Revolucija u vazduhu

Doručak u Frankfurtu, ručak u Londonu, večera u Rimu. Sve u istom danu i s avionskom kartom koja košta manje od 50 eura (ukupno)?

Da, odnedavno je i to moguće… Zahvaljujući novim avionskim kompanijama kao što su Easy-jet ili Ryanair, čiji slogan „Bez foliranja“ objašnjava celu filozofiju biznisa koji je izvršio revoluciju avionskog saobraćaja, menjajući navike prosečnog Evropljanina. Počeli su da putuju i oni koji nikad ne bi kročili u avion – studenti, penzioneri, domaćice. Sada mladi parovi mogu da „skoknu“ do bilo koje evropske metropole, na umetničku izložbu ili na žurku a da ih sve to košta kao da su se vozili taksijem u svom gradu, ili čak manje…

BEZ FOLIRANJA: Gospodin potrošač najzad može rukom da dotakne posledice pune ekonomske integracije zemalja Evropske unije. Tarife koje nude aviokompanije „bez foliranja“ (vidi antrfile) vrhunac su slobodnog tržišnog nadmetanja i san su svakog teoretičara mikroekonomije (na temu: kako razbiti kartel avioprevoznika). Jer, dok giganti avionskog saobraćaja u Evropi ne uspevaju da prebrode krizu nastalu nakon terorističkih napada u Njujorku, niskobudžetni avioprevoznici se šire frapantnom brzinom. Trenutno ove kompanije drže 11 odsto evropskog tržišta (mereno brojem njihovih putnika u odnosu na ukupan broj), ali je ekspanzija tek počela i predviđa se da će za nekoliko godina pokrivati trećinu tržišta…. Sve to govori da će fenomeni poput Ryanaira i Easy-jeta ugroziti egzistenciju tradicionalnim poludržavnim prevoznicima koji nisu u stanju da pariraju ovako niskim tarifama. Na primer, na relacijama u Velikoj Britaniji i Irskoj i prema njima uveliko su preuzeli primat od British Airwaysa jer prevoze gotovo 60 odsto putnika, a tokom naredne godine razviće se saobraćaj i među ostalim kontinentalnim zemljama, naročito između Italije, Nemačke i Francuske.

Irska kompanija Ryanair prva je započela ovaj biznis pre dvadesetak godina, na početku samo na unutrašnjem tržištu gde su dostignuti neverovatni rezultati (avionska karta na relaciji Glazgov–London košta dva eura), a od pre pet godina i u ostatku Evrope: na novouspostavljenoj relaciji Milano–Frankfurt promotivno je ponuđeno 100.000 (!) karata koje koštaju 0 eura. Drugim rečima – džabe.

Posle Ryanaira pojavili su se i drugi, mnogo njih… Do pre tri meseca u Evropi je bilo sedam ovakvih avioprevoznika, a sada ih je duplo više. Najveći konkurent Ryanairu je engleski Easy Jet koji pokriva 88 destinacija u 11 zemalja. Ova kompanija se toliko brzo širi da je postala svetski fenomen – letos je otkupila svog konkurenta Go-fly, a naručila je istovremeno 120 aviona od Airbusa, čime je zavila u crno američkog proizvođača Boing. Ovo ekonomsko čudo osnovao je mladi grčki student Stelios Haji Ioannau, potomak familije brodovlasnika i još uvek je najveći akcionar (sa 22 odsto kapitala).

ŠTA NUDE: U čemu se sastoji revolucionarna promena evropskog aviosaobraćaja i kako je moguće da se ljudi s jednog dela Evrope na drugi prevoze za deset eura (tj. 600 dinara)? Gde je tu socijalno, pa porezi, pa amortizacija, izlazne takse…

Jednostavno – „Bez foliranja“. Četiri su osnovna razloga za ovako nisku tarifu: sistem podrazumeva direktno rezervisanje (preko interneta ili telefonom), to jest, bez posredovanja agencija, odnosno troškova radne snage i zakupa poslovnog prostora… Dalje, karte se uopšte i ne izdaju – kupcu je dovoljno da zapamti broj rezervacije (i ponese sa sobom dokument). Na ovaj način putnik ne mora da se brine gde će i kako će podići kartu, a avioprevoznik dodatno štedi. Treći razlog bagatelnih tarifa je u tome što niskobudžetne aviokompanije koriste sporedne, male aerodrome što je za njih znatno jeftinije. I na kraju, ukinute su sve suvišne usluge, a naročito obroci, jer se shvatilo da putnik više voli da uštedi nego da u avionu dobije lošu hranu. Neki mediji su pokušali da ih diskredituju navodeći da kompanije štede i na sigurnosti, međutim, stručnjaci su utvrdili da su njihovi avioni bezbedniji i u proseku mlađi nego letelice tradicionalnih kompanija. Jedan od elemenata uspeha je homogenost flote – tj. svi avioni su istog tipa, što donosi uštedu na obuci pilota i na održavanju letelica.

Niskobudžetne kompanije svojim putnicima preporučuju da karte kupe znatno unapred jer cene rastu u zavisnosti od potražnje, odnosno približavanjem dana leta. Ako se karta kupi pred sam put, cena joj je viša od početnih deset eura, ali je u svakom slučaju triput jeftinija od konkurencije. Takođe ne postoji mogućnost da se promeni datum i vreme letenja, u avionu se ne deli štampa (da je stjuardese posle ne bi morale skupljati), a mesta nisu ni numerisana – seda se na prvo slobodno. Putnici, naravno, znaju kako funkcioniše ceo sistem, tj., svesni su da moraju da mu se prilagode pa se niko ne žali na ovakve uslove.

ITALIJA: Italija je inače posebno pogodna za jeftine letove – iako država sve čini da pomogne nacionalnom prevozniku koji grca u gubicima.

Posledice liberalizacije, odnosno jedinstvenog evropskog tržišta, su u tome što će, na primer, britanske niskobudžetne aviokompanije moći da saobraćaju na internoj liniji Milano–Rim (s većom frekvencijom od beogradske „šesnaje“), ili što će grčki trajekti pokrivati relaciju Đenova–Sardinija. To samo po sebi nije novost, ali će tarife, za koje se najavljuje da će biti dvostruko jeftinije, domaće firme pre ili kasnije primorati da stave ključ u bravu. Ili barem da drastično promene poslovanje… Za početak, počele su da farbaju avione u narandžasto i da forsiraju prodaju karata preko interneta, a sledeći potez će biti osnivanje sopstvenih „niskotarifnih“ kompanija, kao što su to već uradili KLM (Buž), ili Lufthansa (Germanwings).

Ipak ceo biznis se ne završava ovde… Harizmatični Stelios Haji Ioannau, vlasnik Easy Jeta, isti koncept proširuje na druge grane: osnovao je Easy-car (rent-a-kar agenciju s cenama pet puta jeftinijim od konkurencije), a munjevitom brzinom stvorio je najveći lanac internet-kafea na svetu. Trenutno je u pregovorima s Mekdonaldsom ne bi li svoju mrežu proširio unutar restorana brze hrane.