Prinčevi pete generacije

U vreme kada ovaj tekst ulazi u štampu, još uvek nisu poznati rezultati američkih izbora, dok su u slučaju Kine, po svemu sudeći, bili izvesni još pre nego što su izbori zvanično i počeli. Po svim najavama, na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Kine Si Đinping (vidi okvir) zameniće dosadašnjeg sekretara i predsednika NRK Hu Đintaoa, a početkom sledeće godine na Svekineskom narodnom kongresu i na mestu predsednika države. Svekineski narodni kongres predstavlja formalno najviše državno i zakonodavno telo u Kini i nova zasedanja počinju svake pete godine, s tim što se raspravne sesije održavaju u martu svake godine.

Upravo na završnoj petoj sesiji 11. Svekineskog narodnog kongresa (koji se smatra i najvećim parlamentom na svetu), u martu 2013, doći će i do formalne smene na mestu predsednika i premijera NR Kine. Zbog uticaja koji ima KP Kine, samostalno odlučivanje blizu 3000 delegata na Kongresu je svedeno na minimum, tako da se očekuje da oni samo prihvate odluke partijskih organa koje se donose na 18. kongresu Komunističke partije Kine, čije zasedanje je počelo 8. novembra. Tom prilikom, najavljeno je da će u Politbirou doći do smene generacija, a posebna pažnja posvećena je očekivanoj smeni dosadašnjih sedam od ukupno devet članova Stalnog komiteta Politbiroa CK KPK, koji se smatra najvišim telom koje de fakto upravlja Kinom.

STAROSNA SMENA I ELEKTORSKI SISTEM: Od vremena Đijang Cemina (predsednik NRK 1993–2003) ustalilo se nepisano pravilo o automatskom smenjivanju članova Komiteta koji ispune starosni uslov (počelo se sa 70, sada se smatra da je granica 68 godina), pa se tako očekuje da samo Si Đinping (59) i Li Kećiang (57), dosadašnji zamenik premijera (i najverovatnije budući premijer), zadrže svoje pozicije u Stalnom komitetu. Iako se o samom radu Komiteta ne zna mnogo, pretpostavlja se da se odluke donose konsenzusom, dok je obavezno članstvo rezervisano za generalnog sekretara partije, odnosno predsednika države. Izbori će se održati u prisustvu 2270 delegata iz 40 izbornih okruga, u kojima su predstavljene kineske provincije, autonomne regije, Tajvan, Narodna oslobodilačka armija, ali i Centralna banka i finansijske institucije.

Sistem je ustrojen tako da predsednik Kine, iako se često smatra jednim od najmoćnijih ljudi sveta (Hu Đintaoa je „Forbs“ 2010. proglasio za najmoćnijeg državnika sveta), ipak ne može da vlada sam i bez nadzora. I pored formalno najviše funkcije koja mu daje autoritet u odlučivanju, snaga Stalnog komiteta nije bez značaja, kao što to nisu ni penzionisani članovi Komunističke partije, poput Đijang Cemina (86) za koga se pretpostavlja da je ličnim autoritetom i preko „svojih“ članova u Komitetu zadržao uticaj na politiku Hu Đintaoa. Sličnu ulogu sive eminencije igrao je svojevremeno i Deng Sjaoping, kada je zbog krvoprolića na Tjenanmenu (1989) morao da se povuče sa rukovodećeg mesta, ali je tom prilikom zadržao jak uticaj na politiku Đijang Cemina i na dalji smer kretanja Kine sve do svoje smrti (1997).

S druge strane, izborni sistem u Sjedinjenim Američkim Državama vuče korene iz 18. veka, kada je ustanovljen sistem elektora koji je i dalje na snazi. Svaka američka država daje broj elektora koji je jednak zbiru broja senatora i članova predstavničkog doma iz te države, pri čemu se od njih očekuje da glasaju za kandidata koji je osvojio većinu u državi koja ga delegira. Tako se na kraju 538 elektora okuplja sredinom decembra kada se zvanično i bira predsednik SAD. Sam izborni sistem trpi kritike, od kojih je najpoznatija povezana sa slučajem izbora Džordža Buša juniora 2000. godine koji je pobedio i pored činjenice da je osvojio oko pola miliona manje glasova od predsedničkog kandidata demokrata Ala Gora na saveznom nivou (imao je veći broj elektora).

U osnovi su, dakle, oba sistema delegatska, s tim što je američki usled opšteg prava glasa i dvopartijskog sistema demokratski, dok je kineski sistem zatvoren i jednopartijski. Međutim, treba imati u vidu da su oba sistema oblikovana prema potrebama države kojoj služe, kao i da su jedinstveni i teško prenosivi na druga podneblja. Tako je u SAD izborni sistem bio prilagođen veličini teritorije i činjenici da se u 18. i 19. veku, u nedostatku modernih izbornih mehanizama i tehnoloških pogodnosti savremenog doba nije mogao drugačije realizovati. Upravo zbog toga se danas smatra da je elektorski sistem pregazilo vreme i da bi ga trebalo zameniti neposrednim glasanjem.

