„Čime biste radije platili ovaj bakaluk, krunom ili evrom“, pitao je novinar Moniku Juneval, medicinsku sestru iz okoline Stokholma. „Krunom, naravno“, odgovorila je bez razmišljanja. S njom se u nedelju 14. septembra složilo više od 56 odsto od blizu šest miliona Šveđana, koliko ih je izašlo na referendum. „Da li smatrate da Švedska treba da uvede evro kao svoju valutu“, glasilo je pitanje koje je formulisano sa zadivljujućom jednostavnošću, karakterističnom za stanovnike cele Skandinavije. Rezultat takođe podseća na to koliko se građani Švedske, jedne od najmlađih članica Evropske unije, teško odriču svojih posebnosti i takozvanog švedskog modela, na koji su toliko ponosni.
Za Jorana Persona, premijera Švedske i lidera Socijaldemokrata, ishod referenduma označio je kraj verovatno najgore nedelje u njegovoj političkoj karijeri. Ne samo što je ubedljiva većina građana odbacila da krunu zameni evrom, za šta se premijer zdušno zalagao, već je i odluka pala samo tri dana nakon surovog ubistva popularne ministarke spoljnih poslova Ane Lind, koja mu je u toj kampanji bila veran saveznik, ali i lični prijatelj.
Uz sve to, neki članovi njegovog kabineta, ali i njegove partije koja vlada u koaliciji sa Zelenima i levicom, trijumfovali su zbog rezultata referenduma. Razumljivo, njihovo slavlje bilo je pomućeno zbog tragične smrti omiljene ministarke.
Ishod su pomno pratile susedna Danska, čiji se konzervativni premijer Razmunsen zalaže za uvođenje evra, Velika Britanija, gde se većina stanovništva i dalje snažno opire ovoj ideji, ali i Evropska komisija. Iako su prve zvanične reakcije iz Brisela bile uzdržane – gde je novinarima saopšteno da je to odluka Šveđana – u neformalnijim kontaktima priznali su da je odbijanje Švedske da prihvati evropsku valutu zadalo velik udarac evru. Predsednik Komisije Romano Prodi izjavio je da će ova odluka smanjiti uticaj Švedske u EU-u. Danski premijer bio je razočaran, ali je odmah izjavio da ishod referenduma u Švedskoj neće uticati na izjašnjavanje Danaca. Najzadovoljniji su, prema tome, bili Britanci jer su u ovakvom ishodu našli najjasniju potvrdu svom stavu da je evro preuranjen projekat.
U danima pre nego što je za sada nepoznati psihopata izbo nožem ministarku Lind u robnoj kući u Stokholmu, „antievro“ tabor je, prema istraživanjima javnog mnjenja koja su zajedno sprovodili Švedski radio i Galup, imao priličnu većinu. Mnogi su pretpostavljali da će tragedija izazvati obrt u raspoloženju stanovništva i da bi pristalice evra mogle odneti prevagu zbog emocija koje je tragedija podstakla kod građana. Uostalom, nedeljama pre neko što su se Šveđani 1994. izjašnjavali na referendumu o ulasku ove skandinavske kraljevine u Evropsku uniju, ispitivanja javnog mnjenja pokazivala su da se većina stanovništva protivi priključenju ovom ekskluzivnom evropskom klubu. Većina ih je smatrala da je Švedska dovoljno ekskluzivna sama po sebi i da bi ulaskom u EU pokvarila idilu socijalne države zbog koje se građani osećaju ušuškanim i zaštićenim od velikih ekonomskih ili socijalnih potresa. Međutim, u poslednjim nedeljama pre referenduma dogodio se preokret i Švedska je, zajedno sa Austrijom i Finskom, ušla u EU.
„Uprkos tragičnom događaju, Šveđani su uspeli da odvoje osećanja od političke realnosti i ovo je velika pobeda demokratije“, izjavio je nakon objavljivanja rezultata lider Zelenih Peter Erikson, protivnik uvođenja evra. Demokratija je bez sumnje trijumfovala na referendumu nad koji se nadvila mučna senka zbog ubistva Ane Lind.
