Sam protiv svih

„Trgovinski ratovi su dobri i lako ih je dobiti“. Ove preteće reči napisao je još u martu predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp na svom omiljenom glasilu Tviteru. Time je najavio ono čega su se pribojavala svetska tržišta: da će krenuti da ispunjava jedno od ključnih obećanja iz svoje predsedničke kampanje koju je vodio pod sloganom „Amerika na prvom mestu“.

Obećanje da će po svaku cenu ojačati američke proizvođače iz metalske industrije uvođenjem tarifa, odnosno dodatnih poreza na uvoz čelika i aluminijuma iz brojnih zemalja sveta, bilo da su konkurentske ili savezničke, podjednako.

MERE I KONTRAMERE: Već u martu Vašington je uveo tarife od 25 odsto na čelik i 10 odsto na aluminijum iz Kine, Rusije, Indije i Turske, da bi krajem maja ova „kaznena“ mera bila proširena i na donedavno najbliže saveznike i trgovinske partnere SAD – Evropsku uniju, Kanadu i Meksiko.

„Naša industrija čelika je u lošem stanju. Ako nemate čelik, nemate zemlju“, rekao je Tramp i naložio svojoj administraciji da hitno uvede carine čime je pokrenuo čitav niz opasnih lančanih reakcija, čije se posledice teško mogu u potpunosti sagledati u ovom trenutku.

Osim što je uveo „kaznene“ takse na uvozni čelik i aluminijum, Tramp je sredinom juna uveo i nove carine od 25 odsto na uvoz kineske robe (na više od 1.100 različitih proizvoda) u vrednosti od 50 milijardi dolara. On je, takođe, zapretio Pekingu da ne pokušava da odgovori kontramerama jer će se u protivnom suočiti sa još većim ekonomskim pritiscima Vašingtona.

„SAD će uvesti dodatne tarife ako Kina primeni kontramere“, navodi se u saopštenju Bele kuće. U toj izjavi kaže se i da će najnovije mere SAD, kao odgovor na navodnu krađu intelektualne svojine, pogoditi kinesku robu „koja sadrži značajne industrijske tehnologije“. Kako se navodi u analizi britanskog „Gardijana“, iza ovih ekonomskih mera Vašingtona se, sa jedne strane, krije „široki i sve veći antagonizam u američkoj političkoj klasi prema rastućoj moći Kine i njenom izazovu američkoj hegemoniji, podstaknut rastom autoritarnosti Pekinga kod kuće i prisilom u međunarodnim odnosima“.

Sa druge strane, američki zazor od Kine samo je jedan od faktora koji utiče na politiku aktuelne američke administracije. Tramp, smatraju analitičari, svojim trgovinskim potezima iz korena menja postojeći neoliberalni sistem, u kome su ideje globalizma i širenja korporativnih, tehnoloških, medijskih i političkih multilateralnih savezništava bile okosnice dominacije kapitalizma faktički na svim meridijanima. Ukoliko je tačno da je proces globalizacije dosegao svoje prirodne limite, krupni kapital, posebno onaj iz Amerike, a čiji je Tramp jedan od najistaknutijih eksponenata, želeće da potraži nove mogućnosti za rast i ekspanziju.

Predsednik SAD stoga želi da revidira gotovo sve postojeće multilateralne sporazume koje Amerika ima sa ostatkom sveta. To je i jedan od razlog zbog čega je imao i ima podršku određenih krugova koja su ga uveli u Belu kuću. Osim podrške koju su mu zdušno pružili finansijski, vojni i energetski lobiji u SAD (dovoljno je pogledati sastav njegove administracije u Beloj kući), Donald Tramp je uspeo da očara američke birače upravo obećanjima da će sve ključne industrije SAD – koje su zbog liberalnijih propisa ili pak jeftinije radne snage bile izmeštene u druge zemlje – vratiti u Ameriku. Takođe, još tokom kampanje najavljivao je da će svi budući sporazumi koje SAD budu sklapale sa drugim zemljama biti bilateralne, a ne multilateralne prirode.

NOVI GLOBALNI POREDAK: Već na startu svog predsednikovanja Donald Tramp je povukao SAD iz Trans-pacifičkog partnerstva (TPP). Najnovijim trgovinskim sukobom sa Kanadom i Meksikom on ugrožava i Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), kojeg bi se američki predsednik očito najradije trajno rešio, a uvođenjem visokih uvoznih carina faktički ignoriše i Svetsku trgovinsku organizaciju (STO).

U autorskom tekstu za „Gardijan“, a koji je preneo „Peščanik“, nekadašnji kontroverzni ministar finansija u grčkoj vladi Janis Varufakis navodi da je „Tramp zaključio da ako Amerika više nije u stanju da stabilizuje globalni kapitalizam, onda može i da ga sruši, raskine postojeće multilateralne konvencije i ispočetka izgradi novi globalni poredak koji će ličiti na točak, sa Amerikom u centru i ostalim silama kao paocima simetrično raspoređenim oko nje sistemom bilateralnih sporazuma, koji osiguravaju da Amerika u svakom od njih bude jači partner“.

