Povratak u budućnost

Dmitrij Anatoljevič, opušten i dobro raspoložen, najavljuje predsedničku kandidaturu Vladimira Vladimiroviča. Vladimir Vladimirovič skromno se zahvaljuje na „velikoj časti“ koja mu je ukazana i odlučnim glasom kaže da „Rusija mora da bude jaka“, da mora da ima privredni rast od šest do sedam odsto godišnje da bi postala jedna od pet najrazvijenijih privreda sveta, te da će to ostvariti sa Dmitrijem Anatoljevičem na čelu njene vlade. Vladimir Vladimirovič obećava dvadeset miliona novih radnih mesta u narednih dvadeset godina. Niko od 11.000 ljudi koji oduševljeno aplaudiraju i skandiraju na olimpijskom stadionu Lužnjiki u Moskvi ne sumnja da će dvojac koji je i do sada vodio Rusiju bar toliko dugo ostati na vlasti.

Na kongresu partije Jedinstvena Rusija prošle subote praktično je izvršena formalna primopredaja državne vlasti: predsednik Dmitrij Medvedev ustupio je svoje mesto premijeru Vladimiru Putinu, premijer Putin svoju funkciju predsedniku Medvedevu. Pitanje pobednika parlamentarnih izbora 4. decembra ove i predsedničkih marta 2012. godine uopšte se ne dovodi u pitanje. Ni u Rusiji, ni izvan Rusije.

Za partijsku rokadu na čelu države glasaju 582 delegata. Uzdržanih nema, ali jedan delegat glasa protiv kandidature Putina za predsednika države. Vidno iznenađen, Putin pita: „Gde je ta osoba? Ko je taj disident?“, prenose zapadne agencije. Ali ništa ne može da poremeti pobedničko raspoloženje na stadionu Lužnjiki, tu „posebnu energiju“ koja se oseća u vazduhu, kako atmosferu opisuje Medvedev. Predsednik Rusije, u koga su neko vreme nevladine organizacije, borci za ljudska prava i liberalne grupacije polagali nade kao u mogućeg reformatora ruskog političkog sistema i vesnika „prave“ demokratije, koji je svojevremeno kritikovao činovnički aparat i rekao da „moraju da nauče da pošteno pobeđuju i pošteno gube“, na ponovnom ustoličenju Putina kao glavnokomandujućeg hvalio je na sva usta „unutrašnjopartijsku demokratičnost“ Jedinstvene Rusije. Na Zapadu se dugo spekulisalo o tome da bi Medvedev mogao da se suprotstavi Putinu, naveliko su se citirale njegove izjave o vladavini prava i društvenom pluralizmu.

NESMENJIVA VLAST: Ako sve glavne protagoniste posluži zdravlje, čini se da je vlast u Rusiji zacementirana do 2024. godine. Nakon promene ustava predsednički mandat od sledeće godine traje šest umesto dosadašnje četiri godine. Putin bi tako bez dodatnih legalističkih akrobacija mogao da vlada narednih dvanaest godina.

Zapadni mediji o primopredaji državne vlasti u Rusiji na partijskom kongresu uglavnom pišu ironično, sve u smislu „car je mrtav, živeo car“, o Medvedevu govore kao o „virtuelnom“ predsedniku. Povodom Putinovog sasvim izvesnog trećeg predsedničkog mandata – mogući protivkandidati u trci za predsednički mandat, kao što su šef komunista Zjuganov ili šef nacionalističke Liberalno-demokratske partije Žirinovski, nemaju nikakve šanse – i pobede Jedinstvene Rusije izvlači se stara teza da je vlast u Rusiji defakto nesmenjiva, te da Rusija stoga i nije demokratska država, da u njoj tobože vlada princip da nije važno kako se glasa, već ko broji glasove. Nemački „Špigl“ navodi primer Čečenije u kojoj Jedinstvena Rusija redovno osvaja 99 odsto glasova, kao nekada Socijalistička partija Srbije na Kosovu. Kaže se da je Putin za svoja dva predsednička mandata stavio demokratske institucije, organizacije koje promovišu razvoj civilnog društva i medije pod državnu kontrolu. Moskovske dnevne novine „Moskovski komsomolac“ pišu da je konačno došlo vreme da se Rusija preimenuje u „Putlandiju“. „Putin će zauvek ostati na vlasti“, rezignirano je izjavio mladi ruski političar Ilja Jašin, jedan od vodećih ljudi opozicionog pokreta Solidarnost.

Iako nešto okrnjena, popularnost Putina u Rusiji je i dalje velika. Rusi nisu zaboravili u kakvom je haosu bila zemlja posle raspada Sovjetskog Saveza, u kakvoj se bedi živelo pred kraj mandata predsednika Borisa Jeljcina. Od 2000. do 2010. godine privredna snaga Rusija je porasla za okruglo 60 odsto, prosečna mesečna primanja su se sa 81 popela na 614 dolara. Procenat stanovništva koje živi ispod granice siromaštva opalo je sa 29 na 13 odsto. Uz to je zemlji bačenoj na kolena posle hladnog rata Putin pružio osećanje ponosa da je ponovo postala velesila. „Slabi dobijaju batine“, rekao je jednom Putin, a to Rusiji više nikada ne sme da se dogodi.

ZAVISNI OD NAFTE: Kritičari pak smatraju da je ruska privreda isuviše zavisna od izvoza nafte i gasa – prema proceni svetske banke sektor energije i sirovina čini četvrtinu bruto društvenog proizvoda (BDP) – da je Rusija svoj procvat i privredni rast od oko 10 odsto mogla da zahvali isključivo skoku cena nafte na početku 21. veka. Izostala su suštinska ulaganja u trulu infrastrukturu i tehnologiju koja datira još iz sovjetskih vremena. Zbog toga je svetska privredna kriza Rusiju pogodila kao malo koju drugu zemlju – BDP je opao za čitavih osam odsto.

I pored toga Kremlj pred parlamentarne i predsedničke izbore najavljuje da će vojska do 2020. godine dobiti 500 milijardi evra, da će se uskoro udvostručiti plate policajaca i činovnika. Rusija ima oko 1,7 miliona državnih činovnika, jedan milion vojnika i milion policajaca. Oko 200 milijardi evra ide za obnovu puteva, a ranije najavljeno povećanje dažbina za nepokretnosti i komunalije se odlaže. Jedini koji se u vrhu vlasti javno protivio ovakvim izdacima i kritikovao rokadu na čelu države rekavši da ne želi da bude deo Medvedevljeve vlade, ministar finansija Aleksej Kudrin, najuren je po kratkom postupku na insistiranje Medvedeva. Kudrin, koji je važio za Putinovog čoveka, izjavio je u utorak da je dao ostavku jer se ne slaže sa „rizičnim finansijskim kursom“ vlade, koji povećava budžetski deficit. Dvojac Putin–Medvedev demonstrirao je jedinstvo.

KONTINUITET POLITIČKE STABILNOSTI: Rusija će ove godine zabeležiti privredni rast od oko 4,2 odsto, umesto željenih šest do sedam odsto. „Jasno je da ovaj privredni model koji zavisi od cene nafte i gasa ne može da nosi privredni rast“, kaže Kris Viver iz ruske investicione banke „Trojka dijalog“. Potrebno je povećanje stranih investicija, a članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji moralo bi da bude prioritet Rusije.

Dok zapadni mediji i belosvetski borci za demokratiju ismevaju Rusiju kao „kneževinu“ ili je napadaju kao nedemokratsku, u političkim krugovima zapravo vlada prećutno olakšanje zbog „kontinuiteta političke stabilnosti“ koju u izgled stavlja prosta rokada na čelu Rusije. Predstavnici privrede otvoreno govore o tome da je Putin garant za „kontinuiteta“ u Rusiji. Smatra se da će politička izvesnost zaustaviti beg kapitala koji je prošle godine iznosio 25 milijardi evra. Šef austrijske građevinske firme Strabag Hans Peter Hazelštajner kaže da je, i pored opravdane kritike zbog izostanka reformi u Rusiji, sigurnost u planiranju koja iz toga proističe gotovo neverovatna prednost u odnosu na evropsku politiku. U proizvodnju u Rusiji je, na primer, švedska Ikea uložila do sada 296 miliona evra i planira otvaranje novih pogona, a Koka-Kola bi u narednih pet godina trebalo da uloži 2,23 milijarde evra.

Kada je u novogodišnjoj noći 1999. bolesni Boris Jeljcin imenovao Vladimira Putina za prelaznog predsednika, ovaj je obećao: „Ni jednog jedinog minuta neće doći do vakuuma vlasti u ovoj zemlji.“ Obećanje je ispunio.