Ruže, narandže i tulipani

Promena vlasti u centralnoazijskoj Republici Kirgiziji, popularno već nazvana prolećna „revolucija tulipana“, ne može se u potpunosti nazvati mirnim prevratom kakav se samo pre nekoliko meseci dogodio u Ukrajini, a pre godinu dana u Gruziji. Političke prilike su se razvijale po prepoznatljivom scenariju: nezadovoljna rezultatima parlamentarnih izbora, opozicija bivše sovjetske Republike Kirgizije pozvala je početkom marta narod na proteste koji su krajem prošle nedelje izmakli kontroli i eskalirali u ulične nerede i opštu pljačku glavnog grada Biškeka, gde je u toku jedne noći načinjena šteta u vrednosti od oko sto miliona dolara.

Povređeno je na stotine građana, a nekoliko ih je ubijeno. Tronedeljni protesti su doveli do svrgavanja predsednika Kirgizije Askara Akajeva, koji je sa svojom političkom nomenklaturom upravljao zemljom poslednjih petnaest godina. Askar Akajev je krajem prošle nedelje napustio Kirgiziju i kao i mnogi postkomunistički lideri – svoje političko utočište pronašao u Moskvi.

USTAVNA KRIZA: Parlamentarni izbori, održani krajem februara i početkom marta, rezultirali su apsolutnom pobedom vladajuće nomenklature – skoro 90 odsto kandidata je bilo iz bliskog okruženja predsednika Askara Akajeva, uključujući njegovu ćerku i sina koji su rešili da krenu „očevim stazama“. Opozicija je spekulisala o tome da su porodica Akajevih i njihove pristalice na taj način probali da kroz parlamentarne reforme obezbede pravo na još jednu četvrtu zaredom kandidaturu Askara Akajeva na predsedničkim izborima u Kirgiziji planiranu za drugu polovinu godine. Protesti su u Kirgiziji počeli početkom godine, kada je opozicija optužila vlast u Biškeku da protivzakonito sprečava predstavnika opozicije da se kandiduje na parlamentarnim izborima i zapretila Askaru Akajevu „da će završiti kao Ševardnadze i Kučma“. Zbog političkih pritisaka na opoziciju, zloupotrebe vlasti i medija, predsednika Askara Akajeva i njegovo okruženje više puta opomenule su međunarodna zajednica i Sjedinjene Američke Države.

Za razliku od Gruzije i Ukrajine, posle stišavanja nereda u glavnom gradu Biškeku, haos sa ulica posle takozvane revolucije tulipana preselio se i na političku scenu. Naime, zbog podela unutar kirgiske opozicije krajem prošle nedelje došlo je do ustavne krize, jer je deo opozicije predvođen bivšim premijerom Kurmanbekom Bakijevom (koga je Askar Akajev prethodno smenio) proglasio legitimnim stari saziv parlamenta, dok istovremeno disident koga su demonstranti u toku revolucije oslobodili iz zatvora, general Feliks Kulov, legitimnim smatra novi saziv parlamenta i najavljuje da će kao novopostavljeni načelnik snaga bezbednosti „streljati svakog ko se usprotivi takvom rešenju“. Nakon arbitriranja predstavnika međunarodne zajednice i OEBS-a, politički haos se stišao, stari parlament je prestao sa radom, naznačen je datum predsedničkih izbora za 26. jun, a za premijera i v.d. predsednika ponovo je izabran opozicionar Kurmanbek Bakijev. Analitičari političku situaciju u Kirgiziji ocenjuju kao dosta nestabilnu jer opozicija nema jedinstven stav o izlasku iz političke krize: zasad ne postoji lider oko kojeg bi se opozicija ujedinila kao što je to bilo u Gruziji i Ukrajini, legitimnim je proglašen novi parlament, odnosno upravo onaj za koji su opozicionari tvrdili da je „skoro u potpunosti lojalan diktatoru Askaru Akajevu“ i zbog toga narod pozvali na demonstracije. Ne zna se da li će se ponavljati i parlamentarni izbori, a prema mišljenju OEBS-a nerealno je očekivati da će se postojeća politička situacija stabilizovati za samo tri meseca do datuma predsedničkih izbora.

