Ratovi koji bi trebalo da nas brinu u 2026. godini

Ako vam izgleda da je svet u ovu godinu ušao dosta bombastično, u pravu ste. Dok većina zapadnog sveta nije stigla da skine novogodišnje ukrase, američki predsednik Donald Tramp je naredio vazdušni napad na Venecuelu i otmicu tamošnjeg predsednika Madura, te najavio da je Grenland sledeći. U isto vreme preti intervencijom protiv Irana u znak podrške demonstrantima, a kod kuće je suočen s pobunom nakon što je imigracioni agent ubio ženu na ulici skoro iz čista mira.

Iako se čini da su dešavanja u prvih desetak dana januara intenzivna, ona su zapravo samo nastavak trenda koji se odvija već neko vreme. U poslednjih pet godina broj oružanih sukoba u svetu konstantno raste, a sve više ljudi, najviše civila, izloženo je nekom obliku ratnog nasilja. Nekoliko sukoba se izdvaja kao globalno najvažniji.

foto: ap photo

SUDAN

Počnimo od rata koji je udaljen od nas i o kome u Srbiju dolazi verovatno najmanje informacija. Sudan je od 2019. godine vodila vrsta prelazne vlade, dok su general državne vojske i general paravojne formacije Snaga za brzu podršku (RSF) služili kao izvršna vlast. Oko dve godine kasnije, tokom državnog udara, dvojica generala istisnuli su civilnu vlast i preuzeli upravljanje zemljom u nekoj vrsti kopredsedništva. Sukob je počeo u aprilu 2023. kada se su se RSF pobunile protiv državne vojske i nastavio da se odvija bez velike pažnje sveta. Tako je bilo do oktobra prošle godine kada se na Sudan ponovo obratila pažnja. Snaga za brzu podršku, kojoj naoružanje stiže iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, zauzela je grad El Fašer i počela nemilosrdno da ubija nearapsko stanovništvo na ovom etnički mešanom području. Razmere zločina su bile tolike da su beživotna tela i krv prosuta po pesku bili vidljivi na satelitskim snimcima iz svemira. RSF je takođe jedinica koja je ubila najviše civila prošle godine. Osim šokantnih prizora, ovaj rat je proizveo i najviše izbeglica do sada – gotovo 12 miliona ljudi moralo je da napusti svoje domove. Neki su raseljeni interno, dok su mnogi sigurnost potražili u inostranstvu. Sukobi i dalje traju, a efekte nasilja i humanitarne katastrofe koje ostavljaju za sobom svet će tek osetiti.

foto: ap photo

IZRAEL I SUSEDI

Gaza je 2025. godine bila najopasnije mesto za život. Gotovo da nema stanovnika koji nije na neki način bio izložen ratu. Hiljade ljudi (konzervativna procena) poginulo je prošle godine u izraelskim napadima, mahom civila. Još mnogo više njih je povređeno, a stanovništvo je suzbijeno na samo četvrtinu teritorije. Imali smo priliku da gledamo ovu agoniju dve godine, dok prošlog oktobra nije potpisano primirje. Mira, međutim, nema ni u Gazi, ni na ostalim teritorijama u ovom delu Bliskog istoka, kao što ga nije bilo ni decenijama pre Hamasovog napada 7. oktobra 2023. Izrael je nastavio da bombarduje Gazu u kojoj je, od potpisivanja primirja, ubijeno više od 400 ljudi, od toga oko stotinu dece. Paralelno sa invazijom Gaze, nasilje koje nad Palestincima sprovode izraelski doseljenici često potpomognuti vojskom na Zapadnoj obali takođe je u porastu. Izrael sporadično bombarduje i južni Liban, a prošle godine izraelske snage izvršile su vazdušne napade i na Siriju, Jemen, Iran i Katar. Najkrvaviji period ovih sukoba za sada je prošao, ali stabilnosti nema na vidiku.

