Građani Ruske Federacije su prošle nedelje izabrali novi savezni parlament – Dumu. Većina svetskih medija javlja kao senzaciju da je Putin sa svojom partijom Jedinstvena Rusija doživeo poraz ili, u najmanju ruku, relativan poraz, s obzirom da sada nema dvotrećinsku, već samo apsolutnu većinu. Mrlja na senzacionalnoj vesti je, međutim, da se u Rusiji, makar u dogledno vreme, ništa naročito neće promeniti.
U Dumi je za predstavnike naroda postavljeno 450 stolica. Cenzus od sedam odsto prešle su samo četiri političke partije. Novi raspored je sledeći: Jedinstvena Rusija će imati 236 poslanika, znači neophodnu većinu za nesmetano donošenje zakona. U prethodnom mandatu imala je sa 315 poslanika većinu neophodnu za promenu ustava, koju sada više nema. Samo što su sve ustavne promene, koje su Putin i njegovi ljudi želeli, već izvršene pre izbora. Za vreme prvog Putinovog mandata na mestu predsednika Rusije od 2000. do 2004. godine nije bilo nijednog predloga za promene Ustava, a trenutno nijedan nije na vidiku.
Komunistička partija Rusije je znatno ojačala, umesto 57 u ranijem sastavu sada će imati 92 poslanika. Ona je i psihološki pobednik ovih izbora.
Ojačale su i preostale dve manje partije: Pravična Rusija imaće 64 umesto 38, a Liberalno-demokratska partija 56 umesto 40 poslanika, zamenile su treće i četvrto mesto. Pravična Rusija Sergeja Mironova sebe naziva socijaldemokratskom, ali se smatra bliskom Kremlju, to jest Putinu i Medvedevu, a Liberalno-demokratska pod svojim pomalo opskurnim vođom Vladimirom Žirinovskim za ruske pojmove predstavlja nacionalističku desnicu.
USTAV GLAVU ČUVA: Sigurno je da se Jedinstvena Rusija nadala boljem rezultatu, ali po Ustavu Ruske Federacije vlada se ne bi promenila ni da je ostala u manjini, čak i da je u Dumi stvorena koalicija koja je ne želi. U Rusiji predsednika vlade predlaže predsednik države. To znači da će sadašnja vlada sa svojim premijerom Putinom ostati na čelu zemlje sve do predsedničkih izbora u maju 2012. godine. Putin će se ponovo kandidovati za predsednika i izjavio je da će, ukoliko bude izabran, u šta baš niko ne sumnja, za predsednika vlade predložiti Medvedeva.
Zanimljiva je još jedna odredba Ustava. Ukoliko Duma odbije da prihvati kandidata za premijera, predsednik ima pravo da ga još dva puta predloži. Može da predloži isto lice još dva puta, ali i nekog drugog kandidata. Ako Duma po treći put odbije predsednikovog kandidata, predsednik raspušta Dumu i raspisuje nove izbore. Takav sled događaja je u praksi nezamisliv, pogotovu sa izabranim sastavom sadašnjeg najvišeg organa legislative. Sve to znači da se eventualne promene mogu očekivati tek posle predsedničkih izbora, a do stvarnih promena u Rusiji može da dođe samo ako Vladimir Vladimirovič Putin te izbore izgubi, a on je još uvek popularniji od svoje partije.
Posle proglašavanja izbornih rezultata Putin je izjavio da oni „odražavaju pravo stanje u Rusiji“, a Medvedev da će parlament biti „veseliji i energičniji, a istina nastaje samo u sporenju“. Različiti posmatrači su različito opisivali da li su lica dva vodeća političara današnje Rusije prilikom tih poruka naciji i svetu bila manje ili više kisela. Duma će narednih pet godina svakako biti veliki debatni klub, ali Jedinstvena Rusija će izglasati zakone koje dvojac Putin–Medvedev poželi.
To je politička realnost. Postavlja se, međutim, pitanje, koji društveni slojevi su u poređenju sa prošlim izborima promenili stav, čiji su se glasovi iz potencijala Jedinstvene Rusije prelili u korist drugih partija i da li su ovi izbori bili pravilno izvedeni ili manipulisani.
Što se tiče prvog pitanja, pre svega mora da se konstatuje da partije koje su dugo na vlasti uvek gube simpatije birača. To jedino ne važi za diktature u kojima su izbori farsa, a to Rusija sigurno nije.
POVRATAK KOMUNISTA: Psihološki pobednik ruskih izbora je Komunistička partija, koju su u sadašnjem obliku osnovali tek 1990. godine bivši članovi KP SSSR koji su bili nezadovoljni politikom Gorbačova. Predsednik partije je od njenog osnivanja do danas šezdesetsedmogodišni Genadij Andrejevič Zjuganov, koji je Gorbačova nazvao „izdajnikom Sovjetskog Saveza“. Mnogi posmatrači su verovali da će ta partija postepeno izumreti, jer su njeni članovi bili stari ili čak veoma stari ljudi, koji su ostali marksisti-lenjinisti starog kova i ne vide ništa loše ni u Staljinu.
Sada se čini da baš i nije tako. Iako još nema analiza sa terena o licima koja su pre četiri godine glasala za Jedinstvenu Rusiju, a pre neki dan za Komunističku partiju, sigurno je da se deo nade u budućnost okrenuo od Putina i prelio na Zjuganova. Zjuganov je obećao više socijalne pravde, bolje plate, borbu protiv korupcije i protiv tajkuna. Zbog toga nije nelogično pretpostaviti da su novi glasači i simpatizeri komunista radnici u najboljim godinama i mladi, inteligentni ljudi, koji žele promene „ulevo“ da bi ostvarili svoje životne ideale. Ili pak svi oni koje odbijaju nacionalisti, a koji su hteli da održe lekciju Putinu. Ako se ova pretpostavka pokaže kao tačna, parlamentarna frakcija sa Zjuganovom na čelu sama, doduše, neće ništa moći da promeni, ali dvojac Putin–Medvedev će i te kako pažljivo slušati šta govori. Putin će verovatno usvojiti neke konkretne ideje u korist do sada zapostavljenih slojeva ruskog društva, da bi ih pridobio za sebe na predsedničkim izborima.
Da li će uspeti da bitno popravi životne uslove za desetine miliona radnika, seljaka i mladih Rusa, zavisi pre svega od razvoja cene nafte i zemnog gasa, jer preko 40 odsto prihoda džinovske države potiče iz tih izvora. Ako cene porastu, a porašće verovatno zbog tektonskih poremećaja na trusnom političkom području arapskih zemalja, Putin može da bude spokojan. Za razliku od interesa Zapada, Rusija nema nikakvog interesa da dođe do smirivanja situacije u arapskom svetu što bi dovelo do pada cena nafte i naftnih derivata. Posmatrano iz tog ugla, nimalo ne čudi što Rusija u Savetu bezbednosti nije blokirala „humanitarno“ bombardovanje Libije, ali se i te kako protivi bilo kakvoj vojnoj intervenciji u Siriji ili novim sankcijama Iranu i pokušava da ojača svoju poziciju u tom delu sveta. Teško je složiti se sa mnogim zapadnim analitičarima koji, kao što to čini nemački politički magazin „Špigl“ već i naslovom „Izborni poraz Putina – Ruski strah od stvarnosti“ promoviše ocene Rusije po principu „što je babi milo, to joj se i snilo“. Parlamentarni izbori bili su opomena za Putina, ali jedva da su okrnjili njegovu moć.
VELIKI BROJ NEPRAVILNOSTI: Ruska Centralna izborna komisija dobila je 68 žalbi na kršenje pravila. Zapadni posmatrači javljaju da ih je bilo daleko više i to veoma ozbiljnih. Na dan izbora bilo je mnogo hapšenja u Moskvi i Sankt Peterburgu, a koliko ih je bilo širom nepregledne zemlje niko nikad neće saznati.
I predstavnici Pravedne Rusije su zabeležili „glasački ringišpil“, što znači da grupe glasača kruže od jednog biračkog mesta do drugog i glasaju više puta. Neki novinari tvrde da su na jednom mestu u Moskvi videli da se ubacuju glasački listići unapred obeleženi u prilog Jedinstvene Rusije. Međutim, to su zvaničnici odbacili kontratvrdnjom, da su provokatori vršili takve pokušaje da bi obezvredili izbore.
Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi OEBS žali se da je za to ogromno prostranstvo bilo odobreno samo 200 posmatrača, koji su kontrolisali svega 115 izbornih mesta, a koji u svom izveštaju javljaju: „Rukovođenje izborima nije bilo nezavisno. Većina medija se pridržavala partijskih instrukcija. Država se mešala na svakom nivou. Prilikom prebrojavanja glasova često su se kršila pravila.“
Najblaže rečeno je veoma sumnjivo da je Jedinstvena Rusija najveće pobede odnela na Kavkazu – u Čečeniji čak 99,5 odsto glasova. Treba zaista mnogo dobre volje da se poveruje da se tu radi o „čistim poslovima“, kao što je svojevremeno devedeset odsto glasova sa Kosova uknjižavala „Socijalistička partija Srbije“ (SPS) Slobodana Miloševića.
Slučajno ili namerno, tek na dan izbora se u Rusiji našao i potpredsednik vlade Srbije, ministar unutrašnjih poslova i predsednik SPS-a Ivica Dačić, koji je u štabu Jedinstvene Rusije bio gost predsednika državne Dume Borisa Grizlova i ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua. Oni su se ponašali kao da su sigurni da će ostati na svojim pozicijama.
Ako Vladimir Putin dobije predsedničke izbore u maju 2012. godine, a hoće, biće na čelu države šest godina sa mogućnošću da se kandiduje još jedanput, a to bi značilo da vlada do 2024. godine. On bi tada bio star tek sedamdeset i dve godine.
