Nakon referenduma i proglašenja Deklaracije o nezavisnosti u Kataloniji centralna vlada u Madridu je oštro reagovala: deklaracija je suspendovana, katalonska vlada je smenjena, protiv vođa pokreta za nezavisnost pokrenute su krivične prijave, postavljena je prinudna uprava i raspisani vanredni regionalni izbori za 21. decembar. Kada ovaj broj „Vremena“ bude izašao iz štampe, glasanje će biti u toku.
O uzrocima krize u Kataloniji piše se već mesecima. Španski mediji razmatraju nekoliko scenarija za prevazilaženje napete situacije, pod uslovom da obe strane budu bile spremne na dijalog i određene kompromise.
„Kriza ne može biti odmah rešena, njeni uzroci ne mogu jednostavno da iščeznu, ali nezavisnosti biti neće. Tačka. Neće biti nezavisnosti“, kaže profesor Univerziteta u Barseloni Pedro Viljanova Trias.
Sa druge strane, neki kao moguće rešenje navode ponavljanje referenduma o nezavisnosti u mirnijim uslovima i sa dozvolom centralne vlade (kakav je, na primer, bio u Škotskoj), kao i promenu španskog ustava, mada nikakvih naznaka nema da je konzervativna vlada Marijana Rahoja spremna na bilo kakve ustupke.
„Postoji mnogo mogućih rešenja za katalonsku krizu. Najverovatnije su ustavne reforme koje bi uzele u obzir neke od zahteva pokreta za nezavisnost. To bi svakako bio dug proces, ali je daleko verovatniji od jednostrane nezavisnosti ili povratka na status kvo“, kaže David Himenez Tores, profesor na Univerzitetu Kamilo Hoze Sela i kolumnista „Espanjola“.
FISKALNE REFORME: Kao najbitniji aspekt u promeni ustava navodi se reforma fiskalnog sistema na nivou cele države i „multidimenzionalna strategija“, ne bi li se prevazišla fiskalna neusaglašenost koja je uzrok za nezadovoljstvo regionalnih vlada.
„To bi značilo rebalans doprinosa u centralni budžet i povraćaja sredstava u pokrajine“, objašnjava profesor Viljanova.
Španija je 2010. godine započela proces fiskalne konsolidacije kako bi smanjila javnu potrošnju. Međutim, teret kresanja troškova nije ravnomerno raspodeljen: autonomne jedinice smanjile su svoje troškove i potrošnju, dok je centralna administracija povećala troškove zbog rasta kamata, te izdržavanja socijalnog osiguranja i penzionog fonda.
Isti scenario odvijao se i po pitanju prihoda: centralne vlasti su ih povećale, dok su niži nivoi vlasti smanjili prihode. Tek 2013. javni troškovi su u celini konsolidovani, deficit je doveden na razumnu meru. Računica potvrđuje da su se tokom godina krize, pa i u prvim godinama oporavka, rezovi fokusirali na novčana sredstva kojim upravljaju regioni, pre svega u oblasti obrazovanja, zdravstva i socijalnih usluga.
Nisu, međutim, sve regije podjednako podnele teret restriktivne ekonomske politike. Zajedno sa Kastiljom La Mančom, Katalonija je podnela najveći teret uz smanjenje socijalnih davanja za više od 26 odsto između 2009. i 2015. godine. Katalonija je tako bila prinuđena da najviše poveća cenu upisa na univerzitet.
UDAR NA JEZIK I KULTURU: „Ne samo da su mere u Kataloniji bile neuspešne, već je smanjivanje budžeta i donošenjem određenih zakona o obrazovanju povećan državni pritisak koji je ugrožavao kulturu i jezik Katalonije. Zato se zalažemo za nezavisnost, u nedostatku razgovora sa državom koja želi centralizaciju koju nije moguće izgraditi na uniji različitih naroda“, kaže Hulija Rege, novinarka katalonskog „Periodika“.
Istovremeno, agencije su smanjile kreditni rejting Katalonije, onemogućile je da se zadužuje po povoljnim kamatnim stopama i učinile zavisnom od kredita španske države.
Sve to je dovelo do nezadovoljstva kod Katalonaca. Uprkos činjenici da su se prethodne katalonske vlade bile saglasile sa rezovima, mnogi u Kataloniji smatraju da je centralna vlada glavni krivac za sve. Pokret za nezavisnost samo je iskoristio nagomilano nezadovoljstvo. U svakom slučaju, promena uspostavljenih mera štednje zavisiće od svih strana. Stoga će najveći izazov nove katalonske, ali i centralne španske vlade, biti pregovori o promeni španskog ustava nakon 39 godina (trenutni Ustav donet je 1978. godine).
„Promena bi podrazumevala veću autonomiju Katalonije, poboljšanje njenog finansiranja i prepoznala bi plurinacionalnu prirodu Španije u okviru savezne države“, kaže prvi sekretar Partije katalonskih socijalista Mikel Iseta.
To bi, takođe, trebalo da znači početak kraja faze aktiviranog člana ustava 155, kojim su suspendovani vlada i parlament i nakon čega je Madrid uspostavio direktnu vlast nad ovom severoistočnom regijom, kao i povratak na red i vladavinu prava u Kataloniji.
PROBLEMI NAKON REFERENDUMA: Katalonija se nakon referenduma suočila sa ekonomskim problemima. Vlada u Madridu tvrdi da je oko 1000 kompanija odlučilo da preseli svoje pravno sedište iz Katalonije u druge delove Španije. Pojedine banke takođe su se preselile, a turizam je naglo opao.
Težište političke debate u izbornoj kampanji ipak nije bilo kako da se oporavi institucionalna, socijalna i ekonomska normalnost – katalonski nacionalizam sveo je kampanju na poigravanje emocijama. Kampanja je fokusirana na član ustava 155, sudski progon pobornika nezavisnosti, oživljavanje duha Fransiska Franka.
„Ovo je podeljeno društvo“, kaže profesor Viljanova dodajući da se fiskalna konsolidacija neizbežno nameće novoj vladi, iako o tome nije bilo reči u kampanji. „Naravno da u kampanji neće otvoreno da pričaju o tome, ali krucijalna stvar je da prevaziđemo krizu u kojoj se trenutno nalazimo“.
