Rusko-ukrajinski sukob
Ruska invazija na Ukrajinu: Hiljadu dana besmislenog ubijanja
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Kako je propao pokušaj državnog prevrata avgusta 1991. u Moskvi koji je ubrzao raspad SSSR, šta je posle bilo sa njegovim učesnicima i šta o tome kažu njihovi potomci
Jurij Šćerbakov je stigao u Moskvu 19. avgusta 1991. u devet časova „po električke“, električnim vozom, radi pregovora s potencijalnim partnerima u zajedničkoj sovjetsko-englesko-indijskoj kompaniji, u kojoj je ležao azerbejdžanski novac. Tada se u okviru SSSR već vodio rat u Nagorno Karabahu i on je sumnjao da je ta firma švercom obezbeđivala novac za rat, ali nije se mnogo raspitivao, imao je solidnu platu i imao je slobodno radno vreme. Partner ga je iznenadio: „Ti si poludeo. Kod nas je državni prevrat. Sve poslove zaustavljamo. Slušaj radio!“
Otišao je kući, radio nije imao pa je oko deset časova uključio televizor, a na televiziji – „Labudovo jezero“.
Kad je 10. novembra 1982. umro Leonid Brežnjev, nekoliko dana nije bilo zvaničnih obaveštenja o njegovoj smrti, a TV je emitovala – „Labudovo jezero“. Isto se ponovilo kada je 1984. umro Andropov, a i 1985. kad je umro Černjenko. Neki ljudi su i tog jutra pomislili da je Gorbačov mrtav.
Bio je živ, ali izolovan u vili Zora, državnoj dači br. 11, letnjoj rezidenciji predsednika SSSR u Forosu na Krimu.
ABC, KGB: Dva dana ranije, 17. avgusta u zatvorenoj rezidenciji za odmor KGB „ABC“ („Njujork tajms“ piše da je to bilo u sauni), na adresi Tjeplostanskij projezdi 1a u Moskvi, sreli su se članovi Državnog komiteta za vanredne situacije (GKČP SSSR) Krjučkov, Pavlov, Jazov, Baklanov, Šenin i pomoćnik Gorbačova Boldin i odlučili da se od 19. avgusta 1991. uvede vanredno stanje radi spasa SSSR.
Nominalno, glava GKČP je bio potpredsednik SSSR Genadij I. Janjaev, ali po mnogim analizama, pa i po istrazi vođenoj 1993. duša zavere je bio Vladimir A. Krjučkov, šef KGB-a.
Odlučili su da GKČP zatraži od Gorbačova da potpiše ukaz o vanrednom stanju ili da podnese ostavku i da preda ovlašćenja potpredsedniku Genadiju Janjaevu.
Na neposrednim izborima u junu 1991. izabrani predsednik Rusije Boris Jeljcin trebalo je da bude zadržan na Aerodromu „Čkalovski“ kad doleti iz Kazahstana, da razgovora s ministrom odbrane generalom Jazovim, a da dalje postupanje s njim zavisi od rezultata pregovora.
General Jazov 18. avgusta, u osam časova ujutru, saopštava svojim zamenicima Gračovu i Kalinjinu o predstojećem uvođenju vanrednog stanja.
Baklanov, Šenin, Boldin, general V. I. Varenikov i načelnik 9. uprave KGB-a Jurij Plehanov poleću s Aerodroma „Čkalovskij“ vojnim avionom TU-154 (broj 85605), koji im je omogućio Jazov i oko 17 časova nenajavljeni sreću se s predsednikom SSSR Gorbačovom, koji odbija da im da svoju saglasnost. Tokom neprijatnog susreta s pučistima Gorbačov je, navodno, izgovorio neku rečenicu koju će učesnici puča kasnije tumačiti kao njegov prećutni pristanak: „Đavo da vas nosi, čert s vami, radite šta hoćete…“
ATOMSKI JAŠĆIK: Pre nego što su stigli, u 16.32, isključene su sve veze u predsednikovoj dači, uključujući i one kojima se obezbeđuje kontrola nuklearnog oružja SSSR. Ispostaviće se da Gorbačov možda i nije kontrolisao „atomski jašćik“, o kome se staralo devet pripadnika Generalštaba: tri oficira veze specijalne operativno-tehničke uprave i šest saradnika 9. uprave Generalštaba koji predsedniku SSSR omogućuju upravljanje strategijskim nuklearnim oružjem u vanrednim situacijama, sve majori i pukovnici.
Dežurali su po trojica u smeni u takozvanom gostinskom domu sto metara od objekta Zora. Atomski ađutanti predsednika SSSR smeli su da primaju samo naređenja predsednika. Kad je u 16.32 prekinuta telefonska veza i pogasili se ekrani, još funkcionišućom radio-vezom pozvali su komutatorski centar saveznih veza u Muhalatki, ali su im i otuda javili da je veza prekinuta. Havarija?!
Oko 16.40 na vratima se pojavio general Varenikov i zatražio da razgovara s najstarijim po činu. Obavestili su ga da veza ne radi, a ovaj je rekao da predsednik sve zna. „Prekid veze nije vaša briga, nastavite posao.“
Pokušavali su da uspostave vezu koja je ostala prekinuta petnaest časova.
Kad je jedan od atomskih ađutanata 19. ujutru pokušao da uđe u Gorbačovljevu vilu, da bi ga po dogovoru odvezao u Moskvu na potpisivanje novog svesaveznog dogovora, rečeno mu je da njegova propusnica više ne važi. Iznenađen, pitao je šta se desilo, a neki pukovnik mu je rekao: „Slušać nada radio!“ Treba slušati radio. Videvši da ovaj stvarno nema pojma o tome šta se dešava, doneo mu je tranzistor iz kućice obezbeđenja i pojačao da čuje saopštenje KGPČ-a.
Atomski ađutanti spavali su u obližnjem vojnom sanatorijumu, gde je telefon postojao samo na recepciji, radija u sobama nije bilo i oni zaista nisu znali šta se dešava.
