Povratak Kavaljerea

Za „Vreme“ iz Rima

Izvesne nedoumice oko izbora novog predsednika Republike Italije navele su jedno poznato lice da nakon višegodišnjeg delovanja iz duboke političke senke proviri iz svog luksuznog skloništa u mestu Arkore kraj Milana i zorno ponudi svoja osamdesetpetogodišnja pleća na polzu države i otačestva. Politički feniks bez presedana, u više navrata vaskrsao iz pepela promašenih politika i razrušenih kulisa Potemkinovih sela koja je sa strašću podizao i nepokolebljivo štitio, od milja prozvan Kavaljere, vodi se u matičnim knjigama ali i na tamnim stranicama novije italijanske istorije pod imenom Silvio Berluskoni.

Njegova ponuda nastala je na osnovu, sada već čvrste, odluke aktuelnog italijanskog predsednika Serđa Matarele da se nakon isteka sedmogodišnjeg mandata, koji se okončava u januaru naredne godine, više ne kandiduje. U postojećoj konstelaciji snaga to je bio razlog za određenu zabunu pošto bi još jedan Matarelin mandat, na koji se računalo, odagnao opasnost od prevremenih parlamentarnih izbora. Opasnost bi se ticala prvenstveno nosilaca političkih funkcija i, iz toga izvedenih, njihovih privilegija. Naime, najozbiljniji kandidat za najvažniju kancelariju u palati Kvirinale bio bi aktuelni premijer i u evropskim krugovima veoma uticajan Mario Dragi, koji je u vreme svog mandata na mestu direktora Evropske centralne banke u periodu od 2011. do 2019. godine veštim manevrima spasao Italiju od sigurnog finansijskog kraha. Nakon dve nestabilne vlade Đuzepea Kontea, Dragi je čvrstom rukom uspeo da zaustavi previranja parlamentarne većine, što su potvrdili i rezultati netom održanih lokalnih izbora na polovini državne teritorije. Ti izbori su pokazali da levi centar ima dominantnu podršku glasača, što je unekoliko suzbilo ambicije nestrpljivih i na sve spremnih lidera desnice oličenih u pojavi vođe Severne lige Matea Salvinija i čelnice stranke Braća Italije Đorđe Meloni. Oboje su u grozničavoj potrazi za svakom dlakom u jajetu koja bi mogla biti pretvorena u fitilj za ucenjivanje dosta rasklimane vladajuće većine.

Ukoliko bi se Dragi preselio u predsedničku palatu, Ministarski savet bi brzo postao sklon padu. To bi dovelo do vanrednih parlamentarnih izbora, što bi poslaničke mandate skratilo za dve godine. S obzirom na to da će Skupština u narednom sazivu imati skoro upola manje poslanika (Parlament će umesto 630 činiti 400 poslanika, a u Senat će umesto dosadašnjih 315 ući 200 izbornih senatora), to će praktično značiti da će 345 sadašnjih zastupnika pune dve godine pre roka ostati bez novčanih prinadležnosti koje spadaju među najviše u svetu. Dakle, više je nego očigledna potreba da sve ostane onako kako je bilo.

A „ostati kao što je bilo“ uz veličanstveni osećaj da je u stvari sve drugačije, novo i bolje, osnovni je politički kredo i glavni proizvod manufakture za proizvodnju iluzija u vlasništvu junaka ove priče, čije je ime naznačeno na početku ovog teksta. Stidljivo, ali u isti mah odlučno i samouvereno, javio se iz „magareće klupe“ i posredstvom odanih saradnika dojavio „urbi et orbi“: „Evo, ako niko drugi ne može ili ne želi, ja ću.“

ŠALJIVDŽIJA I VRAGOLAN

Sve bi to moglo ličiti na dobar vic da se ne dešava na političkoj sceni zemlje u kojoj često ume da se podudari sa ne preterano zabavnom realnošću. Jedan deo ovdašnje javnosti je u Berluskoniju video dobitnu kombinaciju koju nikako ne bi trebalo ispuštati iz vida, dok je drugi, oslonjen na sopstveno gorko sećanje, pretrnuo od straha svestan da su čuda i te kako moguća.

U italijanskim medijima koji pokušavaju da drže kritičku distancu prema vlasti, ubrzo su se pojavili tekstovi pro memoriae u cilju podsećanja na to šta bi Silvio Berluskoni kao svoj lični prtljag mogao da unese u predsedničku palatu. Bilo bi tu dosta izuzetnog materijala od kojeg bi mnogo toga zavredelo zabelešku na listi Ginisovih rekorda, jer je u civilizovanom svetu teško pronaći političara koji je sa toliko strasti i uspeha kršio zakone sopstvene zemlje, a da je pritom uspevao da zadrži neverovatnu hladnokrvnost i svoje nepodopštine beskrupulozno maskira veoma providnim izgovorima.

I ne samo to. Moćnom propagandnom mašinom pod imenom „Mediaset“ koja raspolaže sa nekoliko veoma uticajnih televizijskih kanala, godinama je većinu svojih sunarodnika držao u ubeđenju da on jeste neka vrsta šaljivdžije i vragolana, ali u isto vreme i čovek koji zna šta radi i koji sudbinu države koja mu je poverena na upravljanje mesijanski vodi ka boljoj budućnosti. Stvarnost je bila surovo drugačija. Tokom tri svoja mandata na mestu premijera italijanske vlade (maj 1994. – januar 1995, jun 2001. – maj 2006. i maj 2008. – novembar 2011) Italija, naročito tokom ova dva poslednja, beleži stanovit ekonomski pad, a njena državna administracija ispoljava hroničnu nesposobnost da odgovori na iskušenja nametnuta ekonomskom krizom iz 2008 godine.

ELEGANTNE VEČERICE

Ušavši kao dinamičan mladi privrednik u zonu medijskih delatnosti, koje su do tada bile isključivo u državnoj svojini, on uspeva da prosečnog italijanskog građanina prikuje za televizijski ekran i posredstvom razbarušenog šarenila TV programa alla Americana postane kreator potpuno nove medijske vizure koja je išla u korak sa dugim i mučnim razbijanjem medijskih okova skovanih od rigidnih verskih nazora i malograđanskog licemerja. Već tada njegovi ključni poslovni oslonci postaju oni koji umeju i smeju više od njega, pa će cela njegova privrednička i politička karijera ostati u senci veza sa mafijom, koja se tokom poratne istorije Republike, sa većim ili manjim ambicijama, uvek vrzmala oko političara i politike. I dok je aktuelni predsednik države Serđo Matarela, inače Sicilijanac, svoj politički kredo zasnivao na oštroj distanci od mafijaškog zla, dotle bi Berluskoni kao eventualni pretendent bio prvi u nizu predsednika italijanske države koji je, istina posredno, negovao srdačne odnose sa Koza nostrom. Matarela je sledio primer svog oca i starijeg brata, zbog čega je ovaj potonji bio pogubljen u klasičnoj mafijaškoj sačekuši.

Površno obavešten konzument medijskih sadržaja Berluskonijevo ime najčešće povezuje sa različitim pikanterijama vezanim za njegovu sklonost ka ženskom društvu, što mu uglavnom nije računato u grehe. Naprotiv, veliki broj Italijana je bivao očaran njegovim zavodničkim imidžom, čemu ne bi bilo zamerke da na zabave u njegovim vilama nisu dovođene dame profesionalno angažovane na pružanju seksualnih usluga među kojima je bilo i maloletnica. Godinama nije bilo pravnog osnova da ove priredbe budu nazvane drugim imenom osim onoga koje je osmislio njihov organizator: „elegantne večerice“. Nakon trinaest godina suđenja Kasacioni sud je pre desetak dana jednom preduzetniku optuženom za podvođenje devojaka za zabavu tadašnjeg premijera i njegovih gostiju, jednim svojim rešenjem te „večerice“ konačno proglasio prostituisanjem, čime je i formalno-pravno obogatio spektar Berluskonijevog javnog delovanja.

Maloletne prostitutke su posebna priča, na koju je ukazala druga Berluskonijeva supruga Veronika Ilario još 2008 godine. Pošto je saznala da se njen suprug lično pojavio na rođendanskom slavlju u kući jedne od njegovih devojčica, ona je i zvanično podnela zahtev za razvod braka koji se godinama vukao po sudovima, sve dok gospođa nije uspela da od nevernog muža inkasira oko šezdeset miliona evra. Devojčice sa kojima se Berluskoni u to vreme viđao bile su obilato nagrađivane, istina, njegovim novcem, ali i pomagane da se preko partijskih kanala stranke Snaga Italije domognu mesta u Evropskom parlamentu. Tako je Italija bila dostojno predstavljena u najvišem zakonodavnom telu Evropske unije, što je ugled ove države srozalo do krajnjih granica.

foto: ap photo

SRCELOMKA RUBI

Evropska javnost se zgražavala ili sprdala sa Berluskonijevim gafovima od kojih među antologijske spada onaj kada je tadašnjem španskom premijeru prstima napravio rogove. Blesavio se i u društvu nemačke kancelarke Angele Merkel igrajući se skrivalice, a pred nekolicinom svojih parlamentaraca nazivao ju je svakojakim imenima, što se potom pronosilo kuloarima i zamalo dovelo do diplomatskog skandala. Jednom je, zbog uvreda koje je uputio nemačkom predstavniku u Evropskom parlamentu, vlada u Bonu povukla svog ambasadora u Italiji, što je nasmejanom Berluskiju samo popravljalo ionako veselo raspoloženje. Objavljujući na jednoj konferenciji za štampu da je upravo saznao za rezultate američkih predsedničkih izbora, novoizabranog Baraka Obamu je okarakterisao kao „preplanulog“.

Najčuveniji njegov skandal sa maloletnim prostitutkama italijanska štampa je nazvala po nadimku jedne od njih – „Rubi srcolomka“. Tada maloletna Marokanka, koja je bila čest gost na njegovim večerinkama, bila je uhapšena zbog krađe. Tim povodom Berluskoni je u svojstvu prvog ministra pozvao nadležnu Kvesturu u Milanu i zatražio da devojku odmah puste pošto je, navodno, ona u stvari unuka tadašnjeg egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka. Na lice mesta je odmah upućena njegova bliska saradnica, osoba koja je u svet politike stigla pravo iz zubarske ordinacije gde se bavila dentalnom higijenom i imala tu sreću da se na različite načine bavi i samim premijerom, u vreme kada se 2009. godine oporavljao od povrede zadobijene u Milanu kada ga je jedan od demonstranata pogodio u lice nekim suvenirom. Sada je dobila zadatak da bez odlaganja potpiše akt kojim joj je maloletnica poverena na staranje. Dolazi do skandala, tužilaštvo podiže tužbu za „pomaganje u prostituciji maloletnih lica“ protiv troje Berluskonijevih podvodača: već pomenute higijeničarke i još dve perjanice Berluskonijevog medijskog carstva, što se nakon desetogodišnjeg otezanja po sudovima završava pravosnažnim presudama na višegodišnje kazne zatvora koje su, u nekoliko navrata, u dodatnim postupcima umanjivane.

Jedna od ključnih svedokinja u ovom procesu je tokom suđenja umrla, a uzroci smrti su do dan-danas ostali nepoznati. Berluskoni je oslobođen zbog nedostatka dokaza, ali se pojavila sumnja da je nekoliko svedoka, uključujući i Srcolomku, podmićeno milionskim uplatama. Pokrenut je novi spor protiv tada već bivšeg premijera koji traje i danas. Pre dve-tri nedelje među Berluskonijevim pristalicama pravu je sablazan izazvao zahtev suda da se zbog permanentnog nedolaska na ročišta iz zdravstvenih razloga, prvooptuženom odredi zdravstveno veštačanje koje je podrazumevalo i psihijatrijski pregled. Stari demagog iz Arkorea je na ovaj zahtev odgovorio jednim srceparajućim pismom predsedniku suda u kome se požalio na nipodaštavanje njegove ličnosti nakon svega što je učinio za domovinu.

IGRA PRESTOLA

Sav ovaj šareniš satkan od prostituisanja, maloletničkog podvođenja na „bunga-bunga“ zabavama, predstavljan je italijanskoj javnosti kao cirkus u kome je premijer samo nevina žrtva zavere impotentnih žurnalista i ljubomornih opozicionara koji su uz to svi odreda okarakterisani kao komunisti. Iza ove kulise krili su se krupniji gresi Silvija Berluskonija koje država u principu teško oprašta, kao što je petljanje sa završnim računima, njihovo lažiranje i utaja poreza, korupcija i zloupotreba službenog položaja.

Mnogobrojni skandali su tokom proteklih decenija bili vezani za poslovanje firmi u Berluskonijevom vlasništvu, zbog čega je protiv njega i njegovih saradnika vođeno preko dvadeset sudskih procesa. Basnoslovno plaćan tim advokata uspevao je da raznim smicalicama obesnaži prvostepene presude ili izdejstvuje zastarevanje, a parlamentarna većina sačinjena od koalicije stranaka Snaga Italije i Severna liga uspela je da bestidno izglasa nekoliko ad personam zakona sa jedinim ciljem da Velikog vođu spasi zatvora. Ovakav boljševički tretman najvišeg zakonodavnog tela koji bi više pristajao Čaušeskuovoj Rumuniji nego demokratskoj Italiji, bio je kruna berluskonijevskog šeretskog viđenja italijanske demokratije.

Isključen je iz sastava Senata u novembru 2013. godine zbog korupcionaškog delovanja. Još uvek je na slobodi u nekoj vrsti političke penzije. Svoje poodmakle godine prikriva plastičnim operacijama lica i novom ljubavnom vezom sa tridesetogodišnjom Martom Fašinom, koja je na proslavi njegovog 85. rođendana uspela da demonstrira ozbiljne simptome zaljubljenosti.

Berluskonijevska era je, govorilo se, već potonula u zaborav. Ovom „igrom prestola“ stvorena je šansa da se vrati. Ukoliko se to ostvari, nekada razuzdana farsa bi postala tragedija.