Poen za NATO, demokratija kao »kolateralna šteta«

Poput nekog rendgenskog snimka ili skenera, gornja hronologija govori gotovo sve. Čak ne zahteva ni nekog specijalno dobrog i genijalnog rendgenologa – samo ju je potrebno pažljivo pogledati. Dakle, šta vidimo? Svega sedam meseci je trebalo da proces započet potpisivanjem sporazuma između makedonskog premijera Zorana Zaeva i njegovog grčkog kolege Aleksisa Ciprasa bude okončan i formalizovan u oba parlamenta – uprkos otporima i većinskom protivljenju javnog mnjenja u obe zemlje. To protivljenje je u Makedoniji i neposredno manifestovano neuspehom referenduma o promeni imena zemlje, dok je u Grčkoj izražavano u masovnim demonstracijama koje su sporazum iz Prespe pratile od potpisivanja do ratifikacije u grčkom parlamentu.

Odmah da kažem: Lično smatram da je sporazum uglavnom dobar i da na gotovo optimalan ili barem operativno jedino moguć način odglavljuje jedan višedecenijski „zamrznuti konflikt“. Takav sporazum je bio logičan, kompromisan u dobrom smislu te reči – mada, objektivno gledano, ipak znatno bolniji za makedonsku stranu – i u suštini bio je jedino moguće rešenje, ukoliko se rešenje uopšte želi. Ali jedno je šta o tome mislimo ja i vi koji ovo čitate, funkcioneri briselske administracije i svetski diplomatski krugovi, a drugo šta o njemu misle građani dve zemlje na koje se sporazum odnosi.

ŠTA JE PREDVIĐENO PRESPANSKIM SPORAZUMOM?

Sam grčko-makedonski spor je od početka bio prilično bizaran i teško razumljiv za one koji ne poznaju dovoljno istoriju regiona, komplikovane međusobne odnose i iracionalnosti koje tu vladaju. Nakon raspada Jugoslavije, republike koje su je činile stekle su međunarodni subjektivitet i nastavile svoje bitisanje kao (formalno) nezavisne države. Makedonija, kao jedna od njih, odvojila se najbrže i najbezbolnije (praktično, jedina bez rata), ali je pomalo neočekivano ušla u konflikt sa svojim južnim susedom koji joj je osporio pravo na ime. Naime, kao što je poznato, još od balkanskih ratova početkom dvadesetog veka, nakon proterivanja Turske sa ovih prostora, teritorija istorijski znana kao „Makedonija“ podeljena je između Srbije (kasnije Jugoslavije), Grčke i Bugarske. Onaj srpski deo („Vardarska Makedonija“) postao je posle Drugog svetskog rata zasebna republika unutar Jugoslavije i tokom pola veka gradio neku vrstu „panmakedonskog“ nacionalnog identiteta kao protivtežu asimilatorskim aspiracijama „velikih“ – barem za balkanske pojmove – suseda sa juga, istoka i severa.

Grčka, pa i Bugarska (mada iz različitih razloga), nisu blagonaklono gledale na stvaranje tog novog makedonskog identiteta (začudo, Srbija je tu bila mnogo manje zainteresovana – osim, delimično, po pitanju statusa „Makedonske pravoslavne crkve“), ali sve to nije bio veliki problem sve dok je „Skoplje“ bilo pod jugoslovenskom državnom kapom. Stvar je eskalirala nakon osamostaljenja, kada je Grčka energično odbila da prizna novu državu pod njenim ustavnim imenom („Republika Makedonija“) i izdejstvovala da ona u UN i sve međunarodne organizacije bude primljena pod privremenim i prilično ponižavajućim imenom „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“ (BJRM), te je u startu blokirala pristup „Republici Skoplje“ prema Evropskoj uniji i NATO-u.

Realno govoreći, Atina je ovde demonstrirala političku silu, koja se graničila sa arogancijom, ali se ne može reći ni da makar deo grčkih argumenata i strahovanja nije bio donekle osnovan. Grčka severna pokrajina, sa drugim po veličini grčkim gradom Solunom kao regionalnim centrom i mnoštvom ostataka i toponima iz antičkog vremena (uključujući i drevnu prestonicu Pelu, rodno mesto Filipa i Aleksandra), takođe se zove Makedonija. A da stvar bude još gora, delom iz inata zbog grčkog pritiska, a delom zbog potrage za „dubljim“ i preslovenskim istorijskim korenima novostvorene države i nacije, „Skoplje“ je sve više počelo koketirati sa tim antičkim nasleđem i svojatati imena i simbole slavne makedonske države i dinastije – što je, razume se, dodatno iritiralo Grke. I tako je prošlo više od četvrt veka.

Prespanski sporazum je stvar pokrenuo sa mrtve tačke, u pravcu jedino mogućeg kompromisa. Atina će morati da odblokira proces makedonskih evroatlantskih integracija, a Skoplje će morati da prihvati promenu tj. „geografsku dopunu“ svog imena, kao i – što je za neke bilo posebno bolno – da se institucionalno odrekne svojih antičkih fantazmagorija i pretenzija na „kontinuitet“ sa Filipom i Aleksandrom Makedonskim. Sporazumom se izričito zabranjuje Severnoj Makedoniji da na bilo koji način svojata ova svoja dva slavna „pretka“, kao i da u bilo kom obliku koristi poznati simbol „sunca iz Vergine“ (koje se u godinama nakon osamostaljenja nalazilo čak i na zastavi nove države). To nekome ko posmatra sa strane verovatno ne deluje naročito strašno, ali nije nimalo jednostavno ukoliko gledate iz ugla stanovnika zemlje u kojoj je gotovo tri decenije sve bilo u znaku veličanja antičke prošlosti i stvaranja kontinuiteta sa njom. Zemlje u kojoj jedini aerodrom i glavni auto-put nose naziv „Aleksandar Makedonski“ – i u kojoj se, na primer, u knjigama o nacionalnoj vojnoj istoriji detaljno obrađivao Aleksandrov pohod u Indiju (?!?).

Sve je to sada, najednom, palo u vodu. Table sa nazivom auto-puta nestale su preko noći, a kranovi su danima uklanjali slovo po slovo imena velikog vojskovođe sa skopskog aerodroma. I to definitivno nije bila prijatna slika za oči i dušu ne samo nekog ostrašćenog „velikomakedonskog“ nacionaliste, nego su to kao svojevrstan šamar i poniženje doživeli i mnogi tzv. „obični“ građani. Zauzvrat, („severnim“) Makedoncima je „velikodušno“ dopušteno da se (za „unutrašnju upotrebu“) nazivaju kao i do sada i da jezik kojim se služe mogu zvati „makedonski“.

REFERENDUMSKE I DRUGE IGRE

I lokalni i svetski politički činioci smatrali su da je sa potpisivanjem sporazuma u Prespi sve završeno, i da će njegova implementacija i ratifikacija biti manje-više rutinska stvar. Međutim, nije bilo tako.

Obodren pohvalama koje je dobio širom sveta, kao i rasulom u kom se opozicija našla nakon dugogodišnje autoritarne vladavine Nikole Gruevskog, premijer Zaev je odlučio da sporazum o promeni imena potvrdi na referendumu – što je bilo normalno i logično, ali, kako će se ispostaviti, ne i naročito mudro.

Danima pred glasanje kroz Skoplje je defilovala kompletna evropska politička elita, sa Angelom Merkel na čelu. I svi su isticali kako je prihvatanje sporazuma nužan preduslov svetle evroatlantske budućnosti, što je potencirano i kroz samo referendumsko pitanje, koje teško da bi prošlo čak i najblaži test logičke i političke konzistencije.

Referendum je održan 30. septembra 2018. i spektakularno je propao, s obzirom da je na njega, prema saopštenju državne izborne komisije na osnovu 100 odsto obrađenih biračkih mesta, izašlo svega 35,91 odsto ukupno upisanih birača, odnosno 666.743 građana. Na referendumsko pitanje: „Da li ste za ulazak u EU i NATO, prihvatanjem dogovora Republike Makedonije i Republike Grčke?“, „Za“ je glasalo 91,46 odsto, odnosno 609.813 građana, dok je „protiv“ bilo 5,65 odsto ili 37.700 ljudi. (Nevažećih listića je bilo 2,89 odsto.)

foto: ap

Protivnici Prespanskog sporazuma slavili su na ulicama, ali zakratko. Nakon početnog šoka, Zaev se pribrao, proglasio referendum uspelim (mada je naglasio da je on ionako samo „konsultativan“), a za formalni neuspeh izjašnjavanja optužio je neažuran birački spisak – i „rusko mešanje“. Odlučeno je da se potvrđivanje sporazuma i usvajanje neophodnih ustavnih amandmana izvrši kroz parlament – za šta je bila neophodna dvotrećinska većina. Koju Zaev, sa sve albanskim koalicionim partnerima, nema. Ali ni to se nije pokazalo kao nepremostiva prepreka.

Dok se domaća i svetska javnost još bavila komentarisanjem i razlozima za neuspeh referenduma, vlada je u skupštinsku proceduru ubacila ustavne amandmane i na „volšeban način“ obezbedila za njih podršku od 80 poslanika, tačno onoliko koliko je bilo potrebno i čak za osam više od onoga sa čim Zaev i njegovi partneri raspolažu u Sobranju. Opozicija, a i neki nepristrasni posmatrači, ukazivali su da je ova većina obezbeđena „ucenama, pretnjama i potkupljivanjem opozicionih poslanika“ – od kojih su neki bili pod istragom, a neki su na glasanje stigli direktno iz kućnog pritvora. (A oglasilo se i rusko ministarstvo spoljnih poslova saopštivši da je „ambasador SAD bio u zgradi parlamenta sve do kraja sednice, što ne ostavlja sumnju u to ko je rukovodio procesom“.)

U svakom slučaju, evropski i američki zvaničnici oduševljeno su pozdravili ishod glasanja, kao i „odgovornost“ i „mudrost“ makedonskih poslanika. A sličnu mudrost pokazale su i njihove grčke kolege nekoliko meseci kasnije, kada je Prespanski sporazum 25. januara 2019. potvrđen i u grčkom parlamentu – iako je svega par dana pred glasanje Ciprasa napustio glavni koalicioni partner pa njegova vlada, teoretski gledano, nije imala dovoljnu većinu za ratifikaciju. Ali se ta većina opet na neki „misteriozan“ način stvorila.

Zašto je sporazum sklopljen baš sada – i šta nam to pokazuje?

Osnovne konture rešenja iz Prespanskog sporazuma, kao i opcije novog imena za Makedoniju, bile su u opticaju najmanje 10–15 godina. Ali da bi se krenulo sa mrtve tačke, bilo je neophodno da se poklope spoljni i unutrašnji faktori. Trebalo je da i u Atini i u Skoplju na vlast dođu ljudi voljni da se postigne kompromis, liberalni, tolerantni i nacionalno neopterećeni, ali i sa dovoljno širokom podrškom da politički prežive sporazum za koji se znalo da, najblaže rečeno, neće naići na salve oduševljenja ni u jednoj od dve države. Cipras i Zaev su upravo takvi lideri. Iako sa donekle okrnjenom inicijalnom harizmom (i Cipras iza sebe ima jedan referendum o merama štednje nametnutim od EU, koji je sam raspisao i čije je rezultate ignorisao), oni ipak imaju neophodan legitimitet da ovaj proces iznesu do kraja. (A šta će sa njima i njihovim političkim karijerama biti posle, drugo je pitanje.)

Ali ključan je, ipak, bio spoljni faktor. Ako obratimo pažnju na hronologiju sa početka ovog teksta, videćemo da u svakom kritičnom momentu ovog procesa stoji izjava (i/ili poseta) generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga (kao i Angele Merkel, ali je ona ipak na drugom mestu). Stoltenberg se uvek javlja u prelomnim momentima, da domaće aktere podrži, usmeri i ohrabri da su na pravom putu („Radujem se budućem ulasku Severne Makedonije u NATO“), i da sa njega nipošto ne odstupaju usled nekih proceduralnih sitnica i demokratskih trica.

Postavlja se pitanje: otkud toliko interesovanje i posvećenost generalnog sekretara moćne alijanse da se spor razreši po svaku cenu i tako ubrza prijem u članstvo jedne, po skoro svim parametrima, ne mnogo bitne balkanske držav(ic)e? Nakon globalnog zahlađenja odnosa sa Moskvom, SAD i NATO stratezi su počeli obraćati pažnju na svako parče zemlje na kom postoji neki nerazrešen konflikt i gledati da li bi se tu, možda, Rusija mogla nekako ukloniti, odnosno odatle potpuno istisnuti. I tako su Balkan i već gotovo zaboravljeni grčko-makedonski spor najednom postali važni i zanimljivi. Naravno, sličnog rezonovanja je verovatno bilo i u Moskvi pri pogledu na belinu koja je, kada je reč o članstvu u Alijansi, doskora postojala na mapi Balkana. I upravo tu belinu Vašington i Brisel sada ubrzano (Crna Gora, Makedonija) i „preventivno“ popunjavaju.

Drugim rečima, dok je spor oko imena Makedonije bio samo lokalni i ticao se samo bilateralnog odnosa dve balkanske državice, malo koga je zanimalo šta je sa evropskom budućnošću građana Makedonije i koliko je to stanje izolacije nepravedno i neodrživo. Ali kada je ovaj bizaran konflikt u balkanskoj nedođiji postao globalna tema i kad je stavljen u kontekst odnosa globalnih sila i novog rivaliteta sa Rusijom, spor je ekspresno rešen, pronađeno je solomonsko rešenje, kao i dva „Aleksandra“ da zajednički preseku ovaj tridesetogodišnji Gordijev čvor oko imena makedonske države.

Hoću reći, radi se o NATO-u, pre svega o NATO-u, i o spoljnopolitičkim interesima SAD. (Dok se EU tu, zapravo, pojavljuje više u ulozi lilihipa, odnosno motivacione šargarepa koja je na predugačkom štapu i za koju svi znaju da možda nikada neće ni biti zagrižena – i koja, uzgred rečeno, širom kontinenta ubrzano gubi svoju privlačnost i magnetnu snagu.) NATO je, međutim, realan, robustan, pred vratima i žuri mu se. I to je otprilike sve od „evroatlantskih“ integracija, što će Makedonija u dogledno vreme videti.

Svemu tome se možda ne bi imalo mnogo šta zameriti da u čitavom ovom procesu nije učinjen popriličan niz demokratskih faulova, koji značajno kompromituju čitavu ideju, pa čak i, inače, hvale vredan sporazum o grčko-makedonskom pomirenju. (Pri čemu je i samo to pomirenje praktično instrumentalizovano i stavljeno u funkciju NATO integracija.) Drugim rečima, nevolja je što je implementacija sporazuma koji, kako se neprestano govori, Makedoniju vodi ka EU i NATO-u obezbeđena sredstvima i na način koji su direktno suprotni demokratskim principima i sistemu vrednosti koji ta EU i NATO, navodno, po svojoj retorici i po svom samorazumevanju, oličavaju. Odnosno, još jednom se pokazalo da kada se „volja naroda“ i „zapadni sistem vrednosti“ nađu u koliziji sa geopolitičkim interesima SAD – sistem vrednosti i volja naroda obično izvuku tanji kraj.

I NOBEL SE SMEŠI

Kao očekivani epilog procesa opisanog u ovom tekstu pojavila se i vest da su Zoran Zaev i Aleksis Cipras zvanično nominovani za Nobelovu nagradu za mir. Bez obzira na to što Nobelov komitet često ume da iznenadi u svojim odlukama, gotovo sam siguran da će ovaj dvojac nagradu i dobiti. I to neće biti nezasluženo. Na kraju krajeva, Nobelova nagrada se dodeljuje za mir, a ne za demokratiju. A Zaev i Cipras miru – ili makar regionalnoj stabilizaciji pod NATO kišobranom – svakako jesu doprineli. Ali se, kao što se moglo videti iz ove rekonstrukcije, i bez obzira na lični politički bekgraund, koji je kod obojice nesumnjivo liberalan i demokratski, tokom procesa implementacije Prespanskog sporazuma kao demokrate baš i nisu naročito istakli. Čak i pod pretpostavkom da je krajnji cilj (grčko-makedonsko pomirenje i otklanjanje prepreke ulasku Makedonije u NATO – mada to nikako nije ista stvar) možda bio ispravan, sredstva kojima je taj cilj ostvaren to definitivno nisu bila.

Njihovi zapadni politički mentori, međutim, to ne samo da im nisu zamerili, nego su ih, štaviše, neprestano ohrabrivali i podsticali na kršenje demokratskih procedura i dobrih parlamentarnih običaja, kako bi se čitav proces dovršio i ubrzao. Da li je i koliko je to bila racionalna i mudra odluka, videćemo relativno brzo. No, ukoliko ne bude drugih i težih posledica, to jest ukoliko se aranžman održi i (Severna) Makedonija se ne raspadne u unutrašnjim sukobima već se razvije u bar relativno prosperitetno društvo, demokratski deficit iskazan tokom procesa realizacije sporazuma iz Prespe biće za sve aktere više nego prihvatljiva „kolateralna šteta“.