Slučaj Bapčenko ili o plitkoj državi

Suočavamo se sa sve više otvorenog idiotizma koji toga nije ni svestan – jer to nije svojstveno idiotizmu. Idiotizma je uvek bilo, naravno, ali teško ovako otvorenog i samouverenog, što bi trebalo da nas – na duži rok – veseli. Na duži rok zato što je glupost lepljiva i neuništiva; dade se držati u nekim granicama – uz velika naprezanja, doduše, ali od toga smo još daleko.

Zašto je tome tako, neka razmišljaju filozofi i psiholozi, ako još umeju, jer su i njihove struke i kadrovi pogođeni. Uostalom, na taj trend je još početkom sedamdesetih ukazao američki pisac naučne fantastike Siril Kornblut u svojoj priči Crna torba: priča da su pametni ljudi u jednom trenutku shvatili da se ljudska vrsta polako deli na većinu priglupih i manjinu sve pametnijih itd., da sad ne gnjavim sa predvidivim zaključcima.

ALJKAVE ZAVERE: Nego zašto sada o tome? Zato što smo dobili još jedan primer razvoja tog trenda: slučaj fingiranog ubistva ruskog novinara Arkadija Bapčenka u Kijevu. Taj Bapčenko bio je kritičan prema Putinovoj vlasti (nije jedini), pak je pobegao Ukrajincima. Tamo je nekom trustu pilećih mozgova palo na pamet da inscenira njegovo ubistvo, što će – mislili su oni (ako glagol „misliti“ ovde ima smisla) – biti pripisano Moskvi i njenim Čekama. Posle Litvinjenka, oca i kćeri Škripalj, Ane Politkovske, Gongadzea i još nekih, to bi kao trebalo da zvuči uverljivo. Pa smo tako dobili sliku „ubijenog“ dok leži u lokvi krvi (kečapa) uz usputno zgražanje i indignaciju svih onih koji misle da se jede sve što leti – a takvih je u ovom digitalnom svetu sve više i sve su dosadniji.

E, sad: da se ostalo na tom našminkanom kao fol mrtvacu – ni po jada. Pametnjakovići iz ukrajinske plitke države onda su izvukli živog (hvala bogu) Bapčenka i prikazali ga javnosti. Ona pametnija manjina čovečanstva upitala se: a zašto? Pametnjakovići su onda pustili priču da su za zaveru za ubistvo znali ranije (bravo, majstori!), ali da su hteli da ispadne tako kao da je zavera uspela. Izvukli su i nekog krajnje neuverljivog lika koji je tvrdio da je za ubistvo dobio predujam od 20.000 dolara od Rusa, a još dvadeset kad obavi stvar. Pare niko nije video, lik je negde nestao, a ruski kontakt koji je kao plaćao nije pronađen. Tada su se svi još više zgranuli, ali im nije vredelo: slučaj je otišao u slivnik obaveštajnog polusveta, najradije zaboravljen od svih, a najpre od pametnjakovića koji su ga izmislili.

Po aljkavoj i musavoj taktičkoj metodologiji i bazičnoj gluposti, slučaj neodoljivo podseća na „državni udar“ u Crnoj Gori 16. oktobra 2016. Tada je petnaestak budala naselo na nemoguća obećanja dva-tri agenta provokatora (od kojih je jedan – naravno – postao svedok saradnik) i namestilo crnogorskoj (ali i srbijanskoj) Udbi lepu zabavu. Sa posledicama te zabave sada crnogorsko pravosuđe i dalje muku muči. Lako je s budalama praviti cirkus, ali budale posle uzmu advokate i optužuju se uzajamno itd.

POUKE IZ PROŠLOSTI: Još nije jasno, a teško da će i postati, odakle Ukrajincima ovako blesava ideja – ako nisu naseli na neku rusku podvalu, što je uvek verovatno, znajući Ruse. Ali, zar Ukrajinci nisu delili isto nasleđe Đeržinskog, Feliksa Edmundoviča, osnivača Čeke? Zar se nisu školovali u istim učilištima NKVD i KGB? Trebalo je da su barem toliko naučili tamo… Osim, osim ako… Ako nisu odbacili pouke iz stare škole i pomislili da su oni sad pametniji.

Gledano čisto kriminalističko-taktički, ponekad ima smisla praviti se da je ubijen neko ko je preživeo, jer to može da dovede do napretka u istragama. Takvih je slučajeva bilo i biće. Ali, tada se ne istrčava sa vestima da je navodna žrtva živa pre nego što se uhvate izvršioci i naručioci, kojima je laknulo kad čuju da je meta mrtva i da pare mogu da pređu iz ruke u ruku. U takvim slučajevima – većini njih – prvo dolazi do neuspelog atentata, pa onda policija folira da je žrtva podlegla. Ređe se događa da se ugovoreni počinilac atentata sam javi policiji i kasnije zajedno organizuju igru.

U istoriji obaveštajnog Hladnog rata ima barem jedan slučaj tog tipa: onaj neki Rumun koji je prebegao na Zapad tvrdeći da je imao zadatak da ubije Paula Gomu, rumunskog disidenta. Ozbiljni ljudi posumnjali su odmah, ali je zalogaj bio previše sladak sa tačke gledišta psiholoških operacija i od toga je bio napravljen poveliki cirkus sedamdesetih godina. Posle je Džon le Kare od toga napravio nebesku sprdnju u svojoj zbirci pripovedaka Tajni hodočasnik (The Secret Pilgrim): u priči iz poglavlja 6. (Teodor i Laci šou), on – u mađarskom kontekstu, doduše – priča o dogovoru dva prevaranta, mađarskog disidenta-prevaranta i navodnog ubice-prevaranta. Pametnim ljudima jasno je da je reč o dogovorenoj prevari, ali propagandni razlozi bili su važniji.

OD DUBOKE DO PLITKE DRŽAVE: Čemu nas sve ovo uči? Kao prvo, da standardi svih profesija polako opadaju, neizbežno i nezaustavljivo. Čovečanstvo je većim delom sve gluplje. Sasvim u skladu s tim, „duboka država“ postaje sve plića, jer za dubinom nema potrebe. Uostalom, ono što je u poslednje vreme nazvano „dubokom državom“ postojalo je oduvek, a u današnji oblik ju je doveo još Žozef Fuše, verni ministar policije nekoliko francuskih režima sve do 1824, kada je umro u Trstu, napušten od svih.

Isto je i sa fenomenom „lažnih vesti“ (fake news): od kad se štampaju novine, one objavljuju i lažne vesti, dobro jutro. To što lažnih vesti sada ima naizgled više nego ranije, posledica je sveopšte digitalizacije svih mogućih svačijih mišljenja i lupetanja koja uspevaju da upadnu u „obične“ medije. Kriterijumi su i tamo opali, pa je lakše izmisliti lažnu, ali poželjnu vest nego se baviti novinarstvom. Ovo je, kažu, doba „post-istine“ gde je sve moguće, pa se sve i događa – sasvim očekivano.

Treba se nadati da će se trend oglupljivanja čovečanstva nastaviti, na radost i veselje sve manjeg broja normalnih ljudskih bića. Drugo im i ne preostaje.