Može li rat da se odvija po pravilima? Ženevske konvencije, koje su napunile 75 godina, sve to pojašnjavaju.
„Jedno od najvažnijih dostignuća čovečanstva u prošlom veku“ – baš tako Međunarodni komitet Crvenog krsta opisuje Ženevske konvencije. Humanitarna organizacija verovatno ima sve razloge za to, jer te konvencije, takoreći, postavljaju pravila za ratovanje. Cilj je pre svega zaštita civila, podrška medicinskom osoblju i pomagačima u ratu i regulisanje postupanja prema ranjenima, bolesnima, brodolomnicima i ratnim zarobljenicima, piše Dojče vele (DW)
Pa ipak, Ujedinjene nacije zabeležile su u 2023. više od 33.443 smrtna slučaja civila u oružanim sukobima, 72 odsto više nego 2022. Broj sukoba je veliki širom sveta: napad terorističke organizacije Hamas i drugih oružanih grupa na Izrael 7. oktobra i izraelska vojna reakcija u Pojasu Gaze. A tu je i rat u Sudanu i naravno, ruski agresorski rat protiv Ukrajine. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš upozorava da „poštovanje međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava često nije zagarantovano“ i stanje zaštite civila opisuje kao „izuzetno strašno“.
Konvencije na raskrsnici
„Svedoci smo neviđenih napada na medicinske radnike, bolnice i civile. Sve to su kršenja Ženevskih konvencija“, kaže Endrju Klafam, profesor međunarodnog prava na Institutu za diplomatske studije u Ženevi i bivši član Komisije UN za ljudska prava u Južnom Sudanu. Za Klafama je 75. godišnjica Ženevskih konvencija „ključni trenutak“ za međunarodno humanitarno pravo. Države sveta, kaže, sada moraju konačno da odluče da li one koji stalno krše konvencije žele da pozovu na odgovornost za ratne zločine ili ne.
Kršenja se mogu goniti pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) koji je počeo sa radom 2002. godine. Njegov zadatak je privesti ratne zločince pravdi. Međutim, mnoge zemlje poput SAD, Rusije i Izraela još nisu priznale nadležnost Suda. „MKS je izdao naloge za hapšenje protiv Rusa. Postoje prijave za izdavanje naloga za hapšenje u vezi sa sukobom u Gazi (Netanjahu na primjer, prim.ur). A onoliko koliko ozbiljno zapadne države to shvataju, pokazaće i koliko su Ženevske konvencije još uvek relevantne“, ocenjuje Klefam za DW.
Raešmin Sagu je direktorka programa međunarodnog prava u britanskom trustu mozgova Četam haus, a ranije je bila savetnica britanskog Crvenog krsta. Ona 75. godišnjicu Konvencija vidi kao svojevrsnu opomenu. Ukazuje da svaka zemlja treba prvo sama proverava da li se Konvencije primenjuju u njenim sopstvenim oružanim snagama – i da ohrabri svoje saveznike da učine isto. „Ne smemo da zaboravimo da su konvencije zasnovane na univerzalnim vrednostima i principima. Kada ih trenutno ne bismo imali, verovatno bi bilo poziva da ih uvedemo“, kaže Sagu.
Šta su Ženevske konvencije?
Anri Dinan je bio švajcarski biznismen, osnivač Međunarodnog crvenog krsta i začetnik ideje za međunarodne pregovore koji su rezultirali donošenjem „Konvencije za ublažavanje ratnih povreda“ 1864. godine. Mnogo godina kasnije, 1949, nastala je Prva Ženevska konvencija. Razlog za posvećenost: Dinan, i sam rođen u Ženevi, kao mlad je bio svedok krvavih posledica bitke kod Solferina u severnoj Italiji. Desetine hiljada ljudi tada je ubijeno i ranjeno. Podstaknut teškim položajem ranjenih vojnika, Dinan je pozvao na osnivanje nacionalnih humanitarnih društava. To je kasnije postalo Međunarodni komitet za dobrobit ranjenika, sada poznat kao Međunarodni komitet Crvenog krsta.
Užasi Drugog svetskog rata (1939-1945) – zločini protiv čovečnosti, upotreba nuklearnog i hemijskog oružja, zverstva ratovanja – bili su na kraju razlog za zaključenje četiri Ženevske konvencije 1949. godine.
Ratova će uvek biti
Ženevske konvencije i njihovi dodatni protokoli u suštini su srž međunarodnog humanitarnog prava. „To su međunarodni ugovori u kojima tvorci suštinski prihvataju da će uvek biti ratova, ali u njima je i skup pravila za vođenje oružanih sukoba i ograničavanje brutalnosti ratova“, objašnjava Sagu.
Prva konvencija štiti ranjene i bolesne vojnike i civilno pomoćno osoblje. Garantuje human tretman, medicinsku negu i zaštitu od nasilja, uključujući mučenja i ubistva. Takođe zahteva neutralnost medicinskog osoblja i medicinskih ustanova. Crveni krst i Crveni polumesec treba da se nose kao vidljivi simboli i imaju za cilj da pruže zaštitu.
Druga konvencija štiti ranjene, bolesne i brodolomce pripadnike oružanih snaga na moru. Treća konvencija sadrži posebna pravila za postupanje s ratnim zarobljenicima. Četvrta konvencija štiti civile u vreme rata, posebno na okupiranim teritorijama.
Konvencije iz 1949. sada su ratifikovale sve zemlje sveta i to međunarodno humanitarno pravo je tako postalo univerzalni zakon. Međutim, kršenja konvencija i dalje se dešavaju – njih može istraživati i krivično goniti svaka država ili, u određenim okolnostima, međunarodni sud.
Kakav značaj danas imaju Ženevske konvencije?
Sprovođenje međunarodnog humanitarnog prava je generalno teško. Pomislite samo na mnoge nedržavne igrače koji su sada aktivni u ratovima. Ili na nove tehnologije kao što su autonomno oružje i veštačka inteligencija. Čak i nakon 75 godina, poštovanje Ženevskih konvencija ostaje možda najteži zadatak. „Sprovođenje je uvek bilo teško, to je činjenica. Države sada moraju da se koncentrišu na primenu“, kaže Sogu. Jer, „to je moguće samo u mirnodopsko vreme“.
Za Endrjua Klepama, jedini način da se obezbedi poštovanje Ženevskih konvencija jeste kažnjavanje onih koji ih krše. „Sada moramo da pazimo na procesuiranje ratnih zločina i izvoz oružja – to je najvažnije da bi se Ženevske konvencije mogle poštovati”.