ČOVEK SA TRI A: Askar Akajevič Akajev je u prvoj deceniji svoje vladavine važio za najliberalnijeg lidera postsovjetskih, a posebno centralnoazijskih prostora. On je jednu od ekonomski i resursima najsiromašnijih zemalja bivšeg komunističkog bloka uveo u reforme i proces privatizacije. Kao iz socrealističke bajke, sin seljaka kolhoznika Askar Akajevič završio je studije u Peterburgu iz mehanike i optike. Askar Akajevič Akajev je jedini postkomunistički lider koji nije imao direktne veze sa Moskvom, nije bio član Politbiroa, niti se nalazio na visokim pozicijama u Komunističkoj partiji Kirgizije. Na mesto predsednika države izabran je 1990. godine sa mesta predsednika Akademije nauka Kirgizije. Predsednik Akajev je do 2000. godine bio poznat po svom blagom stavu prema opoziciji i po simpatiji prema nezavisnom novinarstvu. I baš kao u stereotipu o povučenim Kirgizima: na fotografijama sa susreta lidera Zajednice Nezavisnih Država (članice bivšeg SSSR) Akajev je uvek stajao neprimetan, sasvim sa leve ili sasvim sa desne strane.

REPRESIJE: Nagli obrt u politici Askara Akajeva počinje za vreme predizborne kampanje na parlamentarnim izborima 2000. godine, kada je – kako tvrde analitičari – izvršio niz zakonskih zloupotreba. Pojačana je represija prema opoziciji. Bivši ministar unutrašnjih poslova i sadašnji lider opozicije, kandidat za predsednika Kirgizije Feliks Kulov bio je osuđen na deset godina zatvora zbog zloupotrebe društvenog položaja. U tom periodu smenjen je i premijer Kurmanbek Bakijev, a nekoliko predstavnika opozicije je streljano. Upravo je trogodišnjica od smrti opozicionara bila jedan od povoda ovogodišnjih martovskih protesta.

Takozvane revolucije ruža, pomorandži i tulipana najviše pogađaju geopolitičke interese Rusije, koja je vekovima bila dominantan faktor u regionu. U Kirgiziji i drugim postsovjetskim republikama ruski jezik ima status zvaničnog, velik deo stanovništva s nostalgijom gleda na period SSSR. Za bivše sovjetske republike sledeće dve godine se slobodno mogu nazvati „izbornim“ jer se očekuju izbori u Azerbejdžanu, Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji. Poznavaoci prilika u regionu tvrde da će pretnja takozvanih šarenih revolucija imati snažan uticaj na promene unutrašnje i spoljašnje politike Rusije, ali je pitanje da li u pravcu liberalizacije ili „putinskog totalitarizma“. Već se ovih dana čuju najave iz Moskve da je u Rusiji nemoguće ponoviti ukrajinski i guzijski scenario i da će takve snage biti udaljene iz zemlje. S druge strane, predsednik Komiteta saveta Ruske Federacije iz oblasti međunarodnih odnosa Mihail Margelov nešto umerenije komentariše novonastalu klimu u „ruskom dvorištu“, tvrdeći „da je Rusija spremna da prihvati svaku boju revolucije osim zelene – boje radikalnih islamista“.

ISLAM I OPIJUM: Opasnost od širenja islamskog fundamentalizma i raznih terorističkih grupa u centralnoj Aziji još uvek postoji zbog Ferganske doline u Kirgiziji, gde već duže vreme postoji čežnja za stvaranjem posebne islamske države. Još jedna opasnost u regionu jeste jačanje uticaja narko-mafije, koja se iz Avganistana probija prema Tadžikistanu i Kirgiziji. Važan je takođe i podatak da je u doba Sovjetskog Saveza Kirgizija bila glavni zvanični snabdevač opijumom Ministarstva zdravlja SSSR. Neki ruski analitičari tvrde da je revolucija tulipana „izrasla na drškama maka“, što se tumači kao zainteresovanost narko-mafije za političke promene u Kirgiziji. Ujedinjene nacije takođe su zabrinute jačanjem ilegalne opijumske industrije u regionu. Ove godine ruske pogranične snage koje obezbeđuju avgansko-tadžikistansku granicu izvršiće primopredaju sa snagama bezbednosti Tadžikistana, gde je politička situacija takođe nestabilna nakon građanskog rata s kraja devedesetih. Procena je da će se proizvodi opijuma širiti iz Avganistana, gde je proizvodnja maka u stalnom porastu i predstavlja trećinu ukupne ekonomije, prema severu, u Tadžikistan i Kirgiziju. Postoji anegdota o tome da u Kirgiziji susednom Tadžikistanu doza heroina košta onoliko koliko jedno pivo, a mediji Zajednice Nezavisnih Država svojevremeno su pisali da se „politički brak“ između sina kirgiskog predsednika Askara Akajeva, Ajdara, i ćerke kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva, Aleje, raspao upravo zbog preterivanja „kirgiske neveste“ u korišćenju narkotika.