UKRAJINA

Vratimo se sad u Evropu i nama najbliži rat. Sukob u Ukrajini je u apsolutnim brojevima bio i najsmrtonosniji prošle godine. Uskoro će se navršiti četiri godine od početka onoga što je ruski predsednik Vladimir Putin, verovatno očekujući da će trajati nekoliko dana, nazvao “specijalnom vojnom operacijom”. Linije fronta se nisu mnogo pomerile tokom prošle godine. Ruske snage su uspele da zauzmu oko 200 novih naselja, nešto manje nego za prethodne dve godine zajedno, međutim, skoro nijedno nije strateški važno. Uprkos tome, Rusija ne pokazuje znakove posustajanja – naprotiv, tokom prošle godine porastao je broj vazdušnih napada. Trenutno, Rusija najviše gađa civilnu infrastrukturu kako bi iskoristila zimu da mrcvari lokalno stanovništvo koje je često bez struje i grejanja, u nadi da će ono izvršiti pritisak na vlasti da se predaju. Ukrajina uzvraća napadima na rusku infrastrukturu, ali efekat koji njihovi napadi imaju nad civilima ne može da se meri. Pritisak na Ukrajinu bi uskoro mogao doći i od evropskih država usled novog talasa izbeglica koje napuštaju zemlju da bi izbegle smrzavanje.

Slušajući evropske zvaničnike, mogao bi se steći utisak da Rusija samo što nije proširila svoju invaziju na Evropsku uniju. Imajući u vidu (ne)uspeh u Ukrajini, to je malo verovatno. Ono što je verovatnije, i ono što Rusija već radi, jeste potkopavanje evropske sigurnosti na drugi način – švercovanjem nafte civilnim brodovima kako bi zaobišla sankcije, sečenjem internet kablova u Baltičkom moru, preletanjem dronovima preko aerodroma i elektrana i narušavanjem vazdušnog prostora vojnim avionima za koje se teško može poverovati da je slučajno. Ništa od ovoga, naravno, ne može da ugrozi stanovnike na način na koji može rat, ali pokazuje da je Evropa većinu ovih napada dočekala nespremna. Srbija se i dalje zvanično drži po strani – ne uvodi sankcije Rusiji, ali prodaje oružje Ukrajini. Pitanje je koliko dugo će moći tako pre nego što jedna od strana prelomi da joj je dosta.

VENECUELA

“Mir. Mir na Zemlji” – odgovorio je predsednik Tramp kada su ga novinari pitali koje je novogodišnje odluke doneo. Nedelju dana kasnije dao je naređenje za napad na Venecuelu. Nije ovo prvi put da Amerika vrši invaziju na drugu zemlju, i sam Tramp je samo desetak dana ranije naredio bombardovanje Nigerije da bi sprečio genocid nad hrišćanima za koji ne postoje dokazi da se odvija. Nekoliko dana posle Venecuele, naredio je i napad na Siriju. Međutim, Venecuelu izdvaja nedostatak “marketinga” na koji smo navikli kada je reč o američkim intervencijama. Nije bilo priče o “širenju demokratije” ili spasavanju ugroženih hrišćana. Iako je retorika u početku podgrevana tvrdnjama da narko-karteli truju Amerikance, Tramp sada vrlo otvoreno govori da je namera bila da se preuzme kontrola na venecuelanskom naftom. Akcija se brzo završila, a poruka je glasno odjeknula – nepodobni diktatori koji se ne povinuju Trampovoj volji mogu se preko noći naći u zatvoru u Bruklinu.

IRAN

Tu poruku sigurno je čuo i iranski državni vrh, ali kao mnogo veća vojna sila od Venecuele, nije se mnogo obazirao. Štrajk bazarskih prodavaca krajem decembra vrlo brzo je prerastao u demonstracije širom zemlje. Iranska vlast se, kao ni ranije, nije libila da ih uguši silom. Tačan broj žrtava još ne možemo da znamo jer je pristup internetu veoma ograničen. Znamo da ima hiljade mrtvih jer je to potvrdio i iranski ajatolah Ali Hamnej, mada je tu ubrojao i pripadnike oružanih snaga.

Tramp je upozorio iranski državni vrh da će intervenisati ako se nasilje nad protestantima nastavi, ali do intervencije (još) nije došlo. Problem leži u tome što Iran nema jaku opoziciju i neizvesno je da li bi američka intervencija donela slobodu ili stvorila novo žarište sukoba. Istorija je pokazala da se češće dešavalo ovo drugo. Nudi se Reza Pahlavi, sin šaha svrgnutog 1979. godine, ali je pitanje koliku podršku on ima unutar Irana i da li bi to otvorilo prostor drugim islamističkim organizacijama da deluju.

GRENLAND

Grenland se retko pojavljuje u rubrici svetskih vesti. Ova mala teritorija, iako geografski na zgodnoj lokaciji za Ameriku, zapravo zahteva velika izdavanja svojih kolonizatora. Geografska izolovanost i jake zime čine uzgoj hrane izuzetno teškim. Poslednji put se pojavio u vestima povodom skandala u vezi sa nesrazmerno čestim oduzimanjem dece iz inuitskih porodica od strane danskih vlasti. Postoji i pokret za nezavisnost, ali nije preterano ni aktivan ni popularan. To se promenilo početkom januara kada je američka administracija najavila da će preuzeti Grenland. Tramp je želju da preuzme Grenland izrazio prvi put za vreme prvog mandata, a ponovo početkom prošle godine. Sada je, verovatno ohrabren uspehom akcije u Venecueli, dobio novi žar. Ipak, Grenland nije Venecuela. Iako autonoman, deo je Danske i samim tim deo NATO-a. Napad na Grenland značio bi kraj ovog pakta, koji bi za sobom mogao da otvori nekoliko sporova među članicama. Na primer, Turska bi mogla da raspravi sa Grčkom nesuglasice koje već dugo ima u vezi sa Kiprom (sve tri zemlje su sada članice NATO-a, što znači da imaju dogovor o nenapadanju). Napad na jednu članicu više ne bi značio napad na sve, pa ukoliko bi Putin odlučio da ipak proširi svoju invaziju na još neku zemlju, više ne bi morao da se plaši odgovora celog saveza.

Da li je Tramp spreman da rizikuje raspad trenutnog bezbednosnog poretka? Verovatno ne, ali ne možemo to sa sigurnošću da tvrdimo pošto se ponaša kao da ga međunarodno pravo ne zanima preterano. Ono što Trampa sigurno brine jeste kako obezbediti podršku svoje konzervativne baze da bombarduje i potencijalno ubije bele Evropljane. Aleksandar Vučić je izjavio da se Srbija neće mešati ukoliko Amerika napadne Grenland, tako da s te strane Tramp može da odahne.

Mnogo je verovatnije da će se preuzimanje Grenlanda, ako se desi, odvijati mekšim sredstvima. Na Grenlandu i dalje postoji američka vojna baza, a u prilog tome da Amerika ne planira napad govori i činjenica da ti vojnici još nisu povučeni. Reakcija Evrope bila je zapravo vrlo mlaka kada se uzme u obzir teorijska opasnost. Francuska, Nemačka i Švedska poslale su skupa tridesetak vojnika na Grenland, čin koji je očigledno bio pre svega simboličan. Nekoliko zemalja otvoreno je reklo da neće slati svoje trupe. Tramp je najavio oštre carine za Evropsku uniju od 1. februara, na šta zemlje članice najavljuju odgovor. Britanski premijer Kir Starmer rekao je kako je Trampova pretnja tarifama “pogrešna” i da “odluka o budućnosti Grenlanda pripada isključivo narodima Grenlanda i Danske”. Danska bi na kraju kroz ove pritiske mogla da pristane da preda vojnu kontrolu nad Grenlandom, a zadrži socijalna davanja čime bi se izbegao direktan sukob. Međutim, ovo bi otvorilo vrata daljoj Trampovoj ekspanziji, tako da ćemo narednih nedelja videti koliko je Evropa spremna da pruži otpor.

DA LI SMO NEKOG ZABORAVILI?

Nabrojani oružani sukobi izdvojeni su zato što imaju najveći uticaj na geopolitička zbivanja. Mnogo manjih ratova tinja, gori i ima potencijal da eskalira u svakom trenutku, naročito ako se krhka svetska stabilnost dodatno naruši. Da li se sećate da su u maju na kratko zaratili Indija i Pakistan, zemlje koje imaju nuklearno naoružanje? Taj sukob je brzo zaboravljen, ali Pakistan je zapravo prošao kroz najnasilniju godinu u prethodnoj deceniji – uz rat sa Indijom, obnovljen je i pogranični sukob sa Avganistanom, a tu su i unutrašnja previranja. U Nigeriji možda nema dokaza o genocidu nad hrišćanima, ali to ne umanjuje činjenicu da rat besni i da u njemu ginu i hrišćani i muslimani. Još nekoliko ratova odvija se u Africi – u zemljama Sahela život je prošle godine izgubilo više od 10.000 ljudi. U Mjanmaru pobunjenici ratuju sa vojnom huntom još od puča 2021, takođe uz ogromne ljudske gubitke. U Siriji sve vreme, uprkos nedavnoj promeni vlasti, traju sukobi državne vojske, Islamske države i kurdskih snaga. Ne treba zaboraviti da Amerika nezavisno od intervencije u Venecueli sve vreme gađa brodove u Karipskom moru, pod okriljem borbe protiv šverca narkotika. Balkan, na svu sreću, zapravo ne izgleda kao da se sprema za rat.