Jazov je tek 19. avgusta naredio da se uređaj („atomski jašćik“) hitno prebaci u Moskvu. U 19 časova 38 minuta „atomska karaula“ u punom sastavu poletela je za Moskvu, avionom predsednika Rusije, ponevši sa sobom njegov „abonentski komplet“, čije je funkcionisanje onemogućeno brisanjem magnetnog zapisa. Na Aerodromu Vnukovo-2 oficiri su predali uređaj i oružje predstavnicima Generalštaba posle čega su bili razvezeni kućama, a pukovnik Vasiljev, najstariji u grupi, u načalstvo na raport…
Član Saveta odbrane Jurij Masljukov, i u to vreme predsednik Državne vojno-industrijske komisije Kabineta ministara SSSR, kasnije je objasnio da sistem upravljanja strategijskim snagama „Kazbek“ („Kavkaz-7″) po odredbama Generalštaba Oružanih snaga SSSR, funkcioniše i u slučaju da nema signala od predsednika ili ministra odbrane…“
Neki mediji tvrde da Gorbačov to nije znao. Atomsko dugme je 72 sata bilo u rukama avanturista, zaključio je kasnije javni tužilac Valentin Stepankov u čijoj su knjizi GKČP: 73 sata, koji su izmenili svet detalji o puču navedeni prilično precizno.
POKRET: Sevastopoljski puk vojske KGB SSSR je 19 avgusta u četiri ujutru opkolio vilu na Forosu.
U šest ujutru 19. avgusta, Svesavezni radio SSSR počinje da emituje saopštenja o uvođenju vanrednog stanja u nekim regionima SSSR, ukaz potpredsednika SSSR Janjaeva o preuzimanju dužnosti predsednika SSSR zbog narušenog zdravlja Gorbačova, i izjavu sovjetskog rukovodstva o ustanovljavanju Državnog komiteta za vanredne situacije (Gosudarstvenogo komiteta po črezvičajnomu položeniju v SSSR – GKČP).
Oko sedam ujutru 19. avgusta, po naređenju generala Jazova, druga motorizovana Tamanska divizija i četvrta tenkovska Kantemirovska divizija počela je pokret za Moskvu. Sa njima su krenuli i 51, 137. i 331. padobransko-desantni puk. GKČP se oslanjao i na silu KGB-a (grupa Alfa). Ukupno je u Moskvu bilo uvedeno oko 4000 vojnika, 362 tenka, 427 oklopnih vozila.
Tim jedinicama komandovali su generali P. S. Gračov i njegov zamenik A. I. Lebed.
Prethodne noći specijalci Alfa opkolili su Jeljcinovu daču u Arhangelskom, ali nisu blokirali izabranog predsednika Rusije i nisu dobili naređenja da preduzmu prema njemu bilo kakva dejstva.
Bivši rukovodilac službi bezbednosti predsednika RF Aleksandar Koržakov u svojoj knjizi memoara Boris Jeljcin: od osvita do zalaska tvrdi da su u rano jutro 19. avgusta 1991. „specnazovci“ grupe KGB SSSR Alfa, brojnosti oko 50 ljudi, došli do Jeljcinove dače u Arhangelskom i do karaule pored trase, ali da nisu preduzeli ništa kada je kortež Jeljcina otišao iz dače u pravcu Moskve.
Posle odlaska predsednika, oko 11 časova do vrata dače, po tvrdnji Koržakova, došli su naoružani ljudi, na čelu s čovekom koji se predstavio kao potpukovnik Vazdušno desantne vojske, koji je izjavio da su oni tu došli po naređenju ministra odbrane radi obezbeđenja naselja. Pošto je jedan od saradnika Jeljcinovog obezbeđenja prepoznao tog oficira Alfe, koga je upoznao na kursevima KGB-a, Jeljcinovo obezbeđenje ih je pozvalo da nešto prezalogaje za njihovim stolom. Posle obeda specijalci su nekoliko sati sedeli u svojim autobusima, a zatim otišli.
Jeljcin ja sa saradnicima stigao u Beli dom (tada Dom Sovjeta RSFSR) oko devet sati i u telefonskom razgovoru s Krjučkovim odbio da prizna GKČP, a pre toga Jeljcin je mobilizovao svoje saradnike u višim ešelonima vlasti, a to su bili, R. I. Hasbulatov, A. A. Sobčak, G. E. Burbulis, M. N. Poltoranjin, S. M. Šahraj, V. N. Jarošenko.
VAŠINGTONSKI UPITNIK: U Vašingtonu su čuli da se u Moskvi nešto događa i pokušavali su da telefonom čuju Gorbačova. Pošto veza nije funkcionisala, dobili su Jeljcina, saznavši da je iz Arhangelskog stigao u Beli dom.
Tom Grem, direktor za Rusiju u administraciji Džordža Buša mlađeg, koji je tada radio u Pentagonu, pričao je ruskim medijima ovih dana da su se hitno sakupili u ofisu američkog ministra odbrane, to jest Dika Čejnija, da bi ga brifovali o zbivanjima u Moskvi, o tome ko vodi akciju, šta je to GKČP itd. Zaključili su da u GKČP uzimaju učešće hardlajneri, a kako im se činilo i cela ruska vlada…
Istovremeno su primetili desetine ljudi pred Belim domom. Šta to znači za prevrat kada narodu dozvoljavaju da se okuplja na trgu? Saznali su za premeštanje Borisa Jeljcina i njegovog štaba iz Arhangelskog u Beli dom i da tamo postoji telefonska veza! Predsednik Buš je hteo da se poveže s Jeljcinom, i on je momentalno odgovorio. Oko ponoći između 19. i 20. avgusta Amerikanci su zaključili da nije u pitanju revolucija, da nije ni državni prevrat, nego da je u pitanju puč koji će biti osujećen, za nedelju dana, ili za 24 sata, ali osujećen.
Razmatrali su koga sada da podržavaju – Gorbačova na koga su računali ili Jeljcina, koji nije ostavio dobar utisak na Amerikance kad je 1988. posetio Vašington.
Amerikanci su želeli da rade s Gorbačovom smatrajući da on kontroliše atomsko oružje i da je pustio zemlje istočnog bloka da izađu ispod sovjetskog kišobrana.