Ipak, moglo bi se reći da izjašnjavanje nije bilo sasvim lišeno osećanja ili bolje rečeno ideologije, iako se većina Šveđana nije povela za emocijama prema omiljenoj ministarki. Štaviše, protiv uvođenja evra izjasnilo se čak više građana nego što su to predvideli Švedski radio i Galup u spomenutim istraživanjima pre ubistva. Ako je tragedija u nečemu uticala na referendum, onda se ona najverovatnije odrazila na odaziv glasača, koji je bio neočekivano velik: odazvalo se više od 81 odsto građana. Međutim, Šveđane jesu ponela osećanja, ali prema vrednostima otelotvorenim u takozvanom švedskom modelu. Jer, kako bi se drugačije mogao objasniti ovakav ishod referenduma kada su, isključivo s ekonomske strane gledano, i jedna i druga strana imale podjednako ubedljive argumente. Uostalom, nezavisni ekonomski analitičari još se ne usuđuju da presude da li su Šveđani, dugoročno gledano, doneli ispravnu odluku.
MAMAC I PRETNjE: Premijer Person je dostojanstveno prihvatio rezultate referenduma, objasnivši da će biti lako poštovati odluku. U kampanji koju je predvodio zajedno s pokojnom ministarkom Lind, premijer Person pokušao je da privoli Šveđane evru sledećim argumentima: ukoliko glasate za evro, ekonomija će doživeti procvat i otvoriće se oko 100.000 novih radnih mesta. Takođe, zbog nižih kamatnih stopa prosečan korisnik kredita za stan mesečno će moći da uštedi više od 100 evra. An-Kristin Nikvist, ministarka potrošača, izjavila je da bi prosečna porodica s malom decom godišnje uštedela oko 3000 evra jer bi uvođenje evra podstaklo konkurenciju, a samim tim i pad cena. Pored ovih mamaca, premijer Person je svojim sunarodnicima upućivao i pretnje. Ukoliko odbacimo evro, upozoravao je premijer, možda ćemo već ove jeseni morati da skrešemo fondove namenjene socijalnoj pomoći. U kampanju je krenuo sa snažnom podrškom najmoćnijih privrednika i industrijalaca u zemlji, uključujući i rukovodstvo giganata kao što su Erikson i Volvo i porodicu Valenberg, jednu od najbogatijih u Švedskoj.
I druga strana, među njima čak pet ministara u vladi, imala je jake ekonomske argumente kojima je ubeđivala građane da zadrže krunu. Praktično, na svakog stručnjaka koji je zagovarao prelezak na evro, našao bi se barem jedan protivnik. Protivnici evra su upozoravali da će Švedska mnogo bolje proći ukoliko bude sama kontrolisala kamatne stope umesto da takve odluke prepušta Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu. Uz to, Švedska, kao i Danska i Velika Britanija, jedine zemlje EU-a koje su izvan evrozone, imaju nižu nezaposlenost i veći privredni rast od država koje su prešle na evro. Ovo su ubedljivi argumenti, makar kratkoročno gledano. Štaviše, kako je i sam premijer priznao prihvatajući poraz, referendum o evru nije se mogao održati u gorem trenutku. Švedska centralna banka, čiji se guverner, uzgred rečeno, zalagao za uvođenje evra, sprovodila je pametnu monetarnu politiku koja je Švedskoj omogućila da izbegne potrese koji su vidljivi u evrozoni. Inflacija je pod kontrolom i iznosi oko 5,4 odsto godišnje, što je mnogo niže od one u evrozoni, gde se prognozira na nivou od devet odsto u proseku. Čak je uočljiv i privredni rast, doduše nešto usporen, ali je taj rast veći od evropskog proseka zemalja koje su prešle na evro. Ugledni The Economist Intelligence Unit, kompanija u sastavu britanskog „Ekonomista“, predviđa da će bruto nacionalni proizvod Švedske u 2003. porasti za 1,3 odsto, a 2004. za čak 2,3 odsto, što je mnogo više nego u evrozoni gde se procenjuje da će rast u ovoj godini biti 0,6 odsto, odnosno 1,8 odsto sledeće godine.
Suočen s ovako ubedljivim argumentima, premijer Person okrenuo se političkim argumentima. Objasnio je da je prelezak na evro zapravo „evropski projekat“ koji služi evropskom ujedinjenju i očuvanju mira u Evropi. Švedska će bez evra biti izolovana severna zemljica, bez uticaja na odluke u okviru EU-a. Međutim, to nije bilo dovoljno da se Šveđani ubede, jer argumenti o jedinstvu Evrope bolje prolaze u Nemačkoj ili Francuskoj. Švedska ima dugu tradiciju neutralnosti, na koju je ponosna, i trenutno je jedina zemlja EU-a koja istovremeno nije članica niti Evropske monetarne unije (EMU) niti NATO-a. Pored toga, u EU je ušla s tesnom većinom.
PRIRODNA ODBOJNOST: Jakob Valenberg, član jedne od najmoćnijih porodica industrijalaca u zemlji, zagovornik evra, smatra da su ekonomski argumenti imali malo veze sa glasanjem. „Nismo mi glasali za evro“, izjavio je Valenberg „Njujork tajmsu“. „Mi smo Evropi poslali poruku šta o njoj mislimo.“
Ulof Riun, jedan od vodećih politikologa u zemlji, smatra da su emocije, ideologija i predstava o sebi imale odlučujući uticaj na ishod glasanja. „Ova zemlja nije ratovala duže od 200 godina“, kaže Ruin, „i ideja o tome da je EU garant mira ovde nema istu snagu kao u nekim drugim zemljama Evrope.“ Mnogi zato strahuju, smatra Ruin, da bi prelazak na evro ugrozio neke osnovne vrednosti švedskog društva. Jedan od vodećih ekonomista u zemlji Nils Lundgren, inače protivnik evra, smatra da su Šveđani navikli na samodovoljnost, i da se ona u istoriji pokazala ključom uspeha. „Većina stanovnika koja je odrasla u posleratnom vremenu, kada Švedska nije bila članica nijednog saveza, ima prirodnu odbojnost da bilo kakvu odluku od nacionalnog značaja lako prepušta drugima.“
Možda je oprez Šveđana prilikom ovog referenduma bio očekivan, ako se uzme u obzir da Švedska, za razliku od Danske i Velike Britanije, ima obavezu da uvede evro jednog dana i da nakon takve odluke nema natrag. Ipak, možda je najrazumniji glas u moru argumenta bio glas Magnusa Karlsona, fabričkog radnika, koji je rekao: „Šveđani će ostati Šveđani, sa ili bez evra.“
Antrfile
Preteća poruka
Jeran Jonson, vođa moćnog sindikata metalaca i veliki pristalica evra, spustio je ružu ispred robne kuće NK u centru Stokholma, gde je u sredu 10. septembra za sada nepoznati psihopata nožem napao ministarku spoljnih poslova Anu Lind. Ana Lind je sutradan podlegla povredama koje joj je ubica naneo višestrukim ubodima nožem dok se nalazila u kupovini. Sedamnaest godina ranije Jonson je ružu, simbol socijaldemokratije, iz čijih je redova poticala i pokojna Lind, položio na pločnik na koji je pao švedski premijer Ulof Palme.
Jonson je, poput mnogih Šveđana, u dubokom šoku, ali i ogorčen na službu bezbednosti koja je, po njegovom mišjenju, zatajila. Ministarka Lind vatreno se zalagala za uvođenje evra i zbog toga je dobijala mnoga pisma i poruke negodovanja. Jedno takvo pismo, s pretećim tonom, promaklo je osoblju zaduženom za bezbednost članova vlade. Na dan kada je zajedno sa Karl-Henrikom Svanbergom, izvršnim direktorom švedskog telekomunikacionog giganta Erikson, u vodećem švedskom dnevniku potpisala komentar u kome apeluje da se građani izjasne za evro, elektronskom poštom stigla joj je preteća poruka u kojoj joj nepoznati pošiljalac poručuje da je ona „vlasti gladna kučka koja sedi u krilu moćnicima velikog biznisa“. Ana Lind nije pročitala poruku jer je molila članove kabineta da je poštede takvih ispada. Pismo nije stiglo ni do nadležnih za obezbeđenje ministarke kojoj, po zakonu, ne pripada lično obezbeđenje, osim u posebnim situacijama. Na to imaju pravo samo premijer i kralj. Nepune dve nedelje kasnije, dok je bila u kupovini, na nju se zaleteo nepoznati muškarac i s više uboda nožem zadao joj smrtonosni udarac. Lekari bolnice Karolinska borili su se za njen život, ali je ona podlegla ranama zbog obilnog unutrašnjeg krvarenja.
Ana Lind (46) bila je istaknuta funkcionerka Socijaldemokratske partije, koja Švedskom vlada već duže od sedam decenija, ako se izuzme devet godina prevlasti konzervativaca. Svi su predviđali da će na sledećim izborima naslediti sadašnjeg premijera Jerana Persona.
