Privatna inicijativa i sećanje na tvrda vremena

Malo posle makedonsko-albanske granice, ne baš širok put izlomljen serpentinama strmoglavljuje se u dolinu. Sa druge strane neopisivo duboke vododerine na stotine bunkera motre na put. Ne baš tako davno, kroz danas prazne puškarnice provirivale su cevi raznih kalibara spremnih da bljunu vatru na nekog nepozvanog, dok sada, ovako napušteni, podsećaju na čovečuljke koji su do nosa provirili iz zemlje da vide šta ima novo. Samo što ne trepću.

Pored puta, na svakom mestu gde je to moguće, pa i tamo gde na prvi pogled i nije moguće, načičkane su improvizovane perionice automobila. Mlaz vode koji se visoko izvija iz u rašlju zaglavljeno crevo, kao svojevrsna tabla „otvoreno“ na vratima dućana, poziva mušterije. Iz kolone se izdvajaju automobili i kamioni albanskih, ali i nemačkih, švajcarskih, grčkih i inih registracija, makar i ne bili zaprljani, staju ispred prve slobodne: ni jedan Albanac neće ući u zemlju a da mu se automobil ne sija.

Nije stao samo jedan sa beogradskim registarskim oznakama, već je nastavio dalje, dolinom reke Škumbint put Tirane, via Elbasan, i dalje ne baš širokim, ama sasvim „u redu“ putem, bez rupa i sa dobrom horizontalnom i veoma oskudnom vertikalnom signalizacijom.

TRANZICIJA: Sa terase usputne kafane, koja se ne bi postidela da se nalazi bilo gde u Evropi, puca pogled na Elbasan i ogromnu, zaista ogromnu, ali zarđalu i u korov zaraslu čeličanu, koja je prestala da radi nedugo posle „demokratskih promena“, poput mnogih drugih socrealističkih „giganata“ u svim balkanskim zemljama: Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji… Sumorno, zaista.

Ipak, krah „dike i ponosa“ albanske metalurgije izašao je na dobro: radnička klasa Elbasana u traganju za egzistencijom okrenula se onome iz čega je ponikla – poljoprivredi. Naime, kada su se visoke peći ugasile, ispričao je postariji gospodin koji je za susednim stolom gustirao svoje večernje piće, nebo je opet postalo plavo kao što je oduvek bilo, trava se opet zazelenela, a cvetnice su opet procvetale: namnožile su se pčele, ovce, goveda, a i maslina je tu odvajkada bilo…

Međutim, ovakav lep kraj tužne priče je izuzetak. Naime, u vreme „šok Envera“, kakvo god da je bilo, poljoprivreda je bila značajna albanska privredna grana. Albanija je u svemu bila na začelju, ali je po nečemu prednjačila, čak bila prva u svetu: čak 93 odsto poljoprivrednih površina bilo je navodnjavano, a parloga, nekultivisanog zemljišta, nije bilo.

Sada je, tranziciji hvala, bitno drugačije: za razliku od okoline Elbasana, nepregledni maslinici na jugu zarasli su u šikaru – ne rađaju jer niko o njima ne vodi računa, kanale za navodnjavanje polako popunjava šut, plastične boce i tako to, vinogradi su povađeni, a čokoti iseckani u komade veličine oraha i upakovani u vreće da bi se prodali „na Zapadu“ kao „fensi“ gorivo za roštilje. Sve u svemu, od zemlje koja je proizvodila hrane dovoljno za svoje potrebe i za ne baš značajan izvoz, sada je neto uvoznik, eto naše sreće, i iz Srbije.

Kako je objasnio postariji gospodin koji je gustirao svoje večernje piće na terasi iznad mora u restoranu na obodu Valone, poljoprivreda malo koga zanima: turizam je sada u trendu.

Istina: duž cele obale, na svakom mestu gde je to moguće, pa i tamo gde na prvi pogled i nije moguće, nikli su, a i dalje niču hoteli, mali i veliki, ogromni i malecki, a uz svako žalo, makar i žalce bilo, nikli su restorani i restorančići. Još malo, čini se, pa je sve popunjeno, mada tokom sezone na plažama beše više ležaljki nego sunčača, a u decembru mrkli mrak.

PRAZNO: Prema popisu s početka ovog veka, Albanija ima 3,2 miliona stanovnika. „Albanaca je oduvek toliko“, kaže za „Vreme“ predsednica jedne nevladine organizacije iz Tirane, ne baš voljna da joj se ime pominje. Kaže, takođe, da bar milion i po Albanaca radi „negde na Zapadu“, ali da nije najjasnije da li oni „ulaze u popis“ i objašnjava da bilo koja statistička brojka ne može da se uzme „zdravo za gotovo“. Kako god, veli, te doznake bile su jedini „inkam“ albanske države nekoliko godina posle sloma „komunizma“.

Drugi sagovornik „Vremena“, koji takođe ne bi da mu se ime pominje, kaže da je „gastarbajtera“ sve više, ali i da su „doznake“ iz godine u godinu sve manje. Ove godine su spale, kaže, na manje od 600.000 evra… A u Tirani, Draču, Valoni, Sarandi niču novi objekti.

Istina, mnogi od njih koji su završeni prazni su, još više njih je u „kosturima“: izliveni stubovi i grede, a između ništa. „Privatna inicijativa“, kaže gospodin koji na terasi kafane koja se ne bi postidela da je bilo gde u Evropi, gustira svoje piće. Na pitanje odakle novac dolazi, zašto je nedovršeno, a i ako je dovršeno prazno je, kaže da „ljudi donose“ i investiraju tamo gde hoće, što je dobro: Albanija se razvija brže nego bilo koja druga zemlja na Balkanu.

SPOLJA GLADAC: Do tek pre deceniju-dve Tirana je bila jako sumoran grad, ne računajući Trg Skenderbeg i pripadajuću aveniju kao i reprezentativne zgrade ovih ili onih ministarstava duž nje. Većina njih izgrađena je za vreme italijanske okupacije, nešto malo i posle, poput Mauzoleja Envera Hodže, koji se danas kruni i propada kao zgrada Merkatora u Novom Beogradu… Sve ostalo, sem zgrada u kojima su živeli povlašćeni, izgledalo je gore nego najgori deo Kaluđerice.

Edi Rama, gradonačelnik Tirane, sada mu teče treći mandat, vajar i profesor na Albanskoj akademiji umetnosti, subvencijama je podstakao „bojenje grada“, nešto poput obnavljanja fasada u Beogradu, Varšavi ili Bukureštu: za svega nekoliko godina fasade zgrada duž glavnih ulica su živnule: Tirana je bila grad hiljadu boja. Ne može se reći, lepo je izgledala, ali ne zadugo: svega godinu kasnije, verovatno zbog lošeg materijala, pigment je iščilio, a sivilo nadvladalo, a zgrade u „drugom redu“, one odmah iza ovih obojenih, ostale su sve vreme iste – neomalterisane i sa nezastakljenim stepeništima, da kao i oni bunkeri svedoče o „tvrdim“ vremenima.