Gorbačov je pokušavao da spreči da Jeljcin dobije međunarodni status. Nemački nedeljnik „Špigl“, koji sada objavljuje neke od Gorbačovljevih papira piše kako je Gorbačov, koji je imao veoma prisne odnose s tadašnjim nemačkim kancelarom Helmutom Kolom i često se s njim konsultovao, ovome sugerisao da ne primi Jeljcina kao šefa države, nego nekako uzgred.
Amerikanci su, inače, još u junu 1991. opominjali Gorbačova da se protiv njega sprema puč. Tokom posete Nemačkoj juna 1991. američki državni sekretar Bejker je u Berlinu to rekao ruskom ministru spoljnih poslova Besmertnihu, a ovaj je tvrdio da mu veze nisu sigurne i da će biti bolje da mu to šapne na uvo američki ambasador u Moskvi. Besmertnih je samo urgirao da Gorbačov hitno primi američkog ambasadora i ovaj mu je preneo poruku, ali Gorbačov je to ignorisao, možda i zato što je verovao da je izvor saznanja tadašnji moskovski gradonačelnik Popov za koga i pučisti kažu da se 19. avgusta javljao Amerikancima dva-tri puta dnevno. Bivši ministar spoljnih poslova SSSR Ševarnadze je takođe u decembru 1990. opominjao da je moguća diktatura.
Tom Grem tvrdi da su američki analitičari zaključivali da je raspad SSSR neizbežan, ali da su računali da će se to desiti za desetak godina. Fukujama koji je radio za korporaciju RAND, imajući kontakt s Pentagonom, lansirao je tezu o „kraju istorije“, a to što je on napisao odražavalo je stav mnogih u Pentagonu: trijumf zapadnih vrednosti, demokratije, tržišne ekonomije.
U Vašingtonu je 1989. godine, priča Grem, bila formirana uža međuresorska grupa na čelu s Kondolizom Rajs, koja je trebalo da razmotri krajnje varijante razvoja događaja u SSSR, pa je razmatrala i scenarije raspada. Iz američke ambasade u Moskvi slali su telegrame da treba obratiti pažnju na raskol SSSR.
Pentagon je u proleće 1991. pripremao knjigu Sovjetska vojna moć (Soviet Military Power) i Tom Grem tvrdi da je on pisao glavu o političkoj situaciji u SSSR i da je napisao da se autoritet Gorbačova krnji, da nacionalizam u republikama raste, da konzervativci prikupljaju snagu.
Kada je projekat predat na odobrenje Beloj kući, neko u administraciji je rekao: „Shvatam da je sve to moguće, ali shvatite vi – izlazi knjiga, a Buš se sreće s Gorbačovom. Šta da mu kaže?“
Knjiga je trebalo da izađe 19. avgusta. Ponovo su napisali tu glavu.
Godine 1989. godine u SSSR su bili višepartijski izbori, na kojima je 84 izabranih deputata bilo iz redova komunista. Kad je Gorbačov ukazao na taj povoljan podatak, jedan član Politbiroa je primetio: „Da, ali kakvi su to komunisti.“ Trideset pet oblasnih partijskih sekretara je izgubilo izbore.
Boris Jeljcin je u maju 1990. izabran za predsednika ruskog parlamenta i otvoreno je promovisao ideju ruske nezavisnosti. U junu iste godine ruski deputati su inaugurisali nadređenost republičkih zakona nad zakonima sovjetske federacije, a mesec dana nakon toga Jeljcin je demonstrativno istupio iz komunističke partije. U junu 1991. godine Jeljcin je izabran za prvog predsednika Ruske Federacije, a tokom kampanje dao je mnogo izjava da se od Gorbačova treba izbaviti.
Gorbačov je, inače, doveo Jeljcina iz Jekaterinburga i postavio ga za sekretara KPSS-a u Moskvi, ali ga je pod pritiskom konzervativaca smenio i dao mu Ministarstvo građevina. Ovaj to nije zaboravio.
GORBAČOVLJEV JELJCIN: Na kraju balade Gorbačov će izjavljivati da je pogrešio što Jeljcina na vreme nije poslao za ambasadora u neku banana republiku. Bilo kako bilo, Gorbačov je bio između čekića i nakovnja, u vrhu „siloviki“, na terenu Jeljcin…
U decembru 1990. na IV zasedanju narodnih deputata organizovano je istupanje deputata – žena iz Čečenije, da se pokrene postupak za glasanje o poverenju Gorbačovu. Zasedanje je završeno usvajanjem predloga Gorbačova da se sprovede referendum o budućem državnom savezu. Na tom referendumu 19. februara 1991. godine 76 odsto onih koji su glasali podržalo je ideju da se održi SSSR u novom obliku. Pitanje na referendumu je bilo takvo da ga običan svet razume i ovako i onako – da li ste za očuvanje SSSR kao družbe suverenih republika. U nekim republikama pitanje su redigovali po svom kalupu. U baltičkim republikama i u delu Moldavije referendum nije održan.
Unutrašnja borba je intenzivirana – u junu 1991. godine, „siloviki“ – ministri odbrane, unutrašnjih poslova i KGB-a – Jazov, Pugo i Krjučkov su na zasedanju Vrhovnog sovjeta SSSR istupali sa tezom da je situacija veoma opasna i da su nužne vanredne mere. Tu je bio Janjajev, a Gorbačov je bio na drugom mestu pripremao je novi savezni dogovor. Sledećeg dana ponovo je sazvan Vrhovni sovjet, i deputati su podržali Gorbačova…
U julu 1991. napetost je porasla nakon što je bio definisan novi savezni dogovor. To je bila neke vrsta konfederativne formule, koja, možda uz amputaciju nekih republika, vlast i kontrolu novca prenosi na republike i koja veliki deo sovjetske savezne partijske i birokratske vrhuške lišava moći i položaja.
