Putin neće dati Belorusiju

Ne potpadajući pod dominantan narativ jednog dela javnosti koji zbivanja u Belorusiji već proglašavaju „padom poslednjeg evropskog diktatora“, Jelica Kurjak, koja je u Rusiji provela dvanaest godina, od 2008. do 2012. kao ambasadorka Srbije u Moskvi, mnogo je opreznija u davanju konačnih ocena ishoda masovnih protesta protiv Lukašenka. Kao jedan od najboljih poznavalaca prilika u državama proisteklim iz SSSR, ona smatra da se u Belorusiji desio malo jači zemljotres kao opomena i Lukašenku i svima koji imaju geostrateške interese u ovoj državi.

Odnose Srbije i Rusije ocenjuje kao „stabilne“. Bez obzira na ovdašnje ocene, pre svega iz vladajućih krugova, da nikad nisu bili bliži i bolji odnosi na relaciji Beograd–Moskva, Kurjak upozorava da je strateški gledano Srbija deo globalnog odnosa Rusije prema Evropi i uže, prema Balkanu.

„VREME„: Da li je pojednostavljena ocena događaja u Belorusiji kao „pobuna građana protiv diktatora„?

JELICA KURJAK: U Belorusiji je došlo do pobune nezadovoljnih građana rezultatima predsedničkih izbora na kojima je ponovo, posle 26 godina na vlasti, pobedio Aleksandar Lukašenko. Nije novost da on redovno dobija veoma visok procenat podrške, što se i ove godine desilo, doduše malo više nego uobičajeno. Kod nas je preneto dosta korektno da protestanti negiraju zvanično objavljen procenat podrške, da traže da se izbori ponove, odlazak Lukašenka sa vlasti i otvaranje mogućnosti tranzicije. Preneto je i da je bila upotrebljena velika sila protiv demonstranata, da su uhapšeni mnogi lideri opozicije i da je Lukašenko tražio podršku naroda. Možda je i bilo pojednostavljivanja u onom delu u kojem je pisano o količini i žestini upotrebe sile. To jeste protest protiv dugogodišnje vlasti jednog čoveka, odnosno protiv njegovog načina vladanja.

I ranije je bilo protesta protiv Lukašenka, ali ne ovako masovnih. Šta se promenilo?

Nije novost da se posle svakih izbora pojavljuju grupe nezadovoljnih građana koji ne veruju da beloruski predsednik ima toliku podršku građana. Ovi protesti se ipak po nečemu razlikuju od prethodnih. Na prvom mestu to je masovnost. Drugo, dosta dobro su organizovani i sa nekim elementima već viđenim u nekim drugim protestima širom Evrope. Treće, primetna je bila raznolikost demonstranata. Četvrto, upotreba sile je bila daleko veća i žešća nego na prethodnim protestima, pa je predsednik Lukašenko bio prinuđen da organizuje kontramiting i tako pokaže da ima podršku naroda. Indikativno je i da se Lukašenko javno izvinio zbog prekomerne agresije snaga bezbednosti. Iako sve upotrebljene metode odbrane spadaju u poznati arsenal njegovog upravljanja, stiče se utisak da je ipak bio i te kako iznenađen razvojem događaja.

Koliko bi ukrštanje različitih strateških interesa u Belorusiji moglo da odredi sudbinu protesta?

Belorusija jeste u fokusu interesa mnogih zemalja – od susednih, do EU, SAD i Kine. Treba, ipak, naglasiti da je Belorusija prvi sused Rusije, njeno „unutrašnje dvorište“. Upravo ta činjenica će biti od presudnog značaja za budućnost Belorusije i samog Lukašenka.

Možemo li u ovom trenutku predvideti ishod?

Nisam pristalica prognoza bez dovoljno adekvatnih i proverenih elemenata, ali mislim da se u Belorusiji dogodio zemljotres srednje jačine koji mora biti opomena samom vladaru, opoziciji, ali možda još više onima koji su zainteresovani za njen status, belorusku i sopstvenu budućnost.

Ima li Lukašenko podršku Putina i da li je ona bezuslovna?

Rusija i Belorusija imaju specijalne odnose, formirale su Savez Rusije i Belorusije. To je strateški potez. Nije to labava federacija, niti konfederacija, što bi možda Rusija želela, ali jeste zajednica koja sadrži političke, vojne i ekonomske elemente.

