Pobuna protiv korporativne Amerike

Za “Vreme” iz Njujorka

Na semaforu preko puta “Zarine” prodavnice u Brodvej stritu osvanuo je ovih dana plakat sa precrtanom fotografijom ubijenog direktora “Junajted heltkera” Brajana Tomsona, a potom su slike drugih čelnika zdravstvene industrije sa natpisom “traži se” izlepljene širom Menhetna. Tekst o korporativnoj dobiti sa ovih “poternica” ne samo da podseća građane na ono što dobro znaju, već i na to zbog čega su dobili novog predsednika čija obećanja podsećaju na propovedi sa bilborda pored autoputeva oko grada. Podrška Luiđiju Manđoniju na njujorškim ulicama ponovo je otkrila sav bes i nezadovoljstvo građana koji su i doveli do toga da Donald Tramp okuplja novi tim svojim saradnika za povratak u Belu kuću, dok se na društvenim mrežama gomilaju hiljade lajkova na postovima o tragičnom kraju čelnika vodeće kuće za zdravstveno osiguranje.

Ne samo što deca ubijaju drugu decu u školama – što se ponovo desilo u Viskonsinu – već je političko nasilje postalo deo američke svakodnevice. Slavlje na društvenim mrežama zbog ubistva čelnika vodeće kuće za zdravstveno osiguranje, kao i podrška Trampovom timu za preuzimanje vlasti, dolaze iz istog izvora u kojem se na prava pitanja daju pogrešni ili sporni odgovori.

Kako je dvadesetšestogodišnji mladić iz ugledne merilendske porodice, završivši prethodno najelitnije škole, postao neka vrsta narodnog heroja? A zbog čega ispred “Hiltona” nema cveća za čoveka koji je za sobom ostavio dvoje dece i suprugu, delimično objašnjava i ono o čemu su mnogi prvi put javno progovorili:

“Ironijom sudbine, danas je predivan dan za ‘Junajted heltker’ da mi uskrati injekcije za lečenje raka.” “Sedim u hitnoj pomoći sa jednogodišnjom bebom koja je trebalo da bude prebačena u Njujork na neodložnu operaciju mozga; umesto toga, proveli smo tri dana u bolnici jer je Junajted heltker odbio da odobri prevoz kolima hitne pomoći.” “Šest meseci pre nego što je mama preminula, njeno zdravstveno osiguranje poslalo je obaveštenje da troškovi lečenja koje je imala poslednjih godina više neće biti pokrivani.” “Garantujem da svi znamo nekoga koga su kuće za zdravstveno osiguranje neprekidno odbijale, odbijale i odbijale… Ako želiš da živiš, plati. I onda se pitaju zašto ne plačemo.”

ZEMLJA BEZ OSIGURANJA

U pozadini ovih priča nalazi se krajnje haotičan sistem zdravstvenog osiguranja. Amerika je jedina bogata zemlja sveta koja ne garantuje svojim stanovnicima obaveznu medicinsku zaštitu. Bez obzira na to što su detaljna objašnjenja o vrsti zdravstvenog osiguranja – najčešće se dobija uz ugovor o poslu – ispisana na desetinama stranica, niko pouzdano ne zna šta će od troškova lekara ili zubara biti plaćeno, niti u kom iznosu.

Pre ulaska u ordinaciju, uvek se provode sati u traženju neophodnih informacija po tim dokumentima jer se vrlo često dešavaju dve stvari: da vam, na primer, kod stomatologa kažu kako ono što vam treba nije pokriveno planom osiguranja koje imate; drugo, da prihvate vašu karticu, ne naplate ništa, ali da vam posle nekoliko dana pošalju račun, jer je osiguranje odbilo da plati uslugu lekaru. Ako ne pošaljete ček u iznosu koji traže, uredno će vam slati opomene za dug koji, iz meseca u mesec, postaje sve veći, a nakon nekog vremena sledi pismo neke od agencija koje se bave prinudnom naplatom. Zovu telefonom, šalju poruke, a posle pokreću sudske postupke. Uvek dobijaju procese, ljudima se blokiraju računi u bankama na koje primaju platu, tako da im ne preostaje ništa drugo nego da se prave dogovori o otplati dugova koji mogu da se razvuku na decenije. U gorim slučajevima sledi bankrot i oduzimanje kuća, jer biti bolestan predstavlja tešku kaznu.

foto: ap photo

Paradoksalno, oni kojima je zdravstvena pomoć najpotrebnija najteže dobijaju medicinsku zaštitu. Osiguravajuće kompanije imaju baze podataka o građanima, svi koji imaju neke probleme moraju da plaćaju mnogo više od zdravih. Podaci KFF Helt njuza pokazuju da više od 100 miliona Amerikanaca, što je gotovo trećina stanovništva zemlje, ima medicinski dug, a oko 15 procenata neće uspeti da ga otplati do kraja života, pre svega zbog toga što se kompanije za zdravstveno osiguranje sve brutalnije odnose prema svojim klijentima. “Junajted heltker” je u proseku odbijao svaki treći zahtev za lečenje, u oglasima za zapošljavanje mogu se videti upražnjena mesta za poslove medicinskih sestara čiji je jedini posao da govore “ne” pacijentima.

Sve ovo čini još težim pohlepa farmaceutske industrije, koja iste lekove u Americi prodaje po višestruko većim cenama nego u Evropi. Ko ima strpljenja i trgovačke umešnosti, može na šalterima “Valgrinsa” i “CVS” da pregovara o popustima koji smanjuju cene lekova, ali je ta priča sa kuponima ovih apoteka jasna koliko i objašnjenja o planu zdravstvenog osiguranja. Kada se jednom shvati, razumeće se bolje.

Mada on nije imao ovakve probleme, Luiđi Manđoni je iskalio kolektivni bes građana prema korporativnoj Americi, koja zarađuje milijarde od ljudi koji se bore da prežive. U svesci pronađenoj u njegovom rancu nakon ubistva napisao je da su “paraziti to zaslužili”, jer “zlostavljaju zemlju zbog profita. Izvinjavam se zbog problema i trauma, ali ovo je moralo da se uradi.”

Umesto saosećanja prema Tomsonu, građani su likovali na društvenim mrežama: ako osiguravajuće kompanije ne mare za njihove živote, ni njih nije briga za sudbinu onih koji kroje takvu politiku.

Kao što je izbor Trampa otkrio lice ove zemlje u političkom smislu, pokazujući da on nije nikakva anomalija već većinska Amerika, tako je ubistvo čelnika zdravstvenog osiguranja ogolilo nagomilani bes prema korporacijama čiji čelnici zarađuju godišnje desetak miliona dolara dok pacijenti umiru čekajući na odobrenja za lečenje. Prvo proizilazi iz drugog. To se moglo jasno videti u zabrinutom glasu demokratskog guvernera Pensilvanije Džoša Šapira dok je govorio o “duboko uznemirujućoj podršci” umesto “osude ubice”, a Trampov tranzicioni tim ćutao je kao da se to nikoga ne tiče. Svaki napad na poredak dobro dođe tokom priprema za preuzimanje vlasti koje pokazuju kako je Tramp shvatio lekcije svog prvog mandata: lojalnost je važnija od stručnosti. I oni koji su ga dugo godina kritikovali razumeli su to isto.

foto: ap photo

PRESTROJAVANJE SILIKONSKE DOLINE

Nakon večere sa Markom Zakerbergom, izvršnim direktorom kompanije “Meta”, koji je svojevremeno ukinuo Trampov nalog sa Fejsbuku, onaj koga je izabrani predsednik godinama zvao Cukeršmukom (kičastim), a Fejsbuk “narodnim neprijateljem”, odlučio je da donira milion dolara za inauguracioni fond novog čelnika Bele kuće. Malo pre toga je na prestižnom samitu DilBuk vlasnik “Amazona” Džef Bezos rekao da je optimističan i pun nade u vezi sa drugim Trampovim mandatom, izražavajući spremnost da pomogne novom predsedniku, čemu se upravo pridružio i čelnik kompanije OpenAI. Najbogatiji čovek sveta Ilon Mask već se odavno nalazi među najbližim saradnicima budućeg predsednika.

Više je nego jasno zbog čega Zakerberg ili Bezos ne žele da budu u ratu s nekim ko stalno preti da će se obračunati sa protivnicima, ali i ugledni kolumnista “Njujork tajmsa” Tomas Fridman piše da Donald Tramp može da osvoji Nobelovu nagradu ukoliko bude uspostavio mir na Bliskom istoku na osnovu plana o dve države.

Berni Sanders, jedan od najprogresivnijih poslanika koji sede u Kongresu i koji je Trampa mnogo puta nazivao “patološkim lažovom” i “rasistom”, rekao je nedavno za ovaj liberalni dnevnik da postoje oblasti u kojima je spreman da sarađuje sa budućim predsednikom. Za senatora iz Vermonta to su Trampove najave da će ograniči kamatne stope na kreditnim karticama na deset procenata, s obzirom na to da one trenutno iznose i do 40 posto, što znači da se na dug od 1000 mesečno plaća stotinak dolara.

PODRŠKA BOLJEM SVETU

Fridman i Sanders nisu jedini, već oni sa najviše integriteta koji se ne libe da podrže neke Trampove planove i niko im zbog toga ne govori da su “bednici”, “jadnici”, “mučenici” ili “ucenjeni ljudi koji vire iz tuđeg dupeta”. To što oni rade nije jeftini američki pragmatizam, kako izgleda na površini stvari, već podrška onome što svet čine boljim. Poznati ekonomista Pol Krugman objasnio je to krajnje jednostavno još kada ga je Tramp, nakon što je pohvalio njegov plan za mir na Bliskom istoku, pozvao telefonom. “Ne mogu da verujem da ti je ‘Njujork tajms’ dozvolio da to napišeš”, čuo je sa druge strane slušalice, nakon čega je budući predsednik Amerike dobio odgovor: “Donalde, mogu da pišem šta god želim. I ti to znaš. Kada uradiš pravu stvar, podržaću je. Kada ne uradiš pravu stvar, neću je podržati. Uzgred, ne podržavam tvoj reizbor za predsednika.”

Stvari nisu ni crne niti bele, ali se stiče se utisak da će se Amerika sa setom sećati prvog Trampovog mandata, ne zbog njegovog “fašizma” kojim su politički protivnici plašili birače, već zbog nedostatka iskustva budućih članova vlade za poslove koje treba da obavljaju. Dani kada je Kongres, u kome su republikanci imali većinu za vreme Trampovog prvog mandata, odbio njegov predlog da se ukine Obamaker, odobrio sankcije Rusiji i glasao da se obustavi vojna podrška Saudijskoj Arabiji, više se neće ponoviti.

Imena Roberta F. Kenedija kao sekretara za zdravstvo, Tulsi Gabard u ulozi direktora obaveštajnih službi ili Kaša Patela na čelu Federalnog istražnog biroa, daleko prevazilaze ono čime su demokrate plašile birače. Ne samo zbog toga što Patel govori da bi ugasio centralu FBI, otvorio u toj zgradi muzej “duboke države”, a 7000 zaposlenih poslao da jure kriminalce po zemlji, već što više neće biti nikoga da se suprotstavi predsedniku koga porede sa vozačem koji u automobilu bez kočnica dodaje gas na nizbrdici. Dosledan svom stilu vožnje, budući čelnik Bele kuće je na pitanje “Tajmsa”, koji ga je po drugi put proglasio za ličnost godine, ponovio da neće razdvajati srodnike s mešovitim imigracionim statusom, ali je u stilu crnohumornih šala, odmah potom dodao, da “bi radije deportovao cele takve porodice zajedno”.

Koliko god mnogima ovakve stvari izgledale strašne, ne može se poreći da u njima ima neke crnohumorne duhovitosti. Republikanci, koji bi po prirodi stvari morali da budu konzervativni, ukrali su korozivno dejstvo humora od onih sa suprotne strane političkog spektra, kojima to po prirodi stvari mnogo više priliči i pripada. Oni koji ruše uvek su veseliji od branilaca postojećeg stanja, ali su došla neka čudna vremena da budući Trampov kabinet, u kome sede milijarderi, treba da brani prava radničke klase koja ga je dovela na vlast.

I druge stvari su se ispreturale – potomak bogate porodice Luiđi Manđoni ubio je radničko dete Brajana Tomsona kao simbol korporativne Amerike. U Vašington skver parku upravo je završeno takmičenje u tome ko stilom odevanja – kapuljača na glavi i pokriveno lice – najviše liči na Manđonija, dok se na okolnim ogradama oko gradilišta vide njegove slike sa docrtanim oreolom sveca.

Očigledno da u tom metežu ideja nije bio problem sam koncept neoliberalne Amerike već autokratska matrica u ponašanju onih koji su vladali i imali priliku da naprave svet u kome majke neće smirivati u naručju decu koja čekaju operaciju na mozgu, bolesni od kancera slušati da su im uskraćeni lekovi bez kojih neće još dugo živeti, niti građani strepeti da li će se do kraja godine desiti osamdeset četvrta pucnjava u školama. Imali su šansu. Sada je na drugima da rade šta hoće.