U SSSR je tome prethodila epidemija suvereniteta. Sve republike su se proglasile suverenim. Prenošenje većih ovlašćenja na direktore ubrzalo je prekidanje ranijih tokova novca. U saveznu kasu mnogi nisu uplaćivali novac. Spoljni dugovi su stizali. Gorbačov je molio za novac na Zapadu i žalio se nemačkom kancelaru Kolu kako Amerikanci na intervenciju u Iraku troše 100 milijardi dolara, a ne računaju kolika je ušteda od ruskog detanta. Kol mu je prema nedeljniku „Špigl“ tada rekao kako Amerikanci u Iraku nisu potrošili ni jedan jedini vlastiti dolar…
ODMOR I UZBUNA: Gorbačov je ubrzano prelazio na tačku gledišta da je upotreba sile nepoželjna.
Lideri devet republika su 17. juna 1991. s Gorbačovom usaglasili projekt saveznog dogovora koji je izazvao resku odbijajuću reakciju Jazova (armija), Pugoa (MVD, policija) i Krjučkova (KGB).
U mestu Novo-Ogarjovo 29. jula tajno su se sreli Gorbačov, Jeljcin i predsednik Kazahstana Nazarbajev i ugovorili potpisivanje tog novog saveznog dogovora za 20. avgust, što je Gorbačov i najavio u jednoj izjavi za TV, a 3. avgusta ta izjava je publikovana i u „Pravdi“.
Taj razgovor Gorbačova, Jeljcina i Nazarbajeva o novoj raspodeli moći, KGB je prisluškivao i pučisti su jedan drugom davali taj snimak. Prvi cilj im je bio da se spreči potpisivanje tog dogovora zakazano za 20. avgust.
Potcenivši protivnike Gorbačov se u takvom prelomnom momentu 4. avgusta uputio na odmor u svoju rezidenciju nekoliko kilometara udaljenu od seoceta Foros na Krimu. U knjizi Jeljcin. Kremlj. Istorija bolesti A. E. Hinštajna, međutim, piše da je Mihail Sergejevič ostavljajući „gazdinstvo“ Janjajevu prilikom odlaska na Krim rekao: „Ako je neophodno dejstvujte odlučno, ali bez krvi… “ Mislio je valjda na manje nerede.
Jeljcin će pred smrt optuživati Gorbačova da je za puč znao i da ga je odobrio. Gorbačov je to s gorčinom odbacivao, optužujući Jeljcina da skvrnavi njegovo ime samo da bi skrenuo pažnju sa svoju ulogu u razvaljivanju SSSR.
Nemački nedeljnik „Špigl“ sada iznosi i sumnju da telefonske veze Gorbačova i nisu bile sasvim prekinute, da je ostao, na primer, u funkciji telefon u predsedničkom automobilu. Ne navodi se, međutim, da je Gorbačov sa bilo kime preko tog telefona razgovarao.
PO LIČNOJ PROCENI: Vojska je počela da zauzima pozicije u centru Moskve oko 10 časova, a oko 11.45 bili su na Manježnom trgu, i nikakvih sukoba nije bilo. Kod spomenika Juriju Dolgorukovu u Moskvi već oko 11.30 časova 19. avgusta 1991. počeo je miting podrške demokratiji i Jeljcinu.
Masa velika i neupravljiva. Vojska je imala suve obroke (suhie pajki) za tri dana, a babuške su donosile jela. Komandant tenkovskog bataljona major Valentin Nikitin je posle pričao „Komersantu“ kako je molio: „Kormite, pažalujsta, skoljko hotite, no kategoričeski – ne poić.“ „Hranite koliko hoćete, ali kategorički, ne napijajte ih.“
Jedan demonstrant je počeo da skida zaboravljeni kanister sa vrha tenka i da poliva tenk… Mogao je da bude veliki vatromet. Tenkovi se kreću na 50 centimetara jedan od drugog da ljudi ne mogu da ih opkole – masa ljudi sa svih strana. Na pitanje komandanta tenkovske čete kako da postupa, neki pukovnik odgovara: „Prema sopstvenoj proceni!“
U nekoj gužvi neko je viknuo: „Boris Nikolajevič poziva da brzo dođete. Očekuje se šturm na Beli dom!“ Masa je potrčala za njim i tenkovskoj koloni koja je i dalje izvršavala komande GKČP-a omogućila da nekim zaobilaznim putem dođe na zadatu tačku: pošta. Vojnicima je naredio da viču kako se vraćaju u zimsku kasarnu.
Uveče su dolazili ljudi koji su nudili nemačke marke i smeštaj u hotelima, ako pređu na Jeljcinovu stranu.
Oko 14 časova 19. avgusta oko Belog doma su počeli da prave improvizovane barikade. Među zaštitnicima Belog doma bili su veterani-avganistanci i saradnici preduzeća za zaštitu „Aleks“; muzičar Mstislav Rostropovič, poznate ruske ličnosti Andrej Makarevič, Konstantin Kinčev, Aleksandar Gorodnickij, Margarita Terehova, Anatolij Krupnov, budući čečenski terorista Šamil Basajev i rukovodilac kompanije Jukos, sada osuđeni Mihail Hodorkovskij, tadašnji zamenik gradonačelnika Moskve Jurij Lužkov i njegova bremenita žena Jelena N. Baturina… Zaštitnike Belog doma podržavale su rok grupe (Mašina vremeni, Alisa, Kruiz, Šah, Korozija metala, Mongol Šudan), koje su 22. avgusta organizovale koncert „Rok na barikadama“.
Jurij Šćerbakov, obični učesnik tih događaja s početka ovog teksta, piše u Gorbačovljevoj „Novoj gazeti“ kako je tog jutra najpre brinuo svoje hitne brige zbog vanredne situacije – trebalo je brzo podići novac sa štedne knjižice i popraviti auto. Imao je “ zaporožec 968″, na kome je nekoliko dana ranije slomljena leva viljuška.
Otišao je na pijacu, ali tamo levih viljušaka nije bilo, ni za kakav novac. Samo desne.
Jurij se vraća kući oko 11 časova da još jednom razmisli: novac je u džepu, dokumenta takođe, mogao bi, dakle, da pođe u centar da na licu mesta vidi šta se dešava.
