Otopljavanje Bejrut–Damask

Sirija i Liban odlučili su prošle srede da uspostave pune diplomatske odnose prvi put u istoriji i tako načine važan korak za normalizaciju međusobnih odnosa i smanjenje tenzija u Libanu i regionu. Do dogovora je došlo na brižljivo pripremljenom sastanku predsednika dve zemlje u Damasku, što je bila prva poseta libanskog predsednika Siriji posle tri i po godine. Poslednjih godina odnosi su zahladneli nakon ubistva libanskog premijera Rafika Haririja 2005. godine (za šta mnogi u Libanu optužuju Siriju), tako da se dogovor može nazvati istorijskim. Završni dekreti trebalo bi da budu potpisani u četvrtak (kada se ovaj broj „Vremena“ bude nalazio u rukama čitaoca), ali je evidentno da su dvojica predsednika već zabeležila prve pozitivne poene. Osim razmene ambasadora libanski i sirijski predsednici Mišel Sulejman i Bašar el Asad pokrenuli su i pitanje konačnog utvrđivanja granica, što dugo opterećuje odnose Sirije i Libana. Asad i Sulejman odlučili su da formiraju zajednički komitet koji će raditi na demarkaciji. Međutim, sirijska strana najavila je da se komitet neće baviti spornom granicom u oblasti Šeba Farmi, koja se nalazi pod okupacijom Izraela. Sirija i Liban smatraju da sporna oblast pripada Libanu, dok Izrael tvrdi da je to deo Golanske visoravni, koju je okupirao posle rata 1967. godine.

Mnogi Libanci smatrali su sirijsko odbijanje da uspostavi normalne diplomatske odnose i odredi granicu kao znak da se nisu odrekli stava po kome je Liban istorijski deo njene teritorije. Prošlonedeljni dogovor tako se može smatrati malom libanskom pobedom. Za uspostavljanje normalnih diplomatskih odnosa poslednjih godina najviše su se zalagale SAD i Francuska, koje su prve pozdravile dogovor dva predsednika. „Dugo smo se zalagali za normalizaciju odnosa između Sirije i Libana na osnovama jednakosti i poštovanja libanskog suvereniteta. Jedan od koraka na kom se dugo insistiralo je uspostavljanje ambasada u Siriji i Libanu. Sada, ako bi Sirijci otišli korak dalje i odredili granice između Libana i Sirije, i poštovali suverenitet Libana na druge načne, to bi označavalo veoma dobar korak“, izjavila je američka državna sekretarka Kondoliza Rajs.

Sirijski predsednik Bašar el Asad nastoji poslednjih meseci da poboljša međunarodnu poziciju svoje zemlje, pre svega u očima EU i SAD. Najpre su započeli indirektni pregovori sa Izraelom oko sporne Golanske visoravni. U februaru je