SA CARSKOM PRIMESOM: Sistem koji je izgradila Komunistička partija Kine, koliko god izgledao totalitaran i nedemokratski po zapadnim merilima, predstavlja sistem koji je imanentan kineskoj istoriji i tradiciji i gde način odlučivanja potiče iz vremena carizma, kada je mali broj ljudi okupljenih oko cara uz hijerarhijski organizovanu upravu mandarina vladao Kinom. Način vladanja KPK u osnovi je isti, sa razgrađenijom strukturom, brojnijim telima i efikasnijim sistemom kontrole. To je jedan od razloga njegove stabilnosti (gde je sistem represije samo jedan od faktora), ali i ekonomske efikasnosti kapitalizma sa „kineskim karakteristikama“.

Drugi važan faktor koji utiče na kineski način izbora jesu demografija i nacionalna raznolikost Kine, koja ima duplo više stanovnika od čitave Evrope i 56 naroda, a nikada nije imala iskustvo sa izbornom i predstavničkom demokratijom. Opreznost sa kojom vladajuća KP Kine pristupa političkim reformama vrlo je indikativna. S jedne strane, povezana je sa očuvanjem političkih privilegija klase koja se samoreprodukuje (u političkom vrhu nalaze sa deca nekada uticajnih političara iz vremena Mao Cedunga, primer nedavno smenjenog Bo Silaja), ali i sa očuvanjem stabilnosti i celovitosti Kine, koja još nije rešila problem Tajvana, ali ni Tibeta i Sinjanga gde izbijaju periodični nemiri.

Treći važan faktor jeste način na koji se u Kini doživljava država. Na Zapadu je na prvom mestu nacija, dok je u Kini to država koja ne otelotvoruje jedinstvo nacije, već se doživljava kao reprezent i čuvar civilizacije. Država obezbeđuje celovitost i integritet kineske civilizacije i odatle svaka vlast crpi svoj enorman autoritet. Ipak, od vremena apsolutne moći koju su imali Mao Cedung i Deng Sjaoping, pa do Hu Đintaoa, promene su značajne i vidljive, pa tako danas kineski predsednik ima znatno ograničeniju vlast.

ŠTO TIŠE: S obzirom na sasvim drugačije izborne procese koji se sprovode u dve najmoćnije države sveta, ne iznenađuje posve drugačiji način na koji se ovi izbori prihvataju i doživljavaju među stanovništvom. Dok su u SAD dve najveće partije mobilisale trećinu stanovništva, s druge strane u Kini se izbori dočekuju u mirnoj i tihoj atmosferi. Poslednje procene govore da je u američkoj izbornoj kampanji potrošeno oko šest milijardi dolara, dok je nemoguće doći do podatka koliko je novca utrošila KP Kine, ali se sigurno radi o neuporedivo manjoj sumi. Medijska propraćenost izbora u SAD je gotovo apsolutna i traje već sedamnaest meseci. U NRK najave Kongresa su se mogle videti prethodnih nekoliko meseci, ali je tek pre nekoliko nedelja počela veća medijska pokrivenost, koja u Kini više znači novinske i TV specijale sa rekapitulacijom postignuća u prethodnoj deceniji, a manje priču o kadrovskim rešenjima.

Akcenat se stavlja pre svega na mudro i ispravno vođstvo Komunističke partije, koja je doprinela ekonomskom razvoju, političkoj stabilnosti i nizu drugih uspeha na polju nauke, tehnologije i obrazovanja. Uloga koju društvene mreže igraju u američkim izborima (čiju je prednost otkrio na prošlim izborima upravo Barak Obama) u Kini je nezamisliva, kako zbog državne cenzure tako i zbog drugačijeg karaktera izbora. Na najpopularnijem kineskom mikroblogu Weibo ipak je moguće pročitati i kritičke komentare, pa je tako izvesni Vang Sjangping zatražio od vlade da veću pažnju posveti politici raspodele dobiti i ulaganju u socijalni i obrazovni sistem, napisavši i da se „usuđuje da pita da li privilegovane klase imaju i posebne privilegije. I ako imaju, mogu li se privilegije smanjiti? Možda samo malčice?“