U tom trenutku zazvonio je telefon. Nije podigao slušalicu. Uplašio se. Pitao se zašto u takvoj situaciji traže baš njega. „Svi se mi bojimo, nisam ja ni prvi ni poslednji…“
Različite tvrdnje o listama za hapšenje pojavljuju se u raznim listovima. Jazov je uglavnom izjavljivao da nikakve pripreme za puč nisu vršene. Za jednog pučistu se tvrdi da je celog dana igrao tenis.
Ni oko 12 časova 19. avgusta na auto-pijaci levih viljušaka nije bilo, ali je Jurij našao telefon čoveka koji prodaje viljuške. Trebalo je da ga pozove uveče.
Jurij je, u međuvremenu, pošao u centar, u Puškinsku ulicu, u kojoj su stajali tenkovi čije ekipe su izgledale zbunjeno – očito nisu znali zašto su im dali uzbunu i poslali ih u Moskvu. Ljudi je bilo mnogo i oni su se kretali prema Prospektu Marksa, a Jurij je pošao za ljudskom rekom….
Na Krasnopresnenskoj naberežnoj, kod Belog doma bilo je desetak tenkova okrenutih prema Belom domu. „Po perimetru“, barikade od priručnog materijala, a njemu je to, pošto je u vojsci bio tenkista, najpre bilo smešno, jer je znao da tenk takvu barikadu može da pregazi iz cuga, posle se uozbiljio, kada je video poprečene trolejbuse (sada kao napušteni eksponati, kažu, trunu u dvorištu nekog muzeja“.
Pred Belim domom bio je tenkovski bataljon Tulske divizije pod komandom general-majora Aleksandra Lebeda. Oko 15.30 na stranu Jeljcina prešla je tenkovska četa majora Jevdokimova, šest tenkova bez borbene opreme.
PROGLAS S TENKA: Kod Belog doma bilo se sakupilo nekoliko hiljada građana kada je izašao Boris Jeljcin i s tenka pročitao „Proglas građanima Rusije“, u kome je delovanje GKČP-a nazvao „reakcionarnim, antikonstitucionalnim prevratom“ i izdao Ukaz br. 59, u kome je formiranje GKČP-a bilo kvalifikovano kao pokušaj državnog prevrata.
Oko 15 časova tog 19. jula Jurij je svratio u svoju kancelariju, gde je na dežurstvu bio pomoćnik generalnog direktora. Zamolio ga je da napravi nekoliko kopija ukaza predsednika Jeljcina i dobio odgovor: „Kseroks ne rabotajet.“ Sve je razumeo – i on, takođe, čeka razvoj situacije…
Oko 17 časova Jurij stiže u daču, umiruje suprugu, pokazuje ukaz Jeljcina i kaže joj da ne veruje režimskoj propagandi. U to vreme na TV-u su emitovali vesti o tome da je GKČP podržalo mnogo kolektiva radnika i kolhoznika, sekretari raznih komiteta KPSS-a, šefovi izvršne vlasti mnogih regiona, a takođe i lider Liberalno-demokratske partije Žirinovski, a i nekoliko prijateljskih zemalja: Irak, Libija, Sudan i Organizacija oslobođenja Palestine.
Jurij je gledao te večeri TV i video da su Janjaevu drhtale ruke, da li se preplašio ili napio, i shvatio je da je GKČP izgubio.
Nema novinskog izvora koji ne pominje taj detalj – ruke Janjajeva koje drhte.
Po nekim utiscima jedna mlada novinarka je možda prelomila raspoloženje javnosti prema pučistima. Tatjana Malkina, dopisnica lista „Nezavisimaja gazeta“, pitala je Janjajeva: „Shvatate li vi da ste prošle noći izvršili državni prevrat?“, posle čega je predložila Janjaevu da izabere istorijsku paralelu s 1917. ili s 1964, kada je najuren Hruščov. Janjajev je zbunjeno odgovorio: „Gorbačov zaslužuje svako uvažavanje.“
Glasilom protivnika puča je bio smatran Radio Eho Moskvi. Pučisti su bili uspeli nakratko i da ga zatvore.
Oko 21 sat 19. avgusta uveče Jurij se sreo u metrou s čovekom koji mu je po dogovoru doneo levu viljušku, jednodelnu. U početku je sumnjao, ali mužik ga je uverio da će viljuška pasovati. Poverovao je.
Sutradan 20 avgusta, od osam pa sve do četiri po podne, remontovao je automobil. Probao auto, napunio rezervoar, i još dva kanistera – biće dovoljno za 700 kilometara… Sad može u revoluciju.
NOĆ STREPNJE: Kiša je te noći padala kao iz kabla dok su se širile vesti da će oko tri ujutru uslediti juriš na Beli dom. Ruski premijer Ivan Silajev je otpustio radnike aparata Sovjeta ministara i pozvonio Jeljcinu i Hasbulatovu: „Ruslan Imranovič, Boris Nikolaevič, prašćajte, noćas će s nama biti svršeno. Ovo je poverljiva informacija. Pustih ih da idu kući, ja odoh kući. Oprostite.“
Jeljcin je prema iskazu svedoka pobledeo, pokušavao je da odgovori Silajeva, ali i sam je bio pokoleban. Neki listovi kažu i da je pre toga slao emisare u Pariz da ispitaju može li organizovati vladu u izbeglištvu. Pod uticajem svojih saradnika i obezbeđenja on se u toku noći spustio u podzemne prostorije zdanja, gde je u garaži bio njegov oklopljeni „zil“. Obezbeđenje je saopštilo Jeljcinu, da će, ako se otvore automatska vrata, ta oklopna mašina moći da pređe preko manjih barikada i da će moći da se probije do dvorišta američke ambasade u blizini, ali on je kazao da nikuda neće poći i vratio se na peti sprat.
Ujutro je oko Belog doma bilo između 30.000 do 100.000 Moskovljana. Pod komandom generala Kobeca bilo je već oko hiljadu naoružanih ljudi. Flaše s votkom prosipali su u reku Moskvu ili odnosili u priručni medicinski centar u Belom domu. Punili su flaše nekom mešavinom benzina i želatina koji su kupovali u prodavnicama i pravili Molotovljeve koktele. Jasno je bilo da oni ne mogu zaustaviti tenkove, kao ni specijalce iz Alfe, ali i da osvajanje rezidencije ruskog rukovodstva može da dovede do nemalih žrtava.
