Prava alternativa za Nemačku

Za „Vreme“ iz Bona

Ne, ime Angele Merkel nije stajalo na glasačkom listiću po kojem su građani Berlina u nedelju zaokruživali. Pa ipak, većina analitičara saglasna je da je ishod glasanja novi šamar kancelarki zbog tobože nepromišljene i velikodušne izbegličke politike. U blažoj varijanti, berlinski izbori se tumače kao poslednji alarm pred savezne izbore sledeće jeseni. Merkelova je sama prihvatila deo krivice i u ponedeljak izvela nešto poput pokajničkog govora. Da može, rekla je, vratila bi vreme i drugačije vodila izbegličku politiku. Iako je ostala pri tome da zemlja može da se izbori sa zadatkom integracije, Merkelova je rekla: „Ponavljanje takve situacije ne želi niko, uključujući i mene.“

Nikada u posleratnoj istoriji višestranačja demohrišćani (CDU) i socijaldemokrate (SPD), dve najveće stranke koje sebe kite epitetom „narodnih partija“, nisu prošle lošije u zbiru na nekim važnim izborima, nego na nedeljnim za skupštinu grada-pokrajine Berlina. Socijaldemokrate (SPD) su očekivano ostale najjača snaga, ali sa tek 21,6 odsto glasova, odnosno skoro sedam procenata manje nego pre pet godina. Demohrišćani (CDU) su izgubili šest odsto podrške i završili sa 17,6 procenata. To znači da svoju „veliku koaliciju“ neće moći da nastave, mada u toj koaliciji ni u prethodnih pet godine nije vladala bogzna kakva ljubav.

KIVNI BICIKLISTI: Pedantne izlazne ankete otkrivaju da je najveći broj glasača koje su izgubili „veliki“ otišao u apstinenciju. Teško je, naravno, paušalno analizirati razloge za neodlazak na izbore: deo građana je apolitičan, deo lenj, neki se još nalivaju sangrijom iz kofe na plažama Majorke, ali činjenica da je osipanje ubedljivo najveće kod dosadašnjih vladajućih partija govori o tome da je najveći deo ljudi naprosto nezadovoljan njihovom politikom. Nakon glasanja su anketari pouzdane istraživačke grupe „Izbori“ saznali da se više od 60 odsto građana vodilo gradskim temama. Teme koje su ih zanimale su pre svega socijalna pravda, ekonomija i zaposlenost, školstvo, izbeglice i stambena politika – dakle, mahom teme koje se odlučuju na lokalnom nivou.

I tu je kvaka što Angela Merkel, iako se sama taktički posula pepelom, ne može biti pretežni krivac za debakl stranke i koalicije na gradskom nivou. Berlin je u prethodnih pet godina postao urbano grotlo haosa i tu besni građani ne znaju odakle da počnu: dobijanje termina u opštini ili nekoj gradskoj službi postalo je avantura sa neizvesnim ishodom. Građani kojima je bicikl omiljeno prevozno sredstvo jadikuju zbog manjka biciklističkih staza i sve više automobila – nedavno su pokrenuli inicijativu za uređivanje nekih raskrsnica i skupili pet puta više potpisa od neophodnog broja.

Nezaposlenost u Berlinu je čitavih 9,7 odsto, gore je jedino u Bremenu. Poređenja radi, u Bavarskoj nezaposlenost iznosi svega 3,5 odsto. Stoga je veliki udarac na prosečan berlinski džep skok kirija, posebno u centralnim opštinama, izazvan dolaskom „kreativne industrije“ i ljudi dubljeg džepa iz celog sveta. Tako je stanarina otišla na preko deset evra po kvadratnom metru (bez grejanja i drugih dažbina) i nije teško zaključiti da oni sa slabo plaćenim poslovima ili na socijalnoj pomoći bivaju potisnuti u predgrađa. Slična sudbina čeka i srednju klasu ako se nešto drastično ne preduzme, jer Berlin godišnje raste za najmanje 50.000 stanovnika. Prošle godine je berlinski senat prvi u Nemačkoj uveo „kočnicu za stanarine“, prema njoj cene stanova koji se iznova iznajmljuju smeju biti najviše deset odsto više od „uobičajenih cena“ u nekom kvartu. Ali to nije pomoglo jer su napravljeni brojni ustupci stanodavcima – ograničenje cena ne važi za nove stanove niti za stanove koji su tobože renovirani. Koliko je ova tema bitna za Berlin, najbolje se vidi iz podatka da više od 80 odsto Berlinaca živi u najmljenim stanovima, što je nemački rekord.

POPULISTI U METROPOLI: Sve su te lokalne teme u kampanji locirali i iskoristili opozicionari iz Levice i Zelenih. Za razliku od demohrišćana koji su predlagali olakšice za kupovinu stanova i socijaldemokrata koji su tražili da grad sam gradi više (a od toga ništa nisu uradili tokom prethodnih godina), leva opozicija predlaže izgradnju socijalnih stanova kako centar Berlina ne bi postao oaza samo za bogataše. To je posebno upalilo kod Levice (bivših istočnonemačkih komunista), koja je osvojila odličnih 15,6 odsto (četiri odsto više nego 2011), a nisu rđavo prošli ni Zeleni sa 15,2 odsto (2,4 odsto manje). Kad smo već kod načelno levih, Piratska stranka je doživela potpuni raspad, sa devet odsto pala je na dva odsto i ostala van gradske skupštine. Sa druge strane spektra, Liberali su se vratili u pokrajinski parlament sa 6,7 odsto glasova.

I tu dolazimo do tektonskog pomeranja političke scene koje nije moglo da zaobiđe ni Berlin: u parlament je sa 14,2 odsto glasova ušla populistička Alternativa za Nemačku (AfD), stranka radikalnih protivnika islama i izbeglica koja jaše na talasu straha od raspada „zapadnih vrednosti“. Berlin je deseta pokrajina u kojoj će AfD biti zastupljen u zakonodavnom telu, ali je posebno interesantan. Kako piše ugledni „Frankfurter algemajne cajtung“, njihov rezultat „deluje slabo ako se poredi sa istočnim pokrajinama Meklenburgom ili Saksonijom-Anhalt – tamo je mestimično svaki četvrti glasač birao AfD. Uprkos tome je 14 odsto visok rezultat za AfD u prestonici – u gradu poput Berlina, koji se podrazumeva kao kosmpolitska metropola.“

Po oprobanom receptu – ne pričaj o programu, samo pljuj zli sistem – AfD je i u Berlinu zadržao ulogu kible koja će okupiti nezadovoljnike. Njoj je glas dalo dve trećine onih koji nisu glasali pre pet godina, a sada jesu, kod njih su prebegle i desetine hiljada simpatizera neonacističkog NPD-a. Četvrtina radnika je glasala za njih (za tradicionalno radnički SPD samo 22 odsto), najviše podrške imaju kod muškaraca starijih od 45 godina. Zbog nanizanih izbornih uspeha, među nemačkim političarima i vodećim perima štampe postalo je demode svakog glasača Alternative proglasiti tihim rasistom. Stvar je malo složenija, glas za AfD je glas protesta protiv svih ostalih koji su vladali, a nisu rešili probleme koji tište građane.

Na šta će postizborna debata izaći bilo je jasno po objavi rezultata – propadanje velikih i dobar rezultat AfD ukazivali su i na izbegličku politiku. Zaista, 98 odsto onih koji su zaokružili populiste kaže da je izbegličko pitanje pretežno uticalo na njihovu odluku. A odnos prema izbegličkoj krizi ima svoje lice, ime i prezime: Angelu Merkel. Još od kada je otvorila granice za kolonu bliskoistočnih nesrećnika koji su marširali iz pravca Balkana i rekla čuveno „Možemo mi to“, Merkelova je dežurni krivac za sve teškoće prilikom integracije izbeglica, za svaku sitnu krađu, tuču ili dva bombaška napada koje su počinili došljaci.

LEVA ALTERNATIVA: SPD se nekako spasao u berlinskoj etapi. Iako je ta stranka izgubila više glasača nego CDU, ostala je najjača i zadržaće Mihaela Milera na poziciji gradonačelnika. To je tip harizmatičan za socijaldemokratske uslove, čovek koji bi prema anketama imao natpolovičnu podršku Berlinaca da se gradonačelnik bira direktno. A jedina moguća koalicija biće ona crveno-crveno-zelena, sa Levicom i Zelenima. Te su tri partije, piše levičarski „Tagescajtung“, do sada teško ili nikako sarađivale, uvek proklete malim razlikama. „U Berlinu praktično treba zahvaliti AfD-u. Jer ubedljiv ulazak ekstremnih desnih populista u skupštinu ima prijatnu nuspojavu da velika koalicija ni matematički nije moguća. I da SPD, Zeleni i Levica moraju da se saberu jer su ostale teoretski moguće koalicije politički besmislene.

Time, piše dalje „Tagescajtung“, projekat leve koalicije dobija konkretan oblik i to ne u „egzotičnoj periferiji poput Tiringije“, gde Levica predvodi istu koaliciju, već u glavnom gradu koji je bolji reper za savezni nivo. Pregovori će biti mučni, ali na kraju i uspešni jer nikome nije do novih izbora koji bi samo ojačali AfD. Olakšavajuća okolnost je što nisu bitne teme koje koče saradnju sa Levicom na saveznom nivou poput protivljenja NATO-u i izvozu nemačkog oružja, zahteva za većom minimalnom satnicom ili višim penzijama. Crveni, crveni i zeleni će, navodi se u tekstu, nositi posebnu odgovornost, jer treba da pokažu kako „levi trijumvirat pod vođstvom SPD može da vlada – kao prava alternativa za Nemačku.“

Da li će iz toga Merkelova izvući pouku koja će joj reći da li da pojuri novi kancelarski mandat ili da vrući krompir prepusti nekom sa slabijom harizmom i jačim stomakom? Ili će Merkelova kao i prethodnih godina zaključiti da joj je najpametnije da, uz nešto samokritike, sačeka da vetrovi prođu pa sledeće godine, ako izbeglički talas presahne, po četvrti put zasedne u kancelarsku fotelju? Jer Berlin, kolika god da je metropola, nije Nemačka. A Nemačka se nekako prijatno navikla na svoju kancelarku.