Takođe, Rusija, Belorusija i Kazahstan su članice Jedinstvenog tržišta što, pored ekonomskih, ima i vojni i politički značaj. Belorusija skoro u potpunosti zavisi od ruskih energenata (oko 80 odsto) koje kupuje po najnižim cenama i od prodaje istih dobija značajan procenat potreban za punjenje budžeta. U tom smislu odnosi dve zemlje, odnosno dva lidera, veoma su bliski. Ima tu i varijacija jer Lukašenko godinama uspeva da održava status kvo uprkos pritiscima sa ruske strane da se ti odnosi još više normativno učvrste. Rusiji je potrebna Belorusija jer je ona jedna od poslednjih, ako ne i poslednja članica Zajednice nezavisnih država koja je lojalna Rusiji i po mnogo čemu je nastavila sovjetskim putem.

Ipak, jedan od opozicionih lidera se sklonio u Moskvu?

To što je jedan od lidera protesta otišao u Moskvu, ne iznenađuje. Rekla sam da u beloruskim zbivanjima ima uticaja sa raznih strana. Jedan od lidera koji je ostao u Minsku poslao je ovih dana poruku Rusiji da su oni kao opozicija spremni na razgovore sa Rusijom, čak je uveravao da promene odnosa sa Rusijom neće biti ukoliko oni dođu na vlast.

Koliko je jaka beloruska opozicija, kakva su njena politička, vrednosna i geostrateška opredeljenja?

Opozicija u Belorusiji postoji i deluje u teškim uslovima poluilegale. Poslednja dva opoziciona člana beloruskog parlamenta izgubila su mandat na parlamentarnim izborima u novembru 2019. godine i zabranjeno im je da se kandiduju na nekim drugim izborima za državne organe. Ali, pokreti i neke partije postoje i deluju, što se pokazalo i tokom protesta posle predsedničkih izbora 13. avgusta ove godine.

Posle formiranja Koordinacionog saveta opozicije, na čijem čelu se nalazi Svetlana Tihanovska, kandidat na ovogodišnjim izborima, postaje malo jasnije ko se gde nalazi. Naime, u defakto levocentristički orijentisan Koordinacioni savet ušli su Pokret za slobodu, Ujedinjena građanska partija i Beloruska hrišćanska demokratija. Zahtevi većine tih organizacija na prvo mesto stavljaju odvajanje beloruskog od ruskog jezika i emancipaciju Belorusije od Rusije. Oni traže da se o tome razgovara na nacionalnom nivou, pozivaju beloruskog predsednika na nacionalni dijalog.

Ima i onih koji smatraju da treba započeti dijalog sa Rusijom i da treba uveriti velikog suseda da im je i dalje strateški potreban. Drugim rečima, uočava se razdrobljenost opozicije i tek predstoji stvaranje jasne nacionalne platforme. Imajući u vidu da sam beloruski predsednik nije spreman na dijalog, teško je predvideti kako će se događaji dalje razvijati. Svakako da postoje i snage koje su prozapadno orijentisane i da smatraju da Belorusija treba da se otvori prema Zapadu.

foto: bojan stekić

Da li Rusija može sebi da dozvoli eventualnu pobedu prozapadnih snaga u Belorusiji?

Veliko je pitanje do koje mere su beloruski opozicioni lideri koji nam šalju poruke o neophodnosti promena prozapadno orijentisani. Evropocentristi su se navikli da svaka promena ima predznak demokratizacije, višepartijskog parlamentarizma, slobode i slično. U tim protestima se pojavila belo-crvena zastava, simbol stare beloruske države. Ne treba zaboraviti da u Belorusiji postoje slojevi nezadovoljni Lukašenkovom politikom velike bliskosti sa Rusijom i da bi prioritet mogao da im bude emancipacija beloruske državnosti, što bi moglo da ode i u neku drugu krajnost.

Što se tiče zaštite i odbrane Belorusije, predsednik Putin je u razgovoru sa francuskim predsednikom Makronom stavio do znanja da se ne mešaju u unutrašnje stvari Belorusije. Trećeg dana protesta Lukašenko je tražio pomoć od Putina i rečeno mu je da je Rusija spremna da štiti belorusku zapadnu granicu od

NATO-a. Time je jasno rečeno šta je šta, i šta je čije, što ne znači da Rusija neće razmatrati i druge opcije.

Kako biste u ovom trenutku definisali rusku političku doktrinu?

Politička doktrina Rusije ima svoju istorijsku konstantu. Sa periodičnim varijacijama iskristalisala su se dva cilja – jačanje države iznutra (aparat prinude) i spolja (vojna snaga i premoć) i imperijalne ambicije u smislu proširenja prostora uticaja. Rusija je istorijski okupila velike teritorije, stvorila ogromnu državu, asimilirala narode i stavila ih pod centralnu upravu Moskve. Raspad Sovjetskog Saveza za ovu zemlju je, kako je rekao predsednik Putin, „najveća geopolitička katastrofa 20. veka“. Rusija se još oporavlja od tog šoka pokušavajući da povrati i unutrašnji kredibilitet i uticaj i snagu na međunarodnom planu.

Kakvo tu mesto zauzima Zapadni Balkan, odnosno Srbija?

Strateški, Srbija je deo globalnog odnosa Rusije prema Evropi i uže, prema Balkanu. Tako stoji definisano u Strategiji spoljne politike Ruske Federacije. To je normativ. U istorijskoj praksi, Rusija je imala potrebu da izađe na topla mora i čuva takozvani „meki trbuh“ Evrope, to jest Balkan. Srbija, kao slovenska, pravoslavna i ratnička zemlja, bila je u posebnom fokusu ruskih interesa. To se do danas nije promenilo.

Možemo li razdvojiti mit od stvarnosti kad su u pitanju odnosi Srbije i Rusije?

Odnosi Srbije i Rusije imaju mnogo specifičnosti, ali jedan temelj: to su odnosi dva bliska, ali u svakom pogledu nesrazmerna naroda i države. Srbija je nešto veća od Moskovske oblasti, sa nešto više od sedam miliona stanovnika, dok samo Moskva ima preko dvanaest miliona. Ti odnosi se dominantno zasnivaju na emocionalnim vezama na koje se mit oslanja i njima se hrani.

Tu su pre svega mitovi o bliskosti pravoslavnih naroda, slovenstvo, sličnosti jezika, kultura u najširem smislu, herojstva u težnji za oslobađanjem teritorija… Tek posle dolazi da dve zemlje nisu u ratovima bile na suprotnim stranama, pomoć u borbi za oslobođenje i drugo. Takav pristup nužno stvara mitove o jačini veza, neupitnom prijateljstvu, bezrezervnoj pomoći, a u drugi plan padaju ekonomski, politički, strateški i drugi interesi dva naroda koji govore o suštini odnosa.

Vi ste do 2012. godine bili u Rusiji. Kakvi su tada bili odnosi između dve zemlje?

Rusija u spoljnopolitičkim odnosima ima jednu konstantu: ona sarađuje sa aktuelnom vlašću, to jest sa liderom koji je na čelu države. U tom kontekstu, predsednik Boris Tadić je bio čest i rado viđen gost. Politički odnosi su bili stabilni i u narastanju, ekonomski odnosi su takođe postajali raznovrsniji, ali su tu veći problem bili nivo i sadržaj naše ekonomije, jer za potrebe Rusije, mi doista imamo male kapacitete.

Tu je nužno, baš kao i danas, odnos neravnopravan. Rusija nudi strateške proizvode, energiju, mašine, vojnu opremu. Naravno, u centru političkih odnosa bio je problem oko Kosova, tada je bio intenzivan rad Radne grupe u kojoj je ruski predstavnik bio sadašnji ambasador RF Aleksandar Bocan-Harčenko. Bilo je i uzvratnih poseta: za četiri godine dva puta su u Beograd dolazili predsednici Medvedev i Putin, bila je intenzivna saradnja Skupštine i Dume, kulturna saradnja.

Da li se nešto promenilo dolaskom SNS–a na vlast?

Prvo se uočava povećana dinamika susreta na visokom i najvišem nivou. Drugo, prema onome što je dostupno za praćenje, povećan je obim saradnje u vojnoj oblasti. Srbija je kupovala dosta naoružanja poslednjih godina. Treće, ruske kompanije su kupile dosta srpskih kompanija i počele proizvodnju u različitim oblastima. Četvrto, ušlo je više banaka u Srbiju. Intenzivirana je i saradnja dve crkve. Strateških ulaganja nije bilo, mislim pre svega na odustajanje od projekta Južni tok, koji je bio deo gasno-naftnog paketa iz 2008. godine. Mislim da je Rusija prisutnija i to metodom korišćenja tzv. „meke sile“ – mediji, razne nevladine organizacije i tome slično.

Dakle, Rusija ima strateških interesa u Srbiji, i ekonomskih, i političkih, i konfesionalnih, i u najširem smislu kulturoloških. Tako je bilo i pre 2012. godine, tako je i sada.

Druga jeste sadržana u njihovoj interpretaciji, kako ih vidi Rusija i kako ih vidi Srbija. Prema dnevnopolitičkoj, taktičkoj ili strateškoj potrebi svaka strana interpretira događaje na svoj način. Sigurno da je srpskoj strani izuzetno važno ako se predsednik države nekoliko puta tokom godine sretne sa predsednikom Rusije, ili ako predsednik tako važne zemlje dođe u posetu Beogradu relativno često.

Aleksandar Vučić često ističe veliku bliskost sa Vladimirom Putinom. Kakva je percepcija Vučića u Moskvi, da li ga vide kao „ruskog čoveka„?

Moskva prihvata Aleksandra Vučića kao predsednika prijateljske države koji govori jezikom politički razumljivim i prihvatljivim ruskom rukovodstvu i koji stoji na liniji održavanja odnosa zasnovanih na postulatima tradicionalnih vrednosti uspostavljenih u odnosima dve zemlje.

Nije jednostavno okarakterisati nekoga, a još manje proceniti i oceniti da li je „ruski čovek“. Šta to znači? Vučić ima dobru komunikaciju sa ruskim predsednikom, SNS se dobro razume sa ruskom vladajućom partijom, poštuju iste vrednosti i nema hladnih vetrova. Ali, treba imati u vidu da se srpski predsednik deklariše kao proevropski političar i da, kada je to potrebno, veoma eksplicitno naglašava proevropsku orijentaciju Srbije. Takvi izleti ne nailaze uvek na dobar prijem u Moskvi.

Da li Rusija zaista „drži“ Socijalističku partiju Srbije u Vladi?

Želim da skrenem pažnju na moj odgovor o mitovima u odnosima dve zemlje, zato što maloj zemlji i te kako odgovara da velikog strateškog partnera može da drži kao keca u rukavu, da ima njegovu podršku. Imajući u vidu da 30 odsto stanovnika Srbije ima veoma pozitivan odnos prema Rusiji, da „vole“ Rusiju“, onda je i te kako važno da se biračima kaže kako imaju u ruskoj državi prijatelja, oslonac i podršku. To je legalna politička aktivnost.

Još od devedesetih godina SPS je u veoma dobrim, prijateljskim odnosima sa ruskim partijama u Dumi, kao i sa vladajućom Jedinstvenom Rusijom. Te veze datiraju još od podrške Rusije srpskim interesima tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, dve strane imaju visok stepen komunikacije i razumevanja. To nije tajna. Da li Rusija, međutim, ima „svoje“ predstavnike u Vladi, ja ne znam, ali mogu reći da je uvek bilo, jeste i biće da veliki igrači imaju „svoje ljude“ tamo gde su im potrebni.

Rusija održava i veoma bliske odnose sa Republikom Srpskom.

Tako je. Sredinom devedesetih godina kada je Rusija aktivno ušla u jugoslovenski metež i stavila se na stranu zaštite srpskih interesa, odnos prema srpskoj stvari je postajao sve intenzivniji i sadržajniji. U paketu odnosa posle Dejtona i u procesu rešavanja jugoslovenske krize, Rusija je stala na stranu Srba u BiH i do danas ima dosta dobre odnose sa Republikom Srpskom. Rusija stoji na stanovištu da je Dejtonski sporazum ključ za rešenje problema u BiH.

Koliko nam je zaista važna Rusija za rešavanje kosovskog problema?

Pored one emotivne strane da imamo podršku velike prijateljske zemlje koja nam svekoliko pomaže i zajedno sa RPC održava srpski identitet na Kosovu, tu je najvažnija činjenica da je Rusija stalna članica Saveta bezbednosti UN i raspolaže veoma snažnim arsenalom mogućnosti da utiče na rešavanje kosovskog problema.

Srbija, doduše sporo, ide ka EU, uspostavlja veoma bliske odnose sa Kinom, relaksiraju se i odnosi sa SAD. Kako se u Moskvi gleda na ovakvu spoljnu politiku Srbije?

Moskva pažljivo prati šta se dešava na Balkanu. Ona ima svoje utvrđene strateške prioritete i postulate. Svakako da joj je veoma važno šta će raditi i kuda ide Srbija kao njen najveći oslonac u tom delu Evrope. Opredeljenje Srbije za EU, sve dublja saradnja sa Kinom pa i ponašanje SAD u regionu i odnos srpskog rukovodstva prema Vašingtonu jeste paket dnevnih posmatranja. Ako Srbija ima politiku nacionalne bezbednosti, koja uključuje definisan smer unutrašnjeg i međunarodnog delovanja, onda ona ima pravo da to radi u interesu svojih građana i svoje budućnosti. Ako Srbija nema jasnu percepciju razvoja već igra na kartu doista uzburkanih odnosa među današnjim ključnim silama – SAD, Kinom, EU i Rusijom – onda je to sada, a biće i sutra veliki problem, jer otvara vrata za veoma različite uticaje i dovodi u pitanje kredibilitet i stabilnost zemlje.

Mi jesmo mala, slabo razvijena evropska zemlja, i jesmo zemlja koja još uvek vuče „leš svoga oca sa sobom“. Iskustvo nas uči da se moramo ozbiljno zamisliti, pomiriti i krenuti dalje. A za to je potrebno da prvo naučimo da razgovaramo u okviru sopstvene kuće.