Pregovori ili povlačenje

Upravo završeni parlamentarni izbori u Izraelu dobili su epitet istorijskih, predsednik Izraela Moše Kacav nazvao ih je referendumom o konačnom razgraničenju sa Palestincima, a posle završenog prebrojavanja listića može se reći da takve ocene nisu bile preterane. Čini se da je Izrael sada na putu da dobije vladu koja će konačno staviti tačku na decenijski sukob sa Palestincima. Prvi put u izraelskoj istoriji ni Laburisti ni Likud nisu osvojili najviše mandata, ali, u skladu sa dosadašnjom tradicijom, nijedna stranka neće moći sama da formira vladu. Pored toga, na izbore je izašao najmanji procenat birača do sada, što se može protumačiti njihovim zamorom, zbog učestalih izbora i dominacijom političkih pitanja, afera i problema u svakodnevnom životu. Uz to, izraelski izborni sistem (dosta sličan našem) pogoduje stvaranju nestabilnih vlada i širokih koalicija, u kojima su u opticaju razne ideologije, nagodbe, obećanja i raznorazna ucenjivanja koja samo doprinose povećanju apatije kod birača.

POBEDA KADIME: Konačni rezultati bili su u okviru očekivanja. Partija Kadima (na hebrejskom „napred“) osvojila je 29 poslaničkih mesta, a slede je Laburisti sa 19, ortodoksna sefardska stranka Šas sa 12, koliko ima i Likud, najveći gubitnik izbora, a za njima slede manje partije, čiji je dobar plasman na račun velikih stranaka jedno od većih iznenađenja.

Uprkos prognozama, da bi formiranje nove palestinske vlade, sastavljene isključivo od članova Hamasa, moglo dodatno da radikalizuje i Izraelce i dovede na vlast nekoga od protivnika daljeg povlačenja sa okupiranih teritorija, to se ipak nije dogodilo. Većina analitičara se slaže da je prošlogodišnje povlačenje iz Gaze bilo prekretnica, bar po psihološkom efektu na Izraelce. Kada je ono jednom okončano, a posle povlačenja se ništa bitnije nije promenilo (nije došlo do učestalijih napada palestinskih terorista, niti opšte radikalizacije stanja), onda ni povlačenje sa Zapadne obale više nije neizvodljivo.

Ehud Olmert, lider Kadime i sadašnji, a najverovatnije i budući premijer Izraela, biće u situaciji da narednih godina pokuša da reši najteže izraelsko pitanje – utvrđivanje konačnih granica zemlje. U skladu sa politikom koju je pre nekoliko meseci zacrtao osnivač Kadime i bivši premijer Izraela Arijel Šaron, to bi se moglo ostvariti u pregovorima sa Palestincima, ili, u suprotnom slučaju, unilateralnim određivanjem granica do 2010. godine.

Sa 29 osvojenih mesta, od 120 koliko ih ima u Knesetu, Kadima je uspela da pobedi na izborima i tako prekine dosadašnju dominaciju Likuda i Laburista, ali ne i da postane apsolutni pobednik. Predizborne ankete su ukazivale da će Kadima osvojiti između 35 i 37 poslaničkih mesta, ali se to na kraju nije ostvarilo. U svakom slučaju, ova stranka može da predvodi koaliciju sa tzv. socijalnim blokom, sa kojim se može dogovoriti o glavnoj tački svog programa – povlačenju sa okupiranih teritorija. Iako Olmert ne važi za tako čvrstog lidera kakav je bio Arijel Šaron, može se reći da mu okolnosti idu naruku. Izraelska desnica, glavni protivnik povlačenja, doživela je najteži poraz u istoriji, tako da sa 23 mesta u Knesetu ne može biti ozbiljnija smetnja. S druge strane, budući premijer moraće da se suoči sa otporom 250.000 stanovnika Zapadne obale, i najverovatnije neće moći da ignoriše palestinsku vladu koju predvodi Hamas. Uz to će morati da se izbori i za američku podršku eventualnom unilateralnom povlačenju sa palestinskih teritorija.

NOVA PITANJA: S druge strane, povlačenje iz Gaze, sa svim svojim posledicama, omogućilo je Izraelcima da „otkriju“ i svoje ostale životne probleme i potrebe. Ekonomske reforme, koje je proteklih godina kao ministar finansija sprovodio Benjamin Netanijahu, pogodovale su razvoju izraelske ekonomije, ali je smanjenje poreza, koje je za cilj imalo privlačenje investicija, kao propratni efekat imalo i manja socijalna davanja. Tako se i došlo do sadašnje situacije, gde su bogati postali još bogatiji, dok su siromašni sve siromašniji. Prema istraživanjima, jedna četvrtina stanovnika Izraela danas živi u siromaštvu, među kojima se nalazi trećina dece i veliki procenat penzionera. Na to je još pre nekoliko meseci ukazao Amir Perec, lider Laburista, koga su ouči izbora, zbog preteranih obećanja (posao za sve i minimalna zarada od 1000 dolara), smatrali potencijalnim gubitnikom. Perec je igrao na ekonomsku kartu – i dobro je prošao.

To je ujedno i najjasnija poruka ovih izbora. Do sada neprikosnovena pitanja bezbednosti morala su donekle da ustupe mesto naraslim socijalnim potrebama stanovništva. Prvi put u Knesetu postoji ozbiljna grupa partija, koje se već nazivaju „socijalni blok“ (Laburisti, Šas i Partija penzionera), sa 38 mesta.