GKČP je 20. avgusta bio doneo odluku da se počnu pripreme za osvajanje Belog doma i izolaciju Jeljcina, ali iza tog rešenja nije stajala neka jaka volja.
Po na brzinu sastavljenom planu, jurišom je trebalo da komanduje general Karpuhin, poznat još iz Avganistana po jurišu na dvorac Amina 27. decembra 1979. Brigada Alfa je u takvom jurišu trebalo da igra glavnu ulogu. Orijentaciono vreme „Č“, ili početak juriša, trebalo je da bude u tri časa ujutru 21. avgusta.
OCENIO I ODLUČIO: General Pavel Gračev je 21. avgusta rano ujutru našao mogućnost da se tajno sretne s Jeljcinovim čovekom Jurijem Skokovim i da kaže da nema nameru da izda ikakve naredbe vojsci. Gračov je održavao telefonsku vezu kako s Jazovim tako i s Jeljcinom kao i general Lebed. GKČP nije imao punu kontrolu nad svojom vojskom i već prvog dana delovi Tamanske divizije prešli su na stranu zaštitnika Belog doma. S tenka te divizije pročitao je svoje čuveno obraćanje javnosti Boris Jeljcin.
Pučisti su pretpostavljali da Alfa može brzo da zauzme Beli dom, ali da će rezultat operacije verovatno biti uništenje odbrane zdanja i celog ruskog rukovodstva. U izlaganju planova su preterivali. Govorilo se o rušenju četiri sprata Belog doma specijalnim eksplozivom i hapšenju Jeljcina, mada bi on verovatno pod tim ruševinama poginuo. Govorilo se da treba čak 15.000 ljudi da se osvoji zdanje. Neko od pučista je primetio: „Vi vojenije, ništa ne možete…“
„A šta dalje?“, pitali su se oficiri Alfe. i tražili pisano naređenje. Puta nazad ne bi bilo i komandiri Alfe su odlučili da ne izvrše naređenje, ako ono bude dato. To su rekli svom komandantu Karpuhinu i ovaj se saglasio. Dva sata pre vremena predviđenog za napad, vremena „Č“, Karpuhin je pozvao Gračeva. „Ti, gde se nalaziš?, pitao je Gračev. „Dva kilometra od zdanja parlamenta Rusije. Ocenio situaciju i doneo odluku.“ Karpuhin je zaćutao, a potom rekao: „Učastvovati u jurišu – nje budu.“ „Spasiba“, odgovorio je Gračev. „Mojih tamo takođe nema, ja ni korak više neću napraviti.“
U noći 21. avgusta 1991, u Ulici Čajkovskog u podzemnom transportnom tunelu, za vreme manevrisanja tenkova poginulo je troje građanskih lica: Dmitrij Komar, Vladimir Usov i Ilja Kričevskij. Jedan od njih je bio avganistanski veteran. Šef pučista Janjajev je, navodno, rekao: „Ako se izgubi još jedan život, ja više živeti ne mogu…“
Na Manežnoj plošćadi 24. avgusta, u deset časova, bilo je opelo to troje slučajno poginulih. Jurij, čije sećanje ovde pominjemo, piše da je „bio Pjervij prezident, koji je otvorio pogrebnu ceremoniju, prvih heroja Nove Rusije, obećao, kao garant Konstitucije, da se tako nešto nikada neće desiti. Nikada!“
A zatim je, piše Jurij, bio oktobar 1993, tenkovi su pucali po Belomu domu i sahranjivali su više od 200 poginulih. Među njima su bili kako protivnici predsednika tako i njegove pristalice. Jeljcin je 2003. na istom mestu intervenisao protiv pobunjenih deputata i njihovih pristalica zbog spora oko moći između vlade, dume i predsednika, a general Gračev je tada ispalio nekoliko granata na Beli dom.
TRENUTAK SREĆE: Među braniocima Belog doma te noći 21. avgusta na Naberežnoj pojavila se neka žena s kabanicom. Pitala je može li da im se pridruži, muž je „po komandirovke“, a ona se plaši sama.
Njih četvoro se zbilo pod njenom kabanicom. I termos s kafom je ponela. Kiša prestala, kabanica sakupljena, kafa popijena, buter-kifle pojedene…
„Ispoljavali smo jedni drugima bratsko-sestrinsku ljubav. I ja sam se osećao srećnim, tako srećnim kao nikada u životu. Oni su izgubili. Mi smo pobedili. To je momenat istine!“, beleži sada Jurij.
Otišli su svo četvoro kod njega kući i ispili bocu vina, jedinu koju je imao.
PINOČE NISAM: Tog 21. avgusta u tri ujutru glavkom vazduhoplovnih snaga Jevgenij Šapošnikov predlaže Jazovu da izvede vojsku iz Moskve, a da GKČP „proglasi nezakonitim i da ga rastera“. U pet ujutru zaseda kolegij Ministarstva odbrane SSSR, na kome je podržan predlog Šapošnikova i Jazov izdaje naredbu da vojska napusti Moskvu. U 07.42 vojne jedinice napuštaju rusku prestonicu. Pošto je lenjingradski gradonačelnik Sopčak nazvao pučiste huntom, Jazov je navodno rekao da on neće da bude ruski Pinoče. Kao zapovednik ruskih snaga tokom intervencije u Čehoslovačkoj 1986. Jazov je verovatno tačno znao iz čega se izvlači.
Janjajev, inače pravnik i inženjer seljačkog porekla, za koga je Gorbačov govorio da je razborit i pouzdan, posle je izjavljivao da nije bio spreman da izazove veće krvoproliće. Neki politikolozi, međutim, to oklevanje pučista objašnjavaju psihologijom sovjetskih birokrata, bez komande odozgo, oni su inertni i kolebljivi.
