SAD
Tramp najavio korišćenje vojske za masovne deportacije
Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je u nekoliko navrata tvrdio da će deportovati najmanje 15 miliona, pa čak i čak 20 miliona ljudi koji se ilegalno nalaze u SAD
Na Festivalu odmetnika u svojoj 82. i ovog leta peva nekadašnji “glas generacije”, “nadbiskup haosa”, “Breht iz džuboksa”, spoj dečaka i bitnika, Haklberi Fina i levičarskog patrijarha Vudija Gatrija čija gitara ubija fašiste. Tvorac mita o sebi i uporni rušilac svog prethodnog imidža, Bob Dilan je uzalud bežao od svojih protesnih pesama, “Hard Rain Is Gonna Fall”, “Blowin’ in the Wind”, “The Times They Are a-Changin”. Aktuelne su i u današnje vreme, koje je podjednako iracionalno kao ono u njegovoj mladosti. Ali šta to vredi kad Tejlor Svift kaže: “Ti nisi Dilan Tomas, ja nisam Peti Smit. To nije Čelzi hotel. Mi smo moderni idioti...”
U leto i jesen 1962. napetost je rasla: SSSR je zvanično saopštio da će pružiti vojnu pomoć Kubi; Kenedi je dobio saglasnost od Senata da mobiliše 150000 rezervista; SSSR je saopštio da bi oružani napad na Kubu značio početak svetskog rata…
U Karnegi holu u Njujorku, 22. septembra 1962. premijerno je izvedena Dilanova pesma “Hard Rain Is Gonna Fall”. Kulminacija Kubanske krize (16–29. oktobra 1962) usledila je tri nedelje nakon izvođenja te pesme. Na ivici nuklearnog rata publika je nedvosmisleno tumačila da hard rain simbolizuje kišu nuklearnih projektila koji padaju sa neba i katastrofu sve iracionalnijeg sveta nad kojim lebdi atomska pretnja.
Kritičar Nat Hentof je tvrdio da je od samog Dilana čuo da su događaji oko Kube bili povod za tu pesmu. Dilan je to osporavao: “Ne, to uopšte nije atomska kiša, to je jaka kiša.” Objašnjavao je da se radi o asocijaciji na biblijski potop kada je Noje pravio barku, te da je treba tumačiti kao metaforu za loš završetak tmurne neizvesnosti šezdesetih.
Bitnik Alen Ginsberg je navodno zaplakao kada je prvi put čuo tu pesmu, dirnut načinom na koji Dilan prenosi nove poruke u starim umetničkim formama.
“Hard rain” inače podseća na angloškotsku baladu “Lord Randall”. Slične su pevane širom Evrope na danskom, nemačkom, mađarskom, irskom geliku, švedskom. U italijanskoj varijanti najstarija verzija je zabeležena 1629. u Veroni.
To je jedna u seriji antiratnih pesama tog vremena, kada su uglavnom mlađi Amerikanci izražavali neodobravanje umešanosti Sjedinjenih Država u Vijetnamski rat. U aprilu 1963. Bob Dilan je snimio protestnu pesmu “Gospodari rata” (“Masters of war”), u kojoj se bez okolišanja kaže: “Stavio si mi pištolj u ruku/I sakrio si se od mojih očiju/I okrenuo si se i pobegao dalje/Kad brzi meci lete.”
TAJNA PROTESTNOG PEVAČA
Prinčevski par protestnog talasa bili su tada Džoan Baez i Bob Dilan. Ona, prva dama folka irsko-meksičkog porekla, dete univerzitetskih intelektualaca, ona koju su zvali Bosa Madona, bila je samo šest meseci starija i tada mnogo popularnija od Dilana, koga je “stavila na mapu” pozivajući ga da gostuje na njenim koncertima.
Ona je sa integritetom govorila protiv rasnih predrasuda i militarizma, a čistim i jedinstvenim sopranom pevala je neke od najboljih novih pesama i neke od tradicionalnih, vanvremenskih – poput molitve crnaca sa ostrva uz obale Južne Karoline i Džordžije “Kumbaya” (dođi, Gospode, i pomozi sirotinji).