Najveće iznenađenje izbora je katastrofalan poraz desnice i donedavno vladajućeg Likuda, koji se protivi stvaranju nezavisne palestinske države. Likud, koji sada predvodi Benjamin Netanijahu, završio je tek na četvrtom mestu, sa 12 osvojenih poslaničkih mesta.

KOALICIJE I PRITISCI: Što se mogućih koalicija tiče, prema većini analitičara, u opticaju su uglavnom dve varijante. Većina se slaže da je najrealnije očekivati koaliciju Kadime sa strankama socijalnog bloka, koje se ne protive povlačenju sa palestinskih teritorija, dok bi Kadima izašla u susret njihovim programskim težnjama. To se već naziva centristističko – leva koalicija. Za sada je najveća prepreka njenom stvaranju sukob između Olmerta i Amira Pereca, lidera Laburista, oko ministarstva finansija, koje bi obe partije želele da zadrže. Ima onih koji smatraju da može doći do stvaranja koalicije centra i desnice, koju bi činili Kadima i desničarske partije, čime bi se umanjio uticaj Laburista, ali bi onda bilo teško sprovesti povlačenje sa Zapadne obale. Očekuje se da nova vlada bude sastavljena do kraja aprila, bez obzira na to ko će je sve činiti.

Pored Izraelaca koji imaju svoje sopstvene probleme, ceo svet očekuje formiranje nove vlade, koja bi mogla da se posveti palestinskom pitanju. Posle velike pobede Hamasa, Izrael se ustezao od ishitrenih poteza, upravo zbog parlamentarnih izbora.

Ehud Olmert je do sada više puta ponovio da je spreman za mirovne pregovore sa Palestincima, naravno ukoliko se Hamas odrekne svojih dosadašnjih principa, koji se svode na uništenje Izraela, odricanje od terorizma i prihvatanje dosadašnjih sporazuma sa Izraelom. U suprotnom, najavljuje da će i bez njih odrediti trajne granice Izraela do 2010. Takvim stavom uspeo je da teret odlučivanja prebaci na Hamas i Palestince, kojima jednostrano izraelsko povlačenje ne odgovara jer bi time zadržali manji deo teritorije nego što bi mogli da dobiju pregovorima u skladu sa „putnom mapom“, poslednjim predlogom za rešenje sukoba. U slučaju jednostranog povlačenja, Izrael bi zadržao i Istočni Jerusalim, u kome Palestinci nameravaju da smeste prestonicu svoje buduće države, ali i one delove Zapadne obale koji su neophodni za stvaranje sigurnih granica.

Palestinski predsednik Mahmud Abas pozvao je nedavno Olmerta da se uzdrži od unilateralnih poteza, tvrdeći da je moguće postići sporazum u narednih godinu dana. I Hamas je do sada nagoveštavao mogućnost okončanja sukoba sa Izraelom. Iako do priznanja Izraela i odricanja od terorizma još nije došlo, a lideri Hamasa su do sada nudili samo trajno primirje, sve su češće izjave poput one koju je dao lider Hamasa i novi palestinski premijer Ismail Hanija da ni „Palestinci ne žele novo krvoproliće“. Čini se da je to najviše što Hamas u ovom trenutku može da pruži, jer je teško očekivati da se preko noći odrekne glavnih ciljeva svoje povelje.

HAMAS I SVET: Veliki pritisak iz inostranstva, kome je ova organizacija bila izložena posle pobede na izborima, polako počinje da popušta. Od ključnih igrača, jedino SAD za sada pokušavaju da izoluju Hamas, ukidanjem svake ekonomske pomoći (osim humanitarne) Palestinskoj autonomiji i prekidom kontakata sa palestinskom vladom. Pošto je Hamasova vlada već uspostavila kontakte sa Rusijom, Turskom, Francuskom, Indijom, a u bližoj budućnosti najverovatnije i sa Kinom i Japanom, uz njihovo normalno održavanje sa arapskim zemljama, američka politika do sada nije dala rezultate. Robert Satlof, sa američkog Instituta za Bliski istok, nedavno je izjavio da „SAD nemaju strategiju prema Hamasu, već samo politiku“. Pošto je njegova pobeda direktno suprotstavila dve osnovne premise američke spoljne politike – borbu protiv terorizma i širenje demokratije na Bliskom istoku, ni američka administracija kao da nije sigurna šta u takvom slučaju treba da radi. U prilog tome ide i nedavna izjava američkog državnog sekretara Kondolize Rajs, koja je na pitanje da li će SAD podržati unilateralno povlačenje Izraela sa Zapadne obale odgovorila: „Ne mogu da vam odgovorim zato što ne znam… još nismo razgovarali o tome.“ Ukoliko se ovakvo stanje produži, može se desiti da na kraju SAD budu izolovana strana. S jedne strane pokušaji dalje izolacije Hamasa i njegova eventualna ponovna radikalizacija mogu samo da ojačaju uticaj Irana i Sirije u regionu, ali i islamističkih pokreta u Egiptu, Libanu, Saudijskoj Arabiji. S druge, pritisak na Izrael da uprkos svemu pokuša sa pregovorima (što je malo verovatno) može dati isti rezultat, i čak ohrabriti iste države i pokrete. Za sada: na Bliskom istoku – ništa novo.