Kad su se tenkisti vratili u kasarne pukovnici koji su im govorili da onoj smutnji postupe po sopstvenoj proceni razvrstavali su ih na dobre i loše, seća se onaj komandant tenka major Valentin Nikitin. „Dobro ste se ponašali, niste podlegli provokacijama. Maladci!“
RED ZA ŠEĆER: Oko 10.30 u stan je ušla Jurijeva žena, preplašena. Ukratko joj je oduševljeno ispričao o dešavanjima prethodne noći i čuo neočekivani odgovor:
„Puč – pučem, a u nas sahara njet…“
Saznala je da su dovezli šećer u prodavnicu i da tamo treba da se ode za pola sata. Tada se sve prodavalo na „talone“, od votke, cigareta pa do praška za veš. O tome govori vic u kome domaćica kaže gostima: „Prali ruke sapunom? Pićete kafu bez šećera!“
Otišli pred radnju, žena stajala u sredini reda, a on pri kraju reda, koji se otegao do ulice, tiho razgovarao sa ostalima. Neki stariji čovek je, međutim, govorio provokativno glasno: „Odavno je bilo vreme da se uvede red! Ni GKČP još Staljina ne razume! Raspustili se s tom perestrojkom!“ Neki su mu odobravali.
I tada Jurij nije izdržao i, na opšte iznenađenje glasno viknuo: „Građanine! Pokažite dokumente! Vi ste saradnik državnih prestupnika! Članovi GKČP-a su već uhapšeni! Vi ste sledeći na redu!“
Ni sam nije očekivao reakciju na tu šalu – čovek je iskočio iz reda pobegao preko nekih dvorišta.
U 12 sati 21. avgusta počeo je miting pobednika pred Belim domom, na kome su istupili Jeljcin, Silajev i Hasbulatov. Tokom mitinga manifestanti su doneli ogromnu rusku trobojnicu, a predsednik RSFSR-a je objavio da je doneto rešenje da je to državna zastava Rusije.
POVRATAK PONIŽENOG: Tog dana u 14.18 avion „Il-62“ s pučistima poleteo je na Krim kod Gorbačova. Avion je poleteo nekoliko minuta pre nego što je stigla grupa od 50 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova RSFSR-a, koja je imala zadatak da pohapsi pučiste. Gorbačov je odbio da ih primi i zatražio je da se uspostave prekinute veze.
Drugim avionom u 16.52 ka Forosu i Gorbačovu poleteli su potpredsednik RSFSR-a Aleksandr Ruckoj i premijer Ivan Silaev. Oko 01.30. avion „Tu-134“ s Ruckim, Silajevim i Gorbačovim prizemljio se na Aerodrom Vnukovo-2 u Moskvi. U avionu je bio i jedan pučista, kao neka vrsta taoca – da avion slučajno ne bude oboren.
Gorbačov, koji je kasnije više puta izjavljivao da je pogrešio što je otišao na taj odmor, tada po oceni onih koji imaju naknadnu pamet pravi drugu grešku – ne shvata da se vratio u zemlju drugačiju od one pre puča, umesto da ode u masu koja ga je u Moskvi čekala, deprimiran odlazi u svoju daču. Njegova supruga Raisa, koja je na Forosu zbog stresa preživela udar, danima je sedela na terasi. Spalila je pisma koja joj je pisao Gorbačov da drugi ne bi zadirali u njihovu intimu. I Gorbačov je, pod njenim uticajem, u peći spalio svoje beleške. Osim dnevnika i zvaničnih papira.
Za to vreme Jeljcin je rušio poslednje ostatke i formalne Gorbačovljeve vlasti i institucija SSSR. Još dok je Gorbačov bio na Krimu, Rusija je formirala privremeno republičko ministarstvo odbrane.
U noći 23. avgusta učesnici masovnog mitinga srušili su spomenik Feliksu Dzeržinskom, licem prema zemlji, na Lubjanskoj plošćadi, sada se nalazi u parku kulture.
U direktnom TV prenosu Jeljcin je nekoliko dana kasnije u prisustvu Gorbačova potpisao ukaz o prestanku rada KP RSFSR-a. Jeljcin je brzo demontirao SSSR potpisavši brojne ukaze o potčinjavanju saveznih organa republičkim (Ukazi br. 66 od 20.08.91; br. 74 od 22. 08.91), o predaji saveznih sredstava masovnih informacija u nadležnost Ministarstva štampe i masovnih informacija RSFSR-a, o predaji svih vidova vladinih veza SSSR u nadležnost KGB RSFSR-a, a takođe banke, pošte, telegraf SSSR u nadležnost RSFSR-a. Nakon moskovskih ukaza republike su jedna za drugom svoj suverenitet preimenovale u nezavisnost. SSSR je nestao.
Nekoliko učesnika puča je okončalo život.
Ministar unutrašnjih poslova SSSR (1990–1991) Boris Karlovič Pugo ubio se iz pištolja kada je saznao da dolazi grupa da ga uhapsi. Kako je pričao osnivač partije Jabloko Grigorij Javljinski, koji je 22. avgusta 1991. lično učestvovao u operaciji hapšenja, Pugoa su, zajedno sa generalnim direktorom Agencije za federalnu bezopasnost RSFSR-a Viktorom Ivanenkom, tražili tri sata i kada je Ivanenko utvrdio gde se nalazi i pozvonio mu, Pugo je podigao slušalicu i saslušao sledeće reči. „Boris Karlovič, govori predsednik KGB-a Rusije Ivanenko. Hteo bih s vama da razgovaram.“
Duga pauza posle koje Pugo kaže: „Harašo.“, „Dolazimo kod vas, ne idite nikuda“. „Ladno!“
Našli su tri čaure. Poslednji metak je ispalila Valentina Ivanovna, supruga Borisa Karloviča pucajući u sebe.
