Prekretnica

Za „Vreme“ iz Rima

„Nema rata među siromašnima“, „Od severa ka jugu, Fijat će napredovati samo sa nama“, neki su od slogana sa velikih demonstracija na kojima se u subotu 16. maja okupilo najmanje 15.000 Fijatovih radnika u Torinu, prestonici italijanske automobilske industrije.

U poslednjih 30 godina nije se dogodilo da u Torinu protestuju svi Fijatovi radnici. Poslednji put, 1980. godine, održan je marš Fijatovih kadrova protiv „plavih kragni“, što je bila prekretnica za italijanski radnički pokret. Prekretnica i poraz. Subota 16. maj mogla bi da bude još jedna prekretnica, ako slogani i gnev protiv plavih i belih kragni budu shvaćeni ozbiljno u italijanskoj vladi i menadžmentu Fijata. Odziv demonstranata je bio ogroman. U poslednjih 20 godina Fijat je smanjio svoje prisustvo u Italiji. Danas ima pet pogona za proizvodnju automobila i šesti koji je u zajedničkom vlasništvu Fijata i francuskog Psa. Ukupan broj Fijatovih radnika je 32.300, tako da je praktično polovina njih protestovala ispred nekada velikog pogona „Mirafjori“, simbola Fijata i torinske radničke duše.

ŠIRENJE I ŠTRAJK: Nije nikakav paradoks to što se protest dogodio upravo u vreme kada Fijat počinje da sprovodi najveći plan širenja u svojoj istoriji. Dok u vreme krize automobilske industrije raste Fijatov udeo na evropskom i italijanskom tržištu, u pogonima se oseća rastuća nelagodnost prema menadžmentu i rastući strah od budućnosti. Pogoni na jugu Italije su najizloženiji rizicima koje sa sobom nose plodovi kampanje u SAD i Nemačkoj. U Pomiiljano d’Arko, u blizini Napulja, radnici su protestovali skoro godinu dana zbog odluka menadžmenta. Sada strahuju da će njihova fabrika, u kojoj se proizvode i neki modeli Alfa, biti zatvorena. Isti strah vlada i u Kasteli di Sangro u regionu Abruco, gde je svih 1400 privremeno zaposlenih radnika otpušteno.

foto: reuters

Uz to, Fijat ne čine samo fabrike i pogoni. U čitavom automobilskom sektoru, uključujući kooperantske firme i proizvođače komponenti, radi najmanje milion ljudi. To je milion porodica. Dakle, reč je o i dalje najvećem industrijskom sektoru u Italiji, uprkos smanjenju, pa je 15.000 demonstranata u Torinu samo prethodnica. Parada koja je prošla kroz delove Torina gde je radnički pokret ostavio trag u istoriji, pokazala je i veliko jedinstvo među sindikatima. Ogranci metalskih radnika u sklopu tri glavna sindikalna saveza – UILM, FIM i FIOM – u punoj su snazi. Pridružili su im se predstavnici sindikata koji ne pripadaju nijednom od tri saveza, kao i pojedinci iz FISMIC-a, nekada poznatog kao „žuti sindikat“, osnovan od strane vlasnika Fijata, porodice Anjeli. Najbrojnije su bile zastave FIOM-a, metalskog ogranka CGIL-a, najvećeg italijanskog saveza sindikata sa više od tri miliona članova.

POKUŠAJ UJEDINJENJA: „FIOM je najreprezentativniji sindikat unutar Fijat grupe“, kaže Alesandra Mekoci, čelnica Međunarodnog odeljenja FIOM-a: „Od ukupnog broja Fijatovih radnika, 12,7 odsto njih su naši članovi, a među njima su i plave i bele kragne.“ U Fijatovim, kao i svim drugim fabrikama u Italiji, radnici imaju mogućnost da glasaju za predstavnike u takozvanim unitarnim sindikalnim grupama, Rappresentanze sindacali unitarie – RSU. Izbori se odvijaju tako što bilo koji sindikat može da predloži listu za koju radnici glasaju. Ove grupe su ovlašćene za pregovore sa menadžmentom i potpisivanje ugovora na lokalnom nivou, dok je na nacionalnom nivou potreban potpis generalnog sekretara sindikata. „Obično su izbori vreme velikih svađa i podela među sindikatima“, objašnjava Mekocijeva: „Ali, pošto je Fijat tvrd orah, pokušavamo da se ujedinimo, naročito u teškim trenucima kao što je ovaj.“

Ona dodaje da je razlog što se tako mnogo radnika našlo na ulicama Torina „strah da bi širenje Fijata na inostrano tržište moglo da dovede do zatvaranja fabrika u Italiji, kako u automobilskom tako i u drugim, sa njim povezanim sektorima“.