U SAD svedoci smo serije organizovanih TV-duela između predsedničkih kandidata, dok se u Kini vrlo malo govori o personalnim rešenjima, pa se tako ni Si Đinping, očekivani budući predsednik, ne spominje previše u medijima. Prenos vlasti se odvija u potpunoj tišini i sa pojačanim merama bezbednosti, što privlači dosta pažnje u zapadnoj štampi. Tako se navode zabrane korišćenja balona, ping-pong loptica ali i igračaka na daljinsko upravljanje na javnim mestima, zbog, pretpostavlja se, mogućnosti da se na taj način šire politički slogani ili prozapadna propaganda. Otkazani su i Pekinški maraton, akademske konferencije, ulični sajmovi, muzički koncerti, dakle svi događaji koji potencijalno okupljaju veliki broj ljudi. Pojačana je i cenzura interneta, dok je u gradovima širom Kine primećeno veće prisustvo policije i snaga bezbednosti. U samom Pekingu oko 1,4 miliona ljudi je volonterski uključeno u program „očuvanja stabilnosti“ kojim se policiji pruža pomoć uoči održavanja Kongresa.

ZATVORITE PROZORE: Kineski muzičar Gao Sjaosong napisao je na Weibou da su na televiziji privremeno zabranjene i pesme u kojima se spominju reči „smrt“ i „dole“. Taksistima je naređeno da uklone ručice za otvaranje stražnjih prozora i na taj način preduprede mogućnost da neka mušterija izbaci letke kroz prozor u blizini Trga Tjenanmen, na kome se inače nalazi Velika hala naroda u kojoj se Kongres i održava. Li Tjanšu, zaposlena u jednoj investicionoj kompaniji u Pekingu, izjavila je da sama nije verovala u ovu priču dok se pre neki dan nije provozala taksijem. „Vozač mi je rekao da mu je njegova firma naložila da spreči putnike da bacaju letke. Vozač se žalio da će ako ne ukloni ručice za otvaranje prozora ili ako putnik ipak nekako izbaci letke, biti otpušten“, izjavila je ona.

Li Dan, čija neprofitna organizacija pruža pomoć seksualnim radnicama, rekao je da je „najmanje polovina gradskih prostitutki uhapšena ili prinuđena da napusti grad“ u nedelji pred otpočinjanje Kongresa. Organizacije za ljudska prava pišu i o kućnom pritvoru ili o prinudnim „godišnjim odmorima“ daleko od Pekinga, stotina kineskih disidenata. O svemu ovome, Džou Jongkang, zadužen za nacionalnu bezbednost, izjavio je, a prenosi kineski „Pipls dejli“, kako je „obezbeđenje društvene harmonije i stabilnosti veoma važan preduslov za otvaranje 18. partijskog kongresa i da predstavlja prioritetan zadatak i političku odgovornost vlade“. I pored svega, Van Li, student iz Šandonga koji studira u Pekingu, kaže da kineski građani s velikom pažnjom prate izbore. „Što se tiče mišljenja običnih ljudi, mislim da imaju poverenje u buduće rukovodstvo. To znači da će se bez obzira na to ko bude novi lider, kvalitet života povećavati. Većina ljudi su optimisti.“

ZADOVOLJNI KINEZI: Po istraživanjima koja je prošle godine objavio Toni Sajč sa Univerziteta Harvard, od 2003. godine broj „umereno“ i „izuzetno zadovoljnih“ građana centralnom vladom varira od 85 do 95 odsto, dok se taj broj kreće od 40 do 70 odsto kada je reč o različitim nivoima lokalne vlasti, što govori o tome da se problemi najviše osećaju na najnižem nivou, ali i da kinesko rukovodstvo zadržava visoko poverenje i autoritet i pored svih problema sa kojima se Kina susreće u procesu razvoja. Prema planu vlade, Kina će do 2020. godine postati „umereno prosperitetno“ društvo, tako da se narednih deset godina smatra posebno značajnim za kineski razvoj. Zato se očekuje da 18. partijski kongres dâ odgovor na pitanje kako realizovati taj cilj i istovremeno nastaviti socijalističkim putem, dok se značajnije političke reforme mogu očekivati tek sa rukovodstvom koje će doći na vlast na 20. kongresu KPK 2022. godine.

Promena u Beloj kući mogla bi da znači i promenu u odnosima između SAD i Kine, bar ako je suditi po izbornoj kampanji u kojoj je rebublikanski izazivač Mit Romni Kinu spominjao kao finansijskog manipulatora kome se mora stati na put. Pojedini eksperti ne isključuju mogućnost da, ukoliko pobedi, Romni započne neku vrstu trgovinskog rata sa Kinom. I pored svega, očekivanja idu u pravcu da će novo (ili staro) američko rukovodstvo zajedno sa novim kineskim liderima morati da traži održiva rešenja za čitav niz problema koji će biti postavljeni pred njih u tekućoj dekadi, a od kojih su najznačajnija pitanja globalne bezbednosti i načina prevazilaženja svetske ekonomske krize.

KOMUNISTIČKA ARISTOKRATIJA: Mao Cedung, Deng Djaoping, Đang Cemin, Hu Đintao u Muzeju revolucije

Si Đinping