Socijalna pobuna

Početak četvrtog čina protesta „žutih prsluka“ počeo je u subotu 8. decembra na pariskoj stanici Sen Lazar na koju su različite grupe veselo pristizale iz predgrađa, šaleći se, pevajući i uzvikujući parolu jeseni „Macron demission„. Pedesetogodišnji muzičar iz mesta Melun (Sena-Marna) Žan-Filip priča reporteru „Imanitea“ da su ljudi dugo bili tihi i da konačno pokazuju svoje nezadovoljstvo, ali i nadu i radost, te da se to „ne može suzbiti represijom“, da će „dugo trajati“ i da je to „lep trenutak u životu naše zemlje“.

S tvrdnjom da su do sada ljudi u Francuskoj bili tihi ne slaže se činjenica da su, na primer, za 36 dana od aprila do juna železničari bili u rotirajućem štrajku 27 dana, ali je uprkos haosu koji je zbog toga nastajao predsednik Emanuel Makron progurao zakon o reformi železnica.

Tokom leta, i francuski penzioneri su izašli na ulice da protestuju, a glavnih devet sindikata i penzionerska udruženja su pozvali na opštu mobilizaciju protiv vladinih mera koje ih osiromašuju. Opet je prošao Makronov zakon. Makron je lako izlazio na kraj sa marševima i štrajkovima.

PITANJE OD 15.000 EVRA: Kritikovali su ga kao apsolutistu, kao Jupitera, kao nekoga ko hoće da postane kralj, ali za samo tri nedelje dospeo je u situaciju da prođe kao Marija Antoaneta. Toj promeni je doprinela pobuna „periferne Francuske“ bez lidera, koja je najpre ignorisana, a onda sa najvišeg mesta i uz orkestarsku pratnju prikazivana kao rušilačka. Izveštači zapažaju da decenijama francuska vlast nije pokazivala takvu odlučnost i silu protiv pokreta koji je paralisao zemlju, uz preventivna hapšenja i dramatične najave da u Pariz dolaze i neki koji bi da pljačkaju i ubijaju. Publicitet je dobijala i „tamna strana revolucije“.

Pred najavljene demonstracije u subotu 8. decembra policija je na različitim kontrolnim punktovima oduzimala svaki predmet za koji bi posumnjala da može biti „alatka“ demonstranata, kugle, praćke, palice, različite stvari uključujući i naočare za zaštitu od suzavca, i predočavala ih javnosti.

Iv Ruso, 64-godišnji zvaničnik u policijskoj prefekturi u mestu Le Pij an Vele, malom gradu u Gornjoj Loari na oko 400 kilometara južno od Pariza, pričao je za nemački magazin „Špigel“ kako se u večernjim satima 1. decembra 150 „gnusnih ljudi“ probilo do prefekture, razbilo prozore teškim kamenjem, bacalo Molotovljeve koktele, traktorom dovezlo gume i zapalilo ih pa je plamen zahvatio kancelarije, a demonstranti vikali: „Ispeći ćemo vas kao piliće!“ Sve vreme su puštali glasnu tehno muziku. Kada su policajci pokušali da ih suzbiju, demonstranti su ih posuli zapaljivim acetonom.

„Ekspres“ je objavio da su na prethodnim demonstracijama sami demonstranti predali policiji jednog narkomana u žutom prsluku pod optužbom da je u podrumu jedne robne kuće (koju su demonstranti valjda „rekvirirali“) navodno prinudio na felacio jednu 23-godišnju učesnicu u demonstracijama.

U celoj Francuskoj su u „strašnu subotu“ 8. decembra uhapšene 1723 osobe, od toga samo u Parizu 1082, od kojih je 900 zadržano u pritvoru.

„Liberasion“ izveštava da je od početka pobune 17. novembra policija uhapsila 4523 osobe, a u pritvoru zadržala 4099. Francuski ministar pravde Nikol Belube je tvrdio da je reč o preventivnim hapšenjima potencijalnih nasilnika, a advokat Anri Lekler je objašnjavao da je teško dokazati da je onaj ko je pošao da protestuje imao nameru da vrši nasilje. „Žuti prsluci“ su često hapšeni po članu 222-14-2 Krivičnog zakona koji predviđa sankcije za osobu koja svesno učestvuje u grupi koja se priprema za vršenje nasilja. Za učešće u takvoj grupi je predviđena kazna od 15.000 evra ili godinu dana zatvora.

Makronu se između ostalih u osudi nasilja demonstranata pridružio i „novi filozof“ Paskal Brukner, koji se ranije istakao kao zagovornik tzv. humanističkih intervencija od Jugoslavije do Libije, a koji je sada izjavio da svako ko počini nasilje „nije više žrtva, već varvarin“. Drugi „novi filozof“ Bernar Anri Levi izjavljuje da kada vidi da marširaju fašisti, podržava Makrona.

Na drugoj strani Žan-Lik Melanšon na vest o 1700 uhapšenih referiše na 1789. godinu citirajući Maksimilijana Robespjera i poznati član 35 Deklaracije u ljudskim pravima iz 1793. koji govori o tome da kada vlada krši prava građana, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i dužnost.

8000 POLICAJACA NA 10.000 DEMONSTRANATA: Posle dramatičnih najava da se očekuje neki francuski Armagedon, u Parizu se u subotu 8. decembra okupilo oko 10.000 demonstranata u žutom, a dočekalo ih je 8000 policajaca sa 12 oklopnih vozila za probijanje barikada, konjicom, vodenim topovima. U celoj Francuskoj je mobilisano 89.000 policajaca, a u demonstracijama u celoj Francuskoj je navodno uzelo učešće oko 130.000 ljudi.

„Soar“ izveštava da je sa 8000 policajaca Pariz izgledao kao grad pod opsadom. Izlozi su bili prekriveni drvenim panoima. Iznad Avenije Kleber neprestano je kružio helikopter.

Belgijski „Temps“ opisuje kako se „koncert sirena“ kod stanice Sen Lazar odvijao bez prekida. Muzeji Luvr, Orsej i drugi su bili zatvoreni, a Marsovo polje sa za posetioce zatvorenom Ajfelovom kulom i Trokadero su bili pusti. „Mond“ opisuje kako je jedna grupa išla mirno i nasumično alejom Mara prema ulicama koje je blokirala policija na pristupima Jelisejskim poljima, pa je jedan čovek u tridesetim pitao: „Nema nikoga u Parizu?“, a drugi odgovorio: „Ne, ovde je siromašna periferna Francuska.“

Policija je u Parizu nastojala da demonstrante razbije na manje grupe. Bilo je manje barikada nego prethodne subote, ali je zato, sudeći po medijskim izveštajima, bilo više štete nego tokom prethodnih demonstracija, jer su se poprišta bitaka raširila od Bastilje i stanice Sen Lazar, preko Trga Republike do Trijumfalne kapije.

„Njujork tajms“ izveštava da je toga dana bilo više demonstranata protiv klimatskih promena nego „žutih prsluka“. Poenta bi trebalo da bude u tome da su to dve grupe s protivurečnim zahtevima, s obzirom na to da je okidač za pokret „žutih prsluka“ bio Makronov „eko porez“ na gorivo. Izgleda, ipak, da „žuti prsluci“ nisu protiv ekologije, nego protiv bogataša i njihovog predsednika Makrona. Na Trgu Republike te dve grupe su se izmešale u zajedničkom protestu, pa je i na njih na kraju policija bacila suzavac.

Demonstracije su bile mirne u Marseju, Nici i Nantu, ali sukobi su izbili u Bordou i Tuluzu gde su demonstranti zapalili barikade, izveštava „Njujork tajms“. U Belgiji je 450 ljudi uhapšeno. Opsedali su evropske kancelarije.

SOCIJALNA PRAVDA: Podrška javnosti pokretu „žutih prsluka“ u Francuskoj je ostala na visokom nivou (oko 66 odsto) uprkos osudama nasilja i upozorenja ministra finansija da su štete zbog otežavanja prometa, trgovine i uništavanja od 17. novembra dostigle sumu od milijardu evra. Taj pokret, nevelik po brojnosti, ostaje na površini po svoj prilici zato što su na vrh liste zahteva izbila dva ključna pitanja: kupovna snagu niže i srednje klase i poreska pravda.

Među opozicionim političarima najoštriji je bio Žan-Lik Melanšon, koji je pozvao da se „revolucija građana“ nastavi sve dok se ne postigne pravedna raspodela. Ekonomska opservatorija „Žan Žores“, nazvana po socijaldemokratskom lideru od pre Prvog svetskog rata, konstatuje da su mere koje su preduzete u 2018. godini degradirale kupovnu moć radničke klase, zaposlenih, nezaposlenih, penzionera, državnih službenika. Ogromni transferi koje je od maja 2017. inicirala vlada išli su u korist manjine poreskih obveznika, onih jedan odsto najbogatijih (350.000 domaćinstava).

Od finansijske krize 2008. prosečna kupovna moć 20 miliona domaćinstava opala je u proseku za skoro 500 evra, dok se pojačavala percepcija pogoršanja nejednakosti. Prihodi od kapitala su, prema toj računici, oporezovani najviše sa 30 odsto, u poređenju sa 55 odsto poreza na prihode od rada. Poreske olakšice na vlasništvo i na kapitalne prihode koje su stupile na snagu 1. januara 2018. godine, koštaće državni budžet 4,5 milijardi evra godišnje, a 22,5 milijardi evra u toku petogodišnjeg perioda.

Po nalazima Ekonomske opservatorije Fondacije „Žan Žores“, Makronova reforma ne ispunjava cilj – ne stimuliše investicije i neizbežno povećava nejednakost.

PONUDA OD STO EVRA: U govoru naciji koji je dugo iščekivan, a kome je prethodio njegov razgovor sa predstavnicima sindikata, poslodavaca i političkih partija, predsednik Emanuel Makron nije pristao na ukidanje poreskih olakšica za bogate. Tvrdio je da bi to oslabilo Francusku. Rekao je, doduše, da će se boriti za to da velike kompanije plaćaju porez u Francuskoj, što je bio jedan od zahteva „žutih prsluka“ uz tvrdnje da poreska evazija u Francuskoj iznosi čak 80 milijardi evra.

Nižim slojevima je obećao utešne nagrade. Obećao je da će minimalne plate u 2019. biti povećane za 100 evra, mada je ministar za rad nekoliko sati pre toga tvrdio da je to nemoguće. U Francuskoj je bruto minimalna plata 1498 evra, a po odbitku poreza 1160 evra. Od januara 2018. blago je povećana. Minimalnu platu prima 1.498.000 zaposlenih od ukupno 28.200.000, od kojih 21.850.000 radi puno radno vreme.

Makron je obećao i poreske olakšice za one čija je penzija manja od 2000 evra, najavio da će ubeđivati privatne kompanije da isplate novogodišnje premije koje neće biti oporezovane, itd.

„Mond“ izračunava da će nove Makronove mere, zajedno sa zamrzavanjem povećanja cena benzina, koštati oko 10 milijardi evra.

S bankarske tačke gledišta nekonsolidovana Francuska mogla bi zbog toga da ima problem. Nakon što je Makron objavio svoje mere, cena francuskog zaduživanja je porasla. Nivo francuskog duga iznosi 98 odsto BDP-a, a Makron je proglasio da mu je cilj da nivo zaduženosti smanji na 60 odsto. Rojters prenosi procene da će deficit francuskog budžeta u 2019. iznositi 3,5 odsto, što komplikuje rasprave u evrozoni i pruža izgovor i drugim zemljama da povećaju svoj deficit. Među njima je i Italija, čiji je nacrt budžeta Evropska komisija ranije odbila i tražila da se italijanski deficit smanji sa 2,4 da 1,8 odsto BDP-a.

NEPRAVEDNO DRUŠTVO: Makron, koga su često kritikovali da služi interesima bogatih, samo je delimično ublažio raniju nameru da trošak konsolidacije prebaci na niže slojeve. Odbio je da vrati na snagu takozvani „porez na bogatstvo“ koji su plaćala francuska domaćinstva na imovinu od preko 1,3 miliona evra. Levičarski čelnik stranke „Nepokorna Francuska“ Žan-Lik Melanšon nazvao je Makrona „predsednikom bogataša“.

Makron je krivio svoje prethodnike zbog lošeg stanja u Francuskoj. Rekao je da se već 40 godina uvećava socijalni jaz koji podstiče društvene napetosti. „To je bilo nemoguće popraviti u poslednjih nekoliko godina“, pravdao se, ali nije mogao da preskoči okvire zadate tehnokratske igre čiji je eksponent.

Na pitanje nemačkog nedeljnika „Špigel“ gde su koreni sadašnjeg francuskog protesta, studentski lider iz 1968. Danijel Kon-Bendit, koji sada podržava Makrona, kaže da je u Francuskoj nešto krenulo naopako u poslednjih 30 do 40 godina. Još je Žak Širak 1995. u toku predizborne kampanje govorio o tome da je došlo do rascepa u sredini društva. Makron je to takođe govorio u predizbornoj kampanji, a taj rascep još nije razrešen. Kon-Bendit kaže da to nije samo francuski fenomen, jer se isto to videlo tokom izbora Donalda Trampa u SAD, a slično izgleda i u Nemačkoj.

Na pitanje da li je njegov projekat propao, Kon-Bendit vraća film na završetak generalnog štrajka u maju ‘68, kada su sindikati, zaposleni i vlada pregovarali na okruglom stolu u Parizu – sindikati su tada tražili da razlika između najsiromašnijih i najbogatijih bude u srazmeri 1:5, a predstavnici države da bude 1:8. Danas je razlika u srazmeri jedan prema više hiljada. „Živimo u nepravednom društvu“, kaže pomirljivo nekadašnji „crveni Deni“.

Sudeći po prvim reakcijama, Makronovi božićni pokloni „žutim prslucima“ nisu ublažili socijalno nezadovoljstvo koje je uzdrmalo Francusku. Teško da će njegovo pozivanje na jedinstvo, neodređeno priznavanje grešaka i literarni izlivi osećanja prema onima koji ne mogu dočekati kraj meseca, popraviti njegov rejting. Po poslednjim merenjima, pao je na 18 odsto podrške. On može računati na to da je ustavni položaj francuskog predsednika izuzetno jak, a mandat dug. Ipak, ostaje izvesno da će on, koji je uzdizan kao predsednik nade, nadalje vladati kao predsednik dugoročne krize kojoj je teško videti ishod i kraj.