Oko pet ujutru 26 avgusta 1991, N. E. Kručina, koji je vodio poslove CK KPSS-a, pri nejasnim okolnostima pao je s balkona svog stana, sa petog sprata, i razbio se na smrt. Napisao je: „Ja nisam izdajnik, ja sam zemljotres!“ Po „Moskovskim novostima“, na radnom stolu je ostavio debelu hrpu dokumenata o nelegalnoj komercijalnoj delatnosti KPSS-a i KGB-a, preko of-šor preduzeća. Zanimljivo je da je 6. oktobra iste godine kroz prozor svoje sobe ispao i Kručinin prethodnik na istim poslovima 81-godišnji Georgij Pavlov. Kad je Gorbačova otpravljao u ostavku, Jeljcin ga je, navodno, još jednom ponizio. „Recite šta imate na duši, i mirno živite?“
„Šta ja imam na duši?“
„A zlatnu kartočku, nemate?“
„Ja i ne znam šta je to zlatna kartočka?“
U službenom kabinetu br. 19 „a“ u korpusu 1 moskovskog Kremlja dežurni oficir obezbeđenja Korotjejev pronašao je 22. avgusta telo maršala Sovjetskog Saveza Sergeja Fjodoroviča Ahromejeva, savetnika predsednika SSSR. Ostavio je pismo: „Ne mogu živeti kada gine moje Otečestvo i uništava se sve što sam smatrao smislom svog života. Godine i moj prošli život daju mi pravo da izađem iz života. Borio sam se do kraja…“
Posle sloma avgustovskog puča, 22. avgusta, svi članovi GKČP-a bili su uhapšeni – osim ministra unutrašnjih dela SSSR Borisa Pugoa, koji se ubio.
Ležali su u zatvoru Matroskaja tišina i pušteni na slobodu 1992, a amnestirani odlukom ruske Gosudarstvene dume 1994, osim Valentina Varenikova, koji je odbio amnestiju, ali se na sudu opravdao time da je izvršavao naredbu više komande.
Bivši potpredsednik SSSR Genadij Janjaev je posle bio konsultant u komitetu veterana i invalida Rodina i čast, rukovodilac Fonda pomoći deci invalidima od detinjstva, koji je deo nevladine organizacije Duhovno-prosvetiteljski kompleks tradicionalnih religija u Moskvi. Na Ruskoj međunarodnoj akademiji turizma držao je Katedru otačestvene istorije.
Umro od raka 2010.
Bivši predsednik KGB-a SSSR Vladimir Krjučkov bio je predsednik Saveta direktora akcionarskog društva Region, koji je deo finansijske korporacije Sistem, bio je savetnik direktora FSB-a RF Vladimira Putina. Kasnije je radio u veteranskim organizacijama saradnika specijalnih službi i pisao memoare. Umro 2007.
Bivši ministar odbrane SSSR maršal Dmitrij Jazov je podneo ostavku i bio glavni vojni savetnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, a zatim i glavni savetnik-konsultant načelnika Akademije Generalštaba, a sada je glavni analitičar (generalni inspektor) Službe generalnih inspektora Ministarstva odbrane Ruske Federacije.
Bivši premijer SSSR Valentin Pavlov bio je predsednik Časprombanke (1994–1995), vodio konsultantsku firmu Doverie (Poverenje), bio savetnik Promstrojbanke (1996–1997), potpredsednik kompanije BMS korporejšn (s 1998), potpredsednik društva ekonomista (Voljnoje ekonomičeskoje obšćestvo), vodio Institut za razvoj regiona, bio potpredsednik Međunarodne akademije menadžmenta. Umro 2003. posle teške bolesti.
Bivši predsednik Saveza seljaka SSSR Vasilij Starodubcev je bio predsednik agrokompanije Novomoskovskij i kolhoza „Lenjin“, član Sovjeta Federacije (1993–1995), i gubernator Tulske oblasti (1997–2005). Član CK Komunističke partije RF, a od 2007. član Komiteta ruske Dume za agrarna pitanja.
Bivši zamenik predsednika Saveta za odbranu SSSR Oleg Baklanov je predsednik regionalne društvene organizacije za saradnju naroda Rusije i Ukrajine, naučni rukovodilac programa raketno-kosmičke tehnike, predsednik saveta direktora otvorenog akcionarskog društva Rosobšćemaš, koje se bavi raketno-kosmičkim kompleksom, član prezidijuma Ruske akademije kosmonautike…
Po istraživanju Levada centra, za poslednjih deset godina broj onih koji smatraju da je puč bio tragičan događaj povećao se sa 25 odsto na 39 odsto. Tragičnim te događaje ocenjuju najviše penzioneri (53 odsto), specijalisti (45 odsto), domaćice (44 odsto), službenici (41 odsto), žene – u celini (41 odsto), Rusi, stariji od 55 godina (50 odsto), oni s obrazovanjem nižim od srednjeg (42 odsto), žitelji seoskih naselja (45 odsto).
Za Mihaila Gorbačova 43 odsto kaže da se izgubio i ispustio vlast iz ruku, 20 odsto ga opravdava slažući se da je bio zatočenik na Forosu i da ništa nije mogao da učini, da je bio na strani GKČP-a smatra njih 11 odsto.
Boris Jeljcin je, po mišljenju 42 odsto anketiranih, iskoristio smutnju da bi prigrabio vlast u zemlji, a 27 odsto smatra da mu se vlast sama svalila u ruke, dok 11 odsto tvrdi da je on muški istupio protiv GKČP-a.
Puč nije uspeo zbog loše pripreme (28 odsto odgovora), raskola u armiji, MVD-a i KGB-a (19 odsto), protivljenja naroda (15 odsto), odbijanja Mihaila Gorbačova da podrži zaverenike (14 odsto) i manje od 13 odsto – zbog odlučnog delovanja rukovodstva Rusije.
Na pitanje u kavom pravcu ide Rusija – 27 odsto njih odgovara da od 1991. njihova zemlja ide u dobrom pravcu, a 49 odsto je ubeđeno da ide u lošem.
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Kako su navijači Rumunije na utakmici sa Kosovom isprovocirali gostujuće fudbalere i izazvali međunarodni incident
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Navodno su hiljade vojnika iz izolovane Severne Koreje već u Rusiji. Tamo će, kažu sagovornici DW, videti relativno blagostanje i propitati zvaničnu propagandu Pjongjanga. Ali, šta kada se vrate?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve