Jedan od najpopularnijih ljudi u Nemačkoj je fudbaler Mesut Ezil (Mesut Özil), rođen 1988. godine u Gelzenkirhenu. On je već šesnaest puta bio član državne reprezentacije zemlje u kojoj se rodio, ali naglašava da to nikako ne znači da se odrekao svojih turskih korena.
Čem Ezdimir (Cem Özdimir), rođen u nemačkom gradiću Bad Urah 1965, kaže da se u njegovoj porodici isključivo govorilo turski, a da je nemački naučio na ulici. On je danas predsednik partije Zelenih, koja je, kao što ankete pokazuju, po broju potencijalnih glasača gotovo sustigla Socijaldemokratsku partiju i od dobronamernog autsajdera postala ozbiljan politički faktor. Na pitanje da li bi on mogao da postane prvi Turčin predsednik Nemačke, kao što je Obama postao prvi crnac predsednik SAD, odgovorio je: „Prvi nemački predsednik turskog porekla biće izabran kad u Nemačkoj više niko ne bude pitao kojeg je nacionalnog porekla kandidat za predsednika.“
Nemački ministar zdravstva ima posve germansko ime, Filip Resler (Philipp Rössler), ali on je Vijetnamac rođen 1973. godine u selu Soc Trang, a kao ratno siroče je usvojen od nemačke porodice Resler. Njegov izgled je stoprocentno azijatski. Član je vladajuće hrišćansko-demokratske partije CDU.
Ajgil Eckan (Aygül Özkan), rođena 1971. godine u Hamburgu, ministarka je za socijalne poslove u vladi nemačke pokrajine Donja Saksonija. I ona je članica CDU-a.
Kancelarka Nemačke i predsednica CDU-a, koja je Vijetnamca postavila za saveznog ministra zdravlja i Turkinju za pokrajinsku ministarku, Angela Merkel, izjavila je prošle nedelje da je ideja multikulturalnog suživota u Nemačkoj propala. U zemlji sa najjačom privredom u Evropi koja je nedavno postala i nestalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od čijih političara se očekuje naglašena politička korektnost istog časa se digla zgrožena gromoglasna dževa sa svih strana. Tako je kopredsednica partije Zelenih Klaudija Rot poručila Merkelovoj da je „pokrenula hajku na ljude kojima je Nemačka postala zavičaj“.
Ne radi se, međutim, ni o kakvoj promeni nacionalne politike, nego o tome da se predsednica vlade, našavši se u uzburkanom tesnacu između Scile i Haribde, u pokušaju nemuštog populizma nasukala na jednoj obali ne bi li izbegla čudovišta na onoj drugoj.
POGLED UDESNO: Iako je usred svetske ekonomske krize Nemačka prva izašla iz recesije, ove godine beleži porast bruto društvenog proizvoda od 3,5 odsto i ima manje nezaposlenih nego u poslednjih osamnaest godina – popularnost Merkelove počela je da opada tako naglo da mediji već uveliko pišu o mogućnosti njene smene usred drugog mandata. Opasno mumlanje se čuje baš u njenoj sopstvenoj partiji. Očajnički je počela da traži saveznike i očigledno misli da ih može naći na desnici.
Žestoku diskusiju o strancima koji žive i rade u Nemačkoj inicirao je bivši član upravnog odbora Narodne banke Tilo Saracin, svojom knjigom pod naslovom Nemačka ukida sebe, u kojoj je, pored ostalog, rekao da su muslimani „nesposobni da se razvijaju“, da je „inteligencija kod njih nemoguća“. Jevrejima Saracin, doduše, ne odriče inteligenciju, naprotiv, tvrdi „da svi imaju isti gen“. On je zbog rasističkih izjava bio prinuđen da dâ ostavku.
Nasuprot njemu, predsednik Nemačke Kristijan Vulf u jednom govoru rekao je da je danas „…i islam deo Nemačke“. Vulf dolazi iz redova CDU-a, a upravo je Merkelova progurala njegovu kandidaturu.
Aktuelnu multikulturalnu uzbunu izazvali su medijski izveštaji o tome da u priličnom broju nemačkih srednjih škola stranci već predstavljaju većinu, u jednoj berlinskoj školi čak 90 odsto. Naslovne strane novina punile su priče o učenicima koji su poreklom Nemci, a koji su u svojim školama ostali u manjini, te se žalili da ih „strana“ deca maltretiraju, da se više ne usuđuju da u školskom dvorištu, u svojoj rođenoj zemlji govore svojim maternjim jezikom. Predloženo je čak i da se u školskim dvorištima i privatno zabrani razgovor na stranim jezicima.
Bavarski političar i vođa Hrišćansko socijalne unije, CSU – tradicionalne „sestrinske partije“ CDU-a – Horst Zehofer, uskliknuo je da je „multikulti propala stvar“ i da „Nemačka nije imigraciona zemlja“. Angela Merkel je upravo njemu htela da dâ podršku, kada je nešto slično poručila na konferenciji hrišćansko-demokratske omladine.
Suočena sa pitanjem da li time odbacuje izjavu predsednika države Vulfa da je „Islam deo Nemačke“, odgovorila je usplahireno „Ne, ne, to nisam učinila“, te pokušala da objasni da islam jeste deo Nemačke, „pa to se vidi po fudbaleru Ezilu“.
Merkelovoj sve češće prebacuju da su joj uzde kliznule iz nekada „čeličnih“ ruku i da ne zna ni u kom pravcu bi povela naciju.
IMIGRACIONO POREKLO: Savezna Republika Nemačka ima oko 81 milion stanovnika od kojih 7,3 miliona tu legalno živi i radi sa stranim pasošem. Formalno je svaki državljanin Nemačke „Nemac“, ali o licima koja su se odnekud doselila i ispunila uslove da steknu državljanstvo govori se kao o „Nemcima sa imigracionom pozadinom“. Njih službeno ima 19 procenata. Ali koliko ih zaista ima zna se samo na osnovu podataka Zavoda za statistiku, koji se oslanja na podatke koje daju sami građani. Zbog toga se pretpostavlja da „ljudi sa imigracionom pozadinom“ ima daleko više, jer mnogi ne vole da to priznaju, te da je u najmanju ruku svaki četvrti „Nemac“ poreklom zapravo Turčin, Poljak, Čeh, Slovak, Srbin, Hrvat, Italijan, Grk…
Bez obzira na izjavu Merkelove o propasti multikulturalnog suživota u Nemačkoj, neki članovi njene vlade energično zahtevaju da se spuste barijere za dotok stranaca. Oni tvrde da nedostatak visoko kvalifikovane radne snage, koja se može dovesti samo iz inostranstva, predstavlja najveću kočnicu razvoja zemlje i njenog privrednog razvoja. Predsednik Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja Klaus Cimerman kaže da godišnje 700.000 ljudi napušta Nemačku, a isto toliko dolazi u nju, međutim, po njemu, trebalo bi da stigne „neto“ bar pola miliona. Jedan od velikih problema Nemačke je i starenje nacije koje dovodi do disbalansa radno sposobnih ljudi i penzionera.
Nedostaje pre svega osoblja u oblasti zdravstva i nege starijih ljudi, visokokvalifikovanih zavarivača i radnika sličnih struka, a najviše – na desetine hiljada – inženjera i informatičara. U naredne dve decenije, što potvrđuje i računica Saveza privrednika, biće potrebno oko 430.000 novih stručnjaka, a kažu da je iluzorna ideja nekih desničara da se nezaposleni nemački radnici mogu prekvalifikovati u eksperte. Sve to opovrgava tvrdnje da Nemačka „nije“ imigraciona zemlja.
POPULIZAM: Angeli Merkel je sve to, naravno, dobro poznato, za 18. novembar ona je zakazala „sastanak na vrhu“ da bi se prodiskutovalo koliko je imigranata potrebno na osnovu sadašnjeg nedostatka stručne radne snage. Istovremeno ona pomno proračunava na kojoj strani može da povrati pristalice i čini se da je mnogo ne zanima šta će se dogoditi kroz deceniju ili dve, već kako da se održi na vlasti do kraja svog mandata. Ona polazi od toga da mnogim Nemcima, njenim potencijalnim biračima, padaju u oči oni Turci koji se napadno odvajaju od sredine u koju su došli, kao što su zabrađene devojke i žene. Trenutno se, na primer, predlaže promena nemačkog krivičnog zakona, tako da bi se „nasilne udadbe“ tretirale kao krivično delo i kažnjavale i sa preko pet godina zatvora.
U pogledu svoje izjave o propasti „multikulturnog“ društva čini se da je shvatila da se u najmanju ruku nespretno izrazila. Naknadno poručuje da je samo htela da objasni da stvari ne funkcionišu ako pridošlice prenose sve navike iz svoje postojbine, da ne mogu da žive „samo po svom guštu“, nego da moraju da se integrišu. Merkelova podseća da bez dobrog poznavanja nemačkog jezika nije moguće ni da se građanin ili građanka uključi u društvo i nađe odgovarajući posao. S tim se, naravno, slaže i većina organizacija nacionalnih grupa u Nemačkoj.
Stavove nemačke „gvozdene lejdi“ trude se da ublaže mnogi, pa i inostrani mediji. Tako rimski „Korijere dela Sera“ komentariše: „Ne radi se o tome da Angela Merkel iznenada iz Nemačke hoće da izbaci sve turske i arapske useljenike, kada – kao prošle subote – tvrdi da je multikulti-društvo potpuno propalo. Ona je, baš naprotiv, shvatila da je nemačka politička klasa doživela poraz na polju integracije stranaca.“
Lepi naslednik na vidiku
U martu predstoje pokrajinski izbori u Baden-Virtembergu, gde se već više od mesec dana održavaju ponekad nasilne demonstracije, koje policija razbija svim sredstvima, a koje su počele oko naizgled nevažnog projekta rušenja lepe, stare, ali više nefunkcionalne zgrade železničke stanice. U toj tradicionalno desno raspoloženoj pokrajini ovoga puta CDU lako može da izgubi izbore, a Zeleni prvi put u istoriji da postanu najjača partija i postave svog predsednika pokrajinska vlade. U tom slučaju moguć je i pad savezne vlade i njene predsednice Angele Merkel.
Nemački mediji tvrde da na raspolaganju stoji već i čovek koji bi mogao da je nasledi, a to je sadašnji ministar odbrane Gutenberg. Pre preuzimanja tog resora je sa 37 godina postao najmlađi ministar privrede u istoriji Nemačke.
Tridesetdevetogodišnji Gutenberg (puno ime i prezime Dr. Karl-Theodor Maria Nikolaus Johann Jacob Philipp Franz Joseph Sylvester zu Guttenberg) potiče iz bogate plemićke porodice sa razgranatim vezama. Otac mu je dirigent Enoh cu Gutenberg, majka Kristijana rođena Henkel fon Ribentrop. Važno je pre svega srodstvo sa porodicom Henkel – najvećim proizvođačima šampanjca i likera u zemlji. Njegov pradeda je Joahim fon Ribentrop, Hitlerov ministar inostranih poslova, koji je kao ratni zločinac obešen 1946. godine na osnovu presude Nirnberškog suda, ali drugi jedan pradeda-stric se nalazio među aristokratskim borcima otpora protiv nacionalsocijalizma 1944. godine.
Ministar Gutenberg je zgodan, mladolik čovek, a kad god je moguće pored njega se nalazi atraktivna supruga Štefani, koja se rado pojavljuje na televiziji kao zaštitnica dece, ali i kao stručnjak za lov. Među mladim biračima ministar odbrane stekao je naročitu popularnost, jer je i protiv raspoloženja većine u današnjoj vladi uspeo da predloži ukidanje opšte vojne obaveze. Na direktna pitanja da li namerava da se kandiduje za predsednika savezne vlade zasada odgovara da to nikako nije na dnevnom redu. A to, naravno, ne znači da možda već kroz pola godine neće doći na dnevni red u koliko bi, kao što nagađa nedeljnik „Špigel“, Merkelova bila prinuđena da dâ ostavku. Sadašnja većina u parlamentu za novog kancelara mogla bi da izabere mlađanog, zgodnog plemića.