Varufakis podseća i da je Tramp ostvario dobre ekonomske rezultate kod kuće i izdejstvovao smanjenje poreza na dobit i prihode, te da je „uz evidentno visoku zaposlenost, naročito među Afroamerikancima, pri nezaposlenosti manjoj od 4 odsto, inflaciju pod kontrolom i rastu na berzama“ Donald Tramp uspeo da „dovede kuću u red pre nego što se okrenuo gostima iz inostranstva“.

Varufakis stoga smatra da je šef Bele kuće, preispitujući trgovinsku razmenu sa ostalim članicama G7 i „naoružan jedinstvenom prednošću kontrole nad štamparijama dolara“, došao do neizbežnog zaključka: „ne postoji način da izgubi trgovinski rat sa zemljama koje imaju tako visoke suficite u trgovini sa SAD (Nemačka, Italija, Kina) ili zemljama (poput Kanade) koje dobijaju upalu pluća svaki put kada američka ekonomija kine“.

Otuda, zapravo, potiče i Trampova samouverenost kada kaže da su trgovinski ratovi dobri i da se lako dobijaju. Međutim, ukoliko je „obuzdavanje“ kineskih globalnih aspiracija zaista jedan od ključnih Trampovih ciljeva, za to su mu potrebni partneri, pre svih oni iz EU i Kanade. Uvođenjem trgovinskih barijera prirodnim saveznicima Amerike u evroatlantskim i međunarodnim organizacijama, Donald Tramp teško da će podstaći lidere tih zemalja da ga podrže u akcijama protiv Kine. Naprotiv, dovešće svoje doskorašnje zapadne saveznike do toga da partnerstvo, umesto u Vašingtonu, radije potraže na nekoj drugoj, istočnijoj strani.

ODGOVOR KINE I EVROPE: Reagujući na najnovije Trampove carinske mere, Kina je momentalno odgovorila i najavila da planira da uvede „tarife sličnog obima i intenziteta u nastojanju da uzvrati SAD“, kako je saopštilo kinesko Ministarstvo trgovine. Peking je zapretio i da će svi ekonomski i trgovinski sporazumi dveju strana biti poništeni, među njima i dogovor sa Vašingtonom o smanjenju deficita u trgovinskoj razmeni između Kine i Sjedinjenih Država. A upravo je taj deficit (375 milijardi dolara u 2017. godini) u trgovinskoj razmeni sa Kinom kost u grlu Trampove administracije.

I baš kao u ping-pongu, predsednik SAD odmah je zatražio od svoje administracije da napravi novi spisak kineske robe u vrednosti od 200 milijardi dolara na koju će biti primenjene nove sankcije, koje će stupiti na snagu „ako Kina odbije da promeni svoje postupke, ali i ako insistira na tome da nastavi sa novim tarifama koje su nedavno najavili“, naveo je Tramp u saopštenju Bele kuće. Na to je Peking poručio da će uzvratiti istom merom ako bude bilo neophodno.

Na protekcionističke mere Vašingtona odgovorila je i Evropska unija, koja je prošlog petka objavila kontramere uvodeći carine na američku robu. Za svaki slučaj, uvođenje tih tarifa EU je prijavila i Svetskoj trgovinskoj organizaciji, navodeći da je to odgovor na odluku Vašingtona da se nametnu takse na uvoz aluminijuma i čelika iz Evrope.

„Odluka SAD da uvedu takse na robu iz Evrope je protiv svih pravila, ali i protiv svake logike i tradicije. Naš odgovor mora biti jasan i odmeren“, izjavio je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker. Taj odgovor usvojen je jednoglasno među članicama Unije, što je jedan od retkih primera evropskog jedinstva u prethodnom periodu. Mere EU podrazumevaju tarife za američke proizvode u vrednosti oko 3,4 milijarde dolara. Među proizvodima koji će biti dodatno oporezovani stopama od 10 do 50 odsto nalaze se čelik, poljoprivredni i drugi artikli kao što su brusnice, sokovi od pomorandže i puter od kikirikija, zatim roba široke potrošnje, kozmetika, čuvene Levis farmerke ili motori Harli Dejvidson. Slično su reagovale i vlade u Meksiku, Kanadi i Turskoj, koje su takođe najavile uvođenje svojih tarifa na uvozne proizvode iz SAD.

Američki predsednik je umesto racionalnog odgovora samo dodatno pooštrio retoriku, zapretivši Evropi uvođenjem takse od 20 odsto i na perjanicu evropske industrije – automobile. Ovo bi svakako bio veliki udarac za EU jer pokazatelji govore da više od četvrtine ukupne proizvodnje evropskih automobilskih marki završava upravo na američkom tržištu.

