predsednik je naglasio da tamo američka i ruska vojska imaju bolje odnose od političkih odnosa lidera dve zemlje.
Najavljuje se nešto nalik kompromisu u vezi sa sirijskom krizom, ili bar onog njenog dela koji se tiče bezbednosti Izraela. SAD ističu dva uslova: da sirijski vojnici ne ulaze u demilitarizovane zone između dve zemlje i da se ne menja struktura i broj sirijskih snaga, protiv čeka Moskva nema ništa. Međutim, Trampova teza, s kojom se slažu Izraelci, da neće dozvoliti Iranu da iskoristi prednosti uspešne borbe protiv terorističke organizacije Islamska država ostaje uzrok napetosti. Uz to, Rusi, kao i Evropljani, nisu podržali Trampovu nameru da demontira Atomski ugovor sa Iranom.
Pre samita u Helsinkiju, sa Vladimirom Putinom u Moskvi su razgovarali izraelski premijer Benjamin Netanjahu i savetnik iranskog duhovnog vođe za međunarodne odnose Ali Akbar Velajati, a ruske diplomate su u intervjuu za „Komersant“ jasno stavile do znanja da Teheran nije podložan pritisku i da neće odustati od uticaja na Bliskom istoku, dakle, da neće odlaziti iz Sirije, ali da je kompromis moguć.
Ostaje otvoreno pitanje da li ista enigma važi i za hrpu tema o kojima se najavljuju pregovori: o saradnji u oblasti strateške stabilnosti i neširenju oružja za masovno uništenje; o približavanju pozicija Rusije i SAD u oblasti raketne odbrane ili o Sporazumu o smanjenju nuklearnog naoružanja start koji ističe 2021. godine.