Demonstracije su ujedno bile i poziv na buđenje vladi Silvija Berluskonija: „Zaista je čudno i zabrinjavajuće da generalni direktor Fijata Serđo Markione smatra da mora da ide u Vašington i Berlin kako bi objasnio plan širenja američkoj i nemačkoj vladi, a da se u Italiji samo dopisuje sa Klaudiom Skajolom, ministrom za ekonomski razvoj“, kaže Alesandra Mekoci.

Javnost i sindikati strahuju da bi zbog činjenice da Vašington i Berlin ulažu novac kako bi im Fijat garantovao da neće biti zatvaranja i otpuštanja, dok zvanični Rim to ne radi, italijanski radnici mogli postati najslabija karika u lancu. Oni bi mogli da budu prvi koji će platiti cenu za Markioneove odluke. „Pokušaćemo da napravimo međunarodnu zaštitnu strategiju“, kaže Mekocijeva: „Želimo da izbegnemo zamku koju nam postavlja menadžment. Ne želimo da radimo jedni protiv drugih: italijanski radnici protiv nemačkih i američkih i obrnuto.“

PROLETERI SVIH ZEMALJA: U Frankfurtu je 13. maja održan sastanak italijanskih, španskih i nemačkih sindikata „Dženeral motors – Opel Grupe“. Mekocijeva kaže da su tri najveće italijanske unije sindikata zatražile od Evropske federacije sindikata metalskih radnika da sazove sastanak sindikata Fijata sa sindikatima „Dženeral motors – Opela“ iz Evrope i SAD. „Sastanak će biti održan 24. maja, tokom Međunarodnog kongresa FIOM-a. Biće prisutni predstavnici sindikata iz svih zemalja na koje se odnosi Fijatova strategija, kao što je Brazil, pa i Srbija, ako predstavnici srpskih sindikata dođu na kongres.“ Mekocijeva dodaje da će se sredinom juna u Torinu predstavnici FIOM-a sresti sa svim sindikalcima Fijata i Krajslera, kako bi izgradili trajnu sindikalnu mrežu koja bi bila dovoljno jaka da pregovara direktno sa menadžmentom Fijata. Mekocijeva kaže da je svesna koliko je to izazovan eksperiment, ali takođe smatra da je to jedini način da se odgovori na globalnu strategiju Fijata. „Svesni smo da dogovori na nacionalnom nivou više nisu dovoljni, pa ćemo istovremeno zahtevati od vlade da organizuje okrugli sto na kom ćemo sa menadžmentom raspravljati o strategiji Fijata i pokušati da napravimo međunarodne alijanse i saveze za koje smatramo da su nam potrebni.“

FIOM-ov zadatak na međunarodnom planu jeste da svuda u svetu spreči zatvaranje fabrika uzrokovano Fijatovom globalnom strategijom širenja: „Plan je nastao zbog krize proizvodnje pojačane finansijskom olujom koja je sve teško pogodila prošle godine. To je posledica finansijskog haosa koji je razorio ekonomski sektor, ali i odsustva dugoročne strategije proizvođača automobila. Oni su bili neverovatno spori u uvođenju inovacija u proizvodnju, kao što je niža emisija štetnih gasova ili vozila koja koriste alternativne izvore energije“, kaže Mekocijeva: „Mi, radnici, ne želimo da plaćamo cenu za njihove greške. Ako su automobili i dalje kamen temeljac industrijske proizvodnje, nešto se mora menjati. To znači da moramo ozbiljno da razmislimo o opasnim vezama između industrijskog i finansijskog sektora.“ Ona dodaje da je neverovatno brzo vlada požurila da pomogne posrnulim bankama i finansijskim agencijama, dok u isto vreme ne radi dovoljno da spase radna mesta u auto-industriji: „Mi ne tražimo državne subvencije koje bi veštački održavale industriju. Radije smo za strategiju koja će sačuvati radna mesta i proizvodnju, oko koje ćemo se složiti svi, u Italiji, SAD, Nemačkoj i svuda gde postoji rizik od zatvaranja pogona.“

Slogani i plakati sa protesta u Torinu pokazuju da zahtevi i strategija radnika nisu tek nešto čime sindikalni lideri napadaju menadžment. Pre je reč o nečemu što je duboko ukorenjeno među radnicima. Stariji među njima još se sećaju vremena kada je internacionalizam bio vitalna snaga radničkog pokreta, a mlađi kroz fabričke kapije prolaze sa ušima punim refrena o globalizmu. Sada je na njih red da razmisle o globalnoj strategiji kojom će se izbeći rizik od globalnog poraza.