U prevodu, to bi značilo da bi se iz jedne gotovo simboličke ravni u sadašnjem trgovinskom sukobu – imajući u vidu da su ukupne brojke koje su do sada međusobno oporezovane od strane sva tri globalna svetska igrača nedovoljno velike da bi ozbiljnije poremetile globalne ekonomske tokove – gotovo naprečac ušlo u privredne ratove nezabeležene još od tridesetih godina 20. veka i perioda tzv. Velike depresije.

Neprijatne posledice sadašnjih, ali i budućih trgovinskih sukoba mogle bi uticati na smanjenje međunarodne trgovine, zatim pad globalnog rasta BDP-a, kao i na povećanje nezaposlenosti.

Ukoliko bi kriza eskalirala, ekonomisti predviđaju da bi se privreda SAD već tokom 2019. mogla naći u recesiji, dok bi zbog posledica eventualnog trgovinskog rata u punom obimu u Kini posebno teško bila pogođena srednja klasa, koja je ojačala u prethodnom višedecenijskom periodu rasta kineske privrede.

Domino efekat koji bi usledio mogao bi da ostavi ozbiljne posledice po čitavu svetsku ekonomiju. Zbog toga su se u Pekingu u ponedeljak sastale delegacije Kine i Evropske komisije, kako bi razmotrile zajednički odgovor na Trampove pretnje i „suočile se ne samo sa unilateralizmom SAD-a, već i sa projekcijama investicija u EU i evropskim zahtevom za većim pristupom kineskim tržištima“, kako je navedeno u saopštenju.

INVESTICIONA OGRANIČENJA: Nije, međutim, problematična samo trgovina. Očekuje se da će već krajem juna Bela kuća uvesti ozbiljna ograničenja i na kineske investicije u SAD, a sva je prilika da će i ove nove restriktivne mere naići na adekvatan odgovor Pekinga. Prema podacima Američkog biroa za ekonomsku analizu (US Bureau of Economic Analysis), američka investiciona ulaganja u Kinu iznose 627 milijardi dolara, dok su investicije Kine u SAD „samo“ 166,8 milijardi dolara. U tom smislu, pitanje je kome će više nauditi investiciona ograničenja, da li Kini ili Americi, ukoliko bi obe zemlje pribegle takvoj restriktivnoj taktici.

Zanimljivo je da se još jedna velika globalna sila, Ruska Federacija, drži upadljivo po strani kada je u pitanju Trampov trgovinski rat, iako je portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov izjavio da u Kremlju dele zabrinutost sa evropskim prestonicama i da „pažljivo analiziraju situaciju“.

fotografije: ap

Suzdržanost je razumljiva imajući u vidu da američke carine na aluminijum i čelik neće prouzrokovati veću štetu ruskim interesima. Naime, od Rusije, koja je treći najveći izvoznik čelika u svetu, SAD nabavlja svega 8 odsto od svojih ukupnih uvoznih potreba za ovim materijalom. Uprkos tome i Rusija će, prema rečima ministra ekonomije Maksima Oreškina, uvesti tarife na uvoz određenih proizvoda iz SAD kao odgovor na američke carine na uvoz aluminijuma i čelika.

Svetski mediji već spekulišu ko bi eventualno mogao da ima koristi od američkih carina na čelik. Američki „Blumberg“ upozorio je da će, sasvim sigurno, štetu pretrpeti i Vašington, jer će krajnji rezultat biti usporavanje rasta proizvodnje američke nafte. „Rusija i Organizacija zemalja izvoznica nafte OPEK će od toga imati najviše koristi, a aktuelni događaji trebalo bi da zadovolje Moskvu, Teheran i Karakas“, navodi se u analizi ovog portala. Takođe, uprkos tome što će od uvoznih restrikcija korist imati američke čeličane, na gubitku će biti i industrijske grane i kompanije u SAD koje troše mnogo čelika i aluminijuma pri proizvodnji svojih proizvoda.

OZBILJNE POSLEDICE: Opasna spirala pretnji i privrednih sukoba mogla bi teorijski trajati u nedogled, sve dok se, po oceni analitičara, ne iskristališe jedno od dva rešenja nastale situacije: prvo je, što je manje verovatno, rasplamsavanje trgovinskog rata do „istrebljenja“, odnosno ekonomske kapitulacije jedne od strana.

Neuporedivo izglednije rešenje jeste, ipak, pronalaženje načina da se spuste tenzije, postepeno popusti u maksimalističkim zahtevima, kako bi i Kina i Amerika i Evropa mogle da se osete makar moralnim pobednicama u ekonomskom sukobu. Time bi se povratio i narušeni odnos poverenja i donekle spasao obraz svim uključenim stranama.

Međutim, posle Trampovog prevremenog odlaska i naknadnog odbijanja da potpiše zajedničko saopštenje sa skupa najrazvijenijih država G7 u Kanadi – čiji cilj je upravo i bio smirivanje tenzija u trgovinskim odnosima – poverenje između SAD i preostalih šest velikih sila danas je jednako nuli.