ISTOK–ZAPAD: Neka vrsta smirenosti i uzdržanosti međunarodne zajednice oko situacije u Centralnoj Aziji proizlazi iz činjenice da su nedaleko od kirgiske prestonice Biškeka, samo na nekoliko desetina kilometara jedna od druge, posle 11. septembra 2001. stvorene vojne baze Sjedinjenih Država i Rusije. Vojno prisustvo Vašingtona i Moskve mnogo govori o spoljašnjoj politici Kirgizije, ali i o geostrateškom položaju zemlje, izuzetno važnom u borbi protiv međunarodnog terorizma. Novac koji dobijaju vlasti u Biškeku od vojnog prisustva Zapada i Istoka čini znatan procenat godišnjeg budžeta te siromašne, petomilionske islamske zemlje.

Zapadna štampa „mirne revolucije“ u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji opisuje kao krah poslednjih totalitarnih režima postkomunističkog bloka. Nemaština kao rezultat loših privrednih reformi i korupcija kao posledica stvaranja kriminalno-političkih klanova bile su uslovi u kojima su se odigravale revolucija ruža, narandži i pobuna kirgiskih tulipana. Ohrabrena rezultatima procesa takozvane demokratizacije u Tbilisiju, Kijevu i Biškeku, procenjuje se da bi opozicija još nekih centralnoazijskih zemalja kao što su Uzbekistan i Kazahstan mogla primeniti sličan scenario nenasilne promene vlasti, poput onog koji se pre gotovo pet godina odigrao upravo na ulicama Beograda.

Kirgizija

Svojevremenim raspadom Sovjetskog Saveza centralnoazijski trougao smešten između tri velike zemlje, Kine, Indije i Irana, dobio je niz novih država i niz novih geostrateških izazova. Jedna od njih je i Kirgizija, površine od blizu 200.000 kvadratnih kilometara, koja se osim sa starim susedom Kinom, sada graniči i sa tri bivše sovjetske republike – Kazahstanom, Uzbekistanom i Tadžikistanom. Iako većinu od njenih pet miliona stanovnika čine muslimani, osim domicilnih Kirgiza (oko 66 odsto) još i Uzbeci (oko 14 odsto), i u Kirgiziji živi i relativno značajna ruska manjina (nešto manje od 12 odsto), koja zajedno sa još nekim manjim čini petinu hrišćanske populacije Kirgizije. Planinskim vencem zemlja je podeljena na severni i južni deo, a gotovo istom linijom ide i podela većinskih Kirgiza, na severu, i manjinskih Uzbeka, koji na jugu čine gotovo 80 odsto stanovništva. Nakon raspada Sovjetskog Saveza upravo je na tom prostoru, Fargsanska dolina, dolazilo do nemira i neuspelih pokušaja da se taj deo pripoji Uzbekistanu.

Kirgizija, kao i njoj susedni Uzbekistan, Tadžikistan, kao i Turkmenistan, spada među najsiromašnije delove bivšeg Sovjetskog Saveza – godišnji prihod po stanovniku za prošlu godinu iznosio je 330 dolara. Međutim, geostrateško sučeljavanje velikih, prvenstveno Rusije i Amerike, ali i Kine i Indije na ovom prostoru čini ga veoma značajnim, pogotovo što je reč i o još nedovoljno istraženom potencijalu prirodnih resursa prirodnog gasa, nafte, retkih metala i zlata.