Dilan je prihvaćen zbog autentičnosti, vitalnosti, dramskih akcenata u njegovim porukama, zbog duhovitosti, zbog krhke lirike njegovih balada koja ne klizi u patos, a svakako i zbog toga što je bio i autor pesama, a ne samo izvođač.
“Njujorker” citira Miča Džejna, basistu folk grupe “Dilards” iz Misurija, koji je zlurado opisao Dilanov zvuk kao “veoma sličan cviljenju psa sa nogom uhvaćenom u bodljikavu žicu”. Ali Dilanovi obožavaoci su u njegovom grubljem nazalnom načinu pevanja prepoznavali dramu svog vremena.
Njegove protestne pesme su bile manifestne, pogodne za izvođenje na barikadama i govorile su o teškim pitanjima. Džoan Baez je objasnila: “Bobi izražava ono što ja – i mnogi drugi mladi ljudi – osećamo, ono što želimo da kažemo. ‘Protestne’ pesme o bombi i rasnim predrasudama i konformizmu većinom su glupe. Nemaju lepotu. Ali Bobijeve pesme su moćne kao poezija i moćne kao muzika.”
Razlog tome je možda što se njegova poetika zasnivala na različitim izvorima, dubljim i starijim od pravolinijskog političkog protesta: na američkom folku (bilo da je u pitanju beli kantri Henka Vilijamsa ili crni bluz pevačice Odete, zvane “glas pokreta za građanska prava”), ili na britanskim baladama pokupljenim u londonskim folky klubovima.
U eseju za Nobelov komitet on kaže da, kao što reči u Šekspirovim dramama treba da se izvode na sceni, tako tekstovi u pesmama treba da se pevaju, a ne da se čitaju, pa poziva u pomoć Homerovo: “Pevaj u meni, o muzo, i kroz mene ispričaj priču.”
Žičan, napet i dečački, Dilan je izgledao i ponašao se kao spoj dečaka i bitnika, Haklberi Fina i mladog Vudija Gatrija pod čijim uticajem je pevao balade inspirisane autentičnim dramama koje su u nekim slučajevim direktno isplivavale iz dnevnih vesti.
ODGOVOR VETAR HUČI
Na primer, protestnu baladu o smrti crne sobarice, pesmu “The Lonesome Death of Hattie Carroll”, napisao je nakon što je pročitao u novinama da je u Baltimoru beli vlasnik restorana Vilijam Zanzinger, bogati belac, udarcem štapom u glavu ubio Heti Kerol samo zato što je rekla “Sačekajte momenat”. Dobio je šest meseci zatvora uz odlaganje izvšenja kazne dok se ne obere duvan…
Pesmu “The Death of Emmett Till” napisao je nakon što mu je Suzan Rotolo ispričala kako se 1955. Emet Til, četrnaestogodišnji crni dečak, dok je bio u poseti svojoj porodici u mestu Dru u delti Misisipija, navodno na nepristojan način obratio jednoj beloj ženi, pa je njen muž, navodno braneći njenu čast, okupio grupu članova Kju Kluks Klana koji su dečaka oteli, mučili i ubili. Priznali su zločin, ali su proglašeni nevinim, pošto su porotu činili muškarci koji su im u zločinu pomogli. Činilo se da to nikome nije smetalo…
Titulu trubadura protesta Dilan je stekao pesmom “Blowin’ In The Wind” (u prepevu D. Andrića “Odgovor u vetru huči”), koja je prvi put izvedena 1962, tokom njegovog gostovanja u Britaniji. Stihovi “Koliko puteva čovek mora da pređe, pre nego što ga nazovete čovekom” duboko su odjeknuli među crncima i pesma se smatra neslužbenom himnom pokreta za ljudska prava i rasnu jednakost.
Pesma “Mi ćemo prevladati” (“We Shall Оvercome”) možda potiče od gospela metodističkog sveštenika Čarlsa Alberta Tindlija “I’ll Overcome Some Day”, koji su 1945–1946. pevali duvanski radnici tokom štrajka fabrike cigara u Čarlstonu, u Južnoj Karolini, i u istorijskom Maršu na Vašington, onom kad je Martin Luter King izgovorio istorijsko: “I have a dream”…
Tekstovi pesama iz šezdesetih i sedamdesetih (i ne samo Dilanovih) bili su veoma direktno i duboko isprepleteni sa njihovim vremenom i kolektivnim nesvesnim njihove generacije, konstatuje “Nju ripablik”.
No, da li je taj globalni talas dopro tamo odakle je, možda, potekla inspiracija za njega? Novinar “Vilidž vojsa” je 1974. godine u ulici Hauard u Hibingu obilazio kafiće “Mr. Jack’s”, “L.B., Evardsons’” i piceriju “Sammi’s Pizza Palace” sa prepariranim jelenima i smešnom tunom na zidu, i zaključio da u džuboksima puštaju ploče “Bitlsa” i “Bi Džiza” — ali ne i Bobi Dielana, kako su njegovo novo ime tamo izgovarali i kada je postao slavan. Dobra Evelin u piano baru “Androi Motor Inn” kaže da joj se sviđa pesma “Blowin’ In The Wind” – ali pokušajte da je naterate da je odsvira…
Prema Džejmsu Danlapu, autoru knjige “Očima Toma Džoada: obrasci američkog idealizma, Bob Dilan i protest folk pokreta”, protestna muzika je odražavala opštegeneracijski protestni duh i izražavala nezadovoljstvo mladih ljudi vrednostima njihovih roditelja. O tome je najdirektnije govorila pesma o “vremenu koje su oni promenili” (“The Times They Are a-Changin’” , 1964) u kojoj se kaže: “Očevi i majke širom zemlje/ne kritikujte ono što ne razumete/ vaši sinovi i kćeri više ne slušaju vaše zapovesti/ vaš stari put više nikuda ne vodi…” jer vremena se menjaju.
U jednom potonjem osvrtu, BBC kaže da je hipi-pacifistički patos te Dilanove pesme kasnije izgledao naivno i zastarelo, ali da ipak svest o neminovnosti promena nije zastarela.
VIDETI SEBE U OSVALDU…
Mesec dana nakon snimanja filma “The Times They Are a-Changin”, 22. novembra 1963, predsednik Kenedi je ubijen u Dalasu. Sledećeg dana, Dilan je počeo koncert tom pesmom. “Bože moj, kako da pevam? Zašto su aplaudirali i zašto sam napisao ovu pesmu, osećao sam se kao da ništa ne razumem.”
Krajem 1963. Dilan je izazvao skandal kada mu je uručivana nagrada Nacionalnog komiteta za građanska prava i prava čoveka. Nagrada je nosila ime autora dela “Zdrav razum” Toma Pejna, filozofa rođenog u Britaniji koji je izbegao giljotinu u Francustoj, a umro je u Americi. Njegova bista je, inače, u vreme makartizma bila izbačena iz Kuće nezavisnosti u Filadelfiji, gde je stajala pored ostalih “otaca Amerike”.
U tekstu u “Njujorkeru” od 24. oktobra 1964, čiji naslov govori o zvucima pucanja, treskanja i razbijanja – “The Crackin’, Shakin’, Breakin’ Sounds” – Bob Dilan je objašnjavao kako su na svečanoj večeri povodom dodele nagrade govorili o tome da je Kenedi ubijen, a da je on morao da kaže i nešto o Liju Osvaldu. Rekao je da je video mnogo toga od sebe samog u Osvaldu, i da je video u njemu mnogo od tog vremena.
“I, znate, počeli su da zvižde. Gledali su me kao da sam životinja. Oni su zapravo mislili da govorim da je dobro što je Kenedi ubijen. A onda sam počeo da pričam o svojim prijateljima u Harlemu — neki od njih su narkomani, svi siromašni. I rekao sam da im je sloboda potrebna kao i svima drugima… Te noći su pričali o borcima za slobodu. Bio sam u Misisipiju, čoveče. Znam te ljude na drugom nivou osim kampanja za građanska prava. Znam ih kao prijatelje.”
Kaže da će stajati na njihovoj strani u svakom trenutku, ali da nikada više u životu neće imati ništa sa bilo kojom političkom organizacijom. A i nervirali su ga levičari iz tridesetih, koji su tada imali dijamante i davali priloge iz osećanja krivice.
Ponudio je da plati ono što su oni mislili da su izgubili na toj fundraising večeri zbog načina na koji je pričao. “Mrzim dugove, posebno moralne. Oni su gori od novčanih dugova”, kazao je.
“Kako je poštovanje prema Dilanu kao tekstopiscu raslo, postao je izvor ponosa i žrtva sopstvenih krađa”, piše Dejvid Hajdu, profesor Diplomske škole novinarstva Univerziteta Kolumbija.
I kad je pokušao, nije mogao da pobegne od svojih protestnih pesama koje su živele svoj život kao nova klasika. Neke su aktuelne i u današnje vreme, koje je podjednako iracionalno kao ono u mladosti Boba Dilana i Džoan Baez, ali izgleda da nema ko da ih sluša.
Kada su na Folk festivalu u Njuportu 1963. dvadesettrogodišnja Džoan Baez i Bob Dilan na sceni otpevali “We Shall Overcome”, oni su već bili prevladali. Folk preporod u koji je bio uključen niz ljudi, mladih i starih, poput Sigera, piše D. Hajdu, možda je tada dostigao svoj vrhunac. Tog leta ploča benda Piter, Pol i Meri “Blowin’ In The Wind” postala je najprodavaniji singl do tada. Prodaja majica je 1961. porasla za 50 odsto. Milion Amerikanaca je kupilo gitare. Drugim rečima, piše Hajdu, nezadovoljstvo na fakultetima bilo je i modni trend i – poslovna prilika.
U knjizi “Duh vremena”, francuski sociolog Edgar Moren pisao je kako je kulturna industrija, čiji su centar bile Sjedinjene Američke Države, iz folka i tradicija ili “trubadurizma pobune” (Bob Dilan, Džoan Baez) grabila teme, a zatim ih činila univerzalnim i pretvarala u kosmopolitske, delujući na svetskom tržištu.
Da li je šezdesetih trajala revolucija ili žurka ili poslovna operacija – ili od svega toga pomalo?
LIČNA I PROFESIONALNA RASKRŠĆA
Godina 1965. bila je prekretnica u Dilanovoj karijeri: folk muziku je opisivao kao nekog sudiju dva meseca pred penzijom i počeo je da eksperimentiše sa folk rokom, u koji je uneo mistiku, remboovsku poetiku i bogatstvo značenja.
Na Njuport folk festivalu 25. jula 1965. izazvao je žestoke proteste folk purista kada je predstavio svoj električni bend. Pit Siger je ili zgrabio ili nameravao da zgrabi sekiru da preseče žice električnih gitara Dilana i njegovih muzičara. A Džoni Keš je kasnije Dilanu pozajmio akustičnu gitaru da se još jednom pojavi na sceni u starom izdanju. Šest meseci kasnije, tokom koncerta u Mančesteru, Dilanu su iz publike uzvikivali “Judo!”
Dilan je u to vreme promenio i izgled. Uzeo je električnu gitaru “fender” i isprobao imidž “Bitlsa”, koje je u početku upoređivao sa – žvakaćom gumom. Tokom koncertne turneje po Engleskoj izgledao je kao momak iz Karnabi strita.
Te 1965. završila se romansa sa Džoan Baez. Oženio se manekenkom “Plejboja” Sarom Launds (rođenom kao Širli Marlin Nozniski), s kojom će imati četvoro dece, a usvojiće i njenu ćerku. Kažu da se trudio da bude dobar otac. Još jedno dete je kasnije dobio sa drugom suprugom, pevačicom Karolin Deniz.
U leto 29. juna 1966. doživeo je nesreću vozeći svoj motor “trijumf” T100 u severnom delu Njujorka. Govorio je da je povredio nekoliko vratnih pršljenova. Izgleda da mu novinari, koji su ga i pre toga pretežno opisivali kao basnoslovca i tvorca sopstvene mitologije, nisu poverovali. Magazin “US njuz” pisao je da nijedan zvanični policijski izveštaj nije govorio o tome šta je izazvalo nesreću i koliko je Dilan povređen.
Posle saobraćajne nesreće povukao se iz društva i živeo je u Vudstoku kao “legendarni misteriozni samotnjak”.
Iako je tada smatram za glasnogovornika generacije, nije nastupio na Vudstok festivalu rokenrola, seksa i droge na farmi Maksa Jasgura, koji je, kaže mitologija, u periodu od 15. do 18. avgusta 1969. posetilo oko 400000 ljudi. Tamo su četiri umetnika pevala njegove pesme, obezbeđujući mu prisustvo tokom sva tri dana festivala – uprkos njegovom odsustvu. Džo Koker je na Vudstoku pevao čak tri pesme Boba Dilana. Džoan Baez, koja s Dilanom imala dugu i složenu istoriju prisnosti, rastanka i zajedničkog rada, na Vudstoku je otpevala svoju verziju njegove dirljive protestne pesme iz 1967. “I Shall Be Released”. Kasnije će poručiti, kome, ako ne njemu: “Ako mi daš dijamante i rđu, to sam već platila.” On, koji je veze sa devojkama, prijateljima i sa “prethodnim sobom” prekidao bez sentimentalnosti, jednoga dana joj se zbog nečega među njima izvinio, ali su o tome oboje dugo ćutali.
Umesto Vudstoka, nedelju dana kasnije pevao je na rok festivalu na ostrvu Vajt. Britanski mediji su pisali da je bio obučen u belo odelo, kako kakav prodavac Biblije.
“Ja sam trubadur iz šezdesetih, folk-rok relikvija, tvorac reči iz prošlih dana, fiktivni šef države iz mesta koje niko ne poznaje. Moje sopstvene pesme su mi postale strane. Bilo je to kao da nosim paket teškog trulog mesa”, pisao je u “Hronikama”.
Povodom Dilanovih živih nastupa pod maskama tokom turneje “Rolling Thunder Revue” iz 1975, istoričar Dejvid Holovej konstatuje da se u luku Dilanove karijere vidi pomeranje od “politike” – usko definisane kao aktivizam Nove levice u nekim Dilanovim pesmama iz ranih šezdesetih – ka oblicima društveno neangažovanog individualizma. Kroz čitavu Dilanovu karijeru proteže se trajni ikonoklasticizam, razbijanje statua, i ponavljaju se ciklusi kreativnog uništenja i pesama i ličnosti “Boba Dilana” samog.
I neki drugi autori kažu da on nije bio samo tvorac mita o sebi, već i uporni rušilac svog prethodnog imidža.
SAM SVOJ TVORAC
Poput Endija Vorhola, Dilan je bio natprirodno naklonjen ideji da je prava umetnost umetnika – on sam. To nije izuzetak. Arči Lič i Norma Džin Bejker postali su Keri Grant i Merilin Monro kada su krenuli u šou biznis, podsećao je pisac Dejvid Hajdu.
Na pitanje kako se zove, Bob Dilan je često ponavljao: “Ko sam ja, piše u mojim pesmama…”
Posle mnogo rasprave o tome šta je tema pesme “Mr Tambourine Man” – LSD, žena, Isus – Dilan je tvrdio da je to pesma o Brusu Langhornu, virtuozu na gitari uprkos tome što mu je petarda otkinula tri prsta. Dolazio bi na snimanje noseći džinovske daire (tambourine) velike kao točak vagona: “Vizija kako svira na tim dairama mi je ostala u mislima. Ne znam da li sam mu to rekao.”
Odgovor Brusa Langhorna govori nešto o Dilanovom karakteru: “Nije mi to rekao. A da je nekome rekao, verovatno bi to porekao (smeh). Mislim da ima divan smisao za humor. I mislim da ima divnu sposobnost da pusti ljude da ispuste dovoljno užeta da se obese.” (težak smeh)
Bob Dilan je, najpre u Mineapolisu, tvrdio da je pozajmio prezime od Meta Dilana, junaka vestern serije “Gunsmoke” koja je išla od 1955. do 1975. Kasnije je tvrdio da je to znak poštovanja prema velškom piscu Dilanu Tomasu.
U razgovoru za “Njusvik” porekao je da je ikada bio Bobi Cimerman, tvrdio da ne poznaje svoje roditelje, da godinama nema kontakt sa njima… Biograf Robert Šelton piše da je Dilan “eksplodiao i otišao u podzemlje” nakon što je pročitao tekst u “Njusviku”, čiji je repoter u nekom motelu našao njegove roditelje kako srećni iščekuju da čuju kako u Karnegi holu peva njihov sin, koji im je nabavio krate i platio put.
Uporno se držao svoje legende. Kada su ga zapazili u Grinič vilidžu, ponudili su mu da radi kao prateći muzičar, ali trebalo je da se učlani u Udruženje džez muzičara. Pošto je imao samo 19 godina, bila je potrebna saglasnost roditelja. Rekao je da nema roditelje, pa se neko od muzičara potpisao kao staratelj.
Njegova devojka Suzi Rotolo dugo nije znala da je njegovo originalno prezime Cimerman, sve dok jednom nije ispustio novčanik iz koga je ispala regrutna kartica (draft card) sa podacima o ličnosti i o regrutnom statusu kakve su u SAD morale da se nose od 1941. do 1973. U zvaničnim dokumentima je promenio prezime tek pred izdavanje prve ploče.
Kada je pre snimanja ploče dobio zadatak da o Dilanu pripremi propagandni materijal, Bili Džejms, obučen kao da je iz Ajvi lige (osam uticajnih univerziteta), koji je, kaže Dilan u “Hronikama”, izgledao kao da nikada nije bio stoned, postavljao je rutinska anketna pitanja. Dilan, koji nije voleo takva ispitivanja, lagao je.
Kako izgleda tvoj dom?
Izbacili su me.
Gde si radio?
Na građevini.
Putovao okolo?
Yep!
Kako si došao ovamo?
Teretnim vozom…
(Kao Vudi Gatri, naravno…)
Posle duge, ali ipak kreativne pauze u Vudstoku, Dilan se 1969. vratio u Grinič vilidž, gde je kupio kuću u kojoj je živeo sa ženom i decom. Ali tamo mu je život zagorčavao komšija A. Dž. Veberman, “dilanolog” koji je preturao po kanti za otpatke ispred njegovog stana tražeći odbačene tekstove pesama, intimna pisma, bilo šta. Prema pisanju “Roling stouna”, uglavnom je iskopao “gomilu psećeg izmeta i brdo smrdljivih, zaprljanih pelena za jednokratnu upotrebu”.
Dilan je jednog dana izgubio živce, pretukao Vebermana na ulici i ubrzo nakon toga se preselio u Malibu u Kaliforniji.
Dejvid Hajdu pak smatra da je Dilanov raskid sa starom folk gardom bio čist performans – još jedan podvig oportunističke samoinvencije.
Elizabet Tomson, urednica knjige Roberta Šeltona “Bez pravca ka kući: Život i muzika Boba Dilana” (“No Direction Home: The Life and Music of Bob Dylan”), pisala je 2014. u “Vašington postu” da je Bob Dilan oduvek bio kameleon vešt u mitologizaciji samog sebe – folk pevač u kačketu Haklberi Fina jedne decenije, a hrišćanski roker sledeće – ali da se njegova reklama za Krajsler superboul činila posebno neprikladnom za čoveka koji je napisao pesmu “Vremena se menjaju”.
ISUS U SOBI
Da li je njegova promena identiteta bila samo uobičajeni postupak u šou biznisu?
Kada su pred Prvi svetski rat Jevreji bežali iz Nemačke u Ameriku, u kojoj je jedno vreme zbog priliva izbeglica rastao antisemitizam, nije se retko dešavalo da svoja imena promene u anglosaksonska.
Dilanovi baka i deda po ocu, Zigman i Ana Cimerman, emigrirali su iz Odese posle antisemitskog pogroma 1905. Deda i baka po majci, Ben i Florens Stoun, bili su litvanski Jevreji koji su se preselili u Sjedinjene Države 1902.
Sećanja Bobove prve devojke Ečo Helstrom u “Vilidž vojsu” liče na neki eho duha segregacije u malom američkom gradu. Jednom je uzgred rekla: “Cimerman, to je smešno ime. Da li je jevrejsko?” Bob nije ništa odgovorio, ali ju je njihov prijatelj Džon kasnije odveo u stranu i rekao: “Slušaj, Ečo, nemoj više nikada da pitaš da li je Bob Jevrejin!”
Erik Alterman piše da je u Hibingu poslednje što je Bob želeo bilo to da drugi znaju je da je on fin jevrejski dečak koji je leta provodio u cionističkom kampu Hercl u Vebsteru u Viskonsinu, koji je sa 13 godina bez incidenata obavljao svoje dužnosti pri pripremi inicijacije zrelosti – bar micve.
U biografiji “Životi Boba Dilana” Ijan Bel pripoveda da je Dilan nakon što se 1977. razveo od prve supruge Sare, tokom turneje 1978, u hotelskoj sobi u Tusonu u Arizoni osetio “prisustvo u prostoriji nekoga ko nije mogao biti niko drugi osim Isusa”. Dilan, kontrakulturna ikona, postaje najneočekivaniji konvertit u evangelističko hrišćanstvo, pisao je “Indipendent”.
“San Fransisko kronikl” je u novembru 1979. pod naslovom “Bogoužasno jevanđelje Boba Dilana” objavio oštru kritiku uvodne večeri tadašnje Dilanove gospel turneje: “Dilan je napisao neke od najbanalnijih, najneinspirativnijih i najbezočnijih pesama u svojoj karijeri za svoju Isusovu fazu.” Ipak, gospel album Spori voz dolazi (Slow Train Coming, 1979) doneo mu je prvi Gremi.
“Tajms of Izrael” pisao je da se Dilan, nakon što je objavio nekoliko polarizujućih albuma gospel muzike, vratio jevrejskim korenima, da je 1989. učestovao u prikupljanju sredstava za hasidsku ortodoksnu sektu Habad Lubovič i da je na Zidu plača u Jerusalimu držao bar micvu, ceremoniju punoletstva svog i Sarinog najstarijeg sina Džesija.
Neposredno nakon bar micve svog sina, Dilan je 1983. objavio pesmu “Neighbourhood Bully”, u kojoj jedan stih kaže: “Pa, nasilnik iz komšiluka, on je samo jedan čovek/Njegovi neprijatelji kažu da je na njihovoj zemlji/Premašili su ga milion prema jedan/On nema gde da pobegne, nema gde da pobegne/On je nasilnik iz komšiluka…”
Sa arapske strane, Ali Sad, francuski sociolog, 2016. u tekstu “Drugi Bob Dilan” za mrežu “Al Džazira” naglašava da je Dilan pesmu “Neighborhood Bully” napisao nakon masakra u izbegličkim kampovima Sabra i Šatila 1982, gde su libanske hrišćanske milicije uz podršku izraelske vojske poklale na hiljade palestinskih civila, u vreme kada su veliki delovi Bejruta pretvoreni u ruševine vazdušnim udarima. “Dilanovo ćutanje i podrška izraelskom ugnjetavaču ismevaju njegov status ‘ljutitog humanitarca’”, pisao je Ali Sad.
Kad su mu zamerali da je cionista, odgovarao je da je to bolje nego “nadbiskup haosa”. Odgovarao je i podsećanjem da su nekada svi govorili da je Dilan propovednik, a da je on tvrdio da Dilan nije propovednik – a da kada on drži propovedi, svi tvrde da Dilan nije propovednik. Posle je govorio da veruje u Boga, ali da ne pripada nijednoj crkvi, potom da je agnostik, potom da je njegova religija muzika.
Kao pohvalu nobelovcu, pod naslovom “Čak i kao hrišćanin, Bob Dilan je dobar Jevrejin”, istoričar Erik Alterman je kasnije u magazinu “Forin polisi” citirao marksističkog istoričara Isaka Dojčera, koji je koristio termin “nejevrejski Jevrejin” da opiše fenomen jevrejskih intelektualaca poput Baruha Spinoze, Lava Trockog i Sigmunda Frojda, koji su “boravili na granicama različitih civilizacija, religija i nacionalnih kultura i živeli na marginama ili u uglovima svojih nacija”.
U pesmi “I Contain Multitudes”, Dilan u jednom stihu kaže “ja sam kao Ana Frank – kao Indijana Džons” (i žrtva nacizma i fiktivni akcioni karakter).
Sve u svemu, u pesmi “I contain multitudes” Dilan kaže: “Pevam pesme iskustva kao Vilijam Blejk/Nemam zbog čega da se izvinjavam…”
HRONIKA NAJGNUSNIJEG UBISTVA
U svojoj 78. godini on je 27. marta 2020, za vreme pandemije, na Jutjub kanalu objavio svoj prvi original otkako je dobio Nobelovu nagradu 2016. Pesmu dugu 17 minuta “Murder Most Foul”, spoj rekvijema za ubijenog predsednika Kenedija i epa o duhu epohe čiji je glas bio.
Džajdip Varma, indijski pisac i scenarista, ocenjuje da je to 17 minuta duga meditacija o tuzi, propadanju i velikoj lepoti, a i elegija o nacionalnoj traumi 1963.
“Bio je mračan dan u Dalasu, novembra ‘63. /Dobar dan za život i dobar dan za smrt/ Predsednik Kenedi je je bio na vrhuncu / Vođen na klanje kao žrtveno jagnje /Zbogom, Čarli! Zbogom, Ujka Sem…”
Potom uz klavirsku pratnju, glasom koji je u međuvremenu napukao i podseća na Leonarda Koena, jedanaest minuta nabraja kao u nekom liturgijskom jekteniju: “Sviraj u mom dugom kadilaku, sviraj mi onu ‘Samo dobri umiru mladi’, sviraj Džona Li Hukera, sviraj za vlasnika striptiz kluba po imenu Džek, sviraj je za mene i za Merilin Monro, za propovednika, sviraj je za pastora, za psa koji nema gospodara, za Čarlija Parkera i sav taj džez i sve to đubre, za kriminalnog begunca iz Alkatraza Roberta Strouda koga je igrao Bert Lankaster, za Bastera Kitona, sviraj rečenicu koju izgovara Klerk Gebl u ‘Prohujalo sa vihorom’: ‘Iskreno, gospođice Skarlet, nije me briga’…”
DOBRO PITANJE
Kada je 1973. sniman film “Pat Garet i Bili Kid” neko je predložio da muziku napiše Bob Dilan, na šta se reditelj Sem Pekinpo namrštio: “Di… Dilan? Taj piše nešto za klince…”
Jedne večeri u Durangu, u Meksiku, posle mnogo tekile i jake hrane, sedeći u ljuljajućoj stolici pod tremom velike hacijende, on pristaje da sasluša to što je Taj doneo:
Dilan kuca na nebeska vrata:
Mama, take this badge from me
I can’t use it anymore
It’s getting dark too dark to see
Feels like I’m knockin’ on heaven’s door…
Pekinpo se u ljuljajućoj stolici nagne…
Obriše suze…
I zabrunda:
“You, son of a bitch!”
“Uzmi ga!”
Dao mu je i sporednu ulogu tipa zvanog Ilaja (Elaya, moglo bi i Ilija) koji na pitanje: “A ko si ti?” odgovara:
“Good question!”
A čini se to nije rekao Elaya, nego lično Bob Dilan, koji u svojoj 82. i ovog leta peva na Festivalu odmetnika.
Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je u nekoliko navrata tvrdio da će deportovati najmanje 15 miliona, pa čak i čak 20 miliona ljudi koji se ilegalno nalaze u SAD
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Kako su navijači Rumunije na utakmici sa Kosovom isprovocirali gostujuće fudbalere i izazvali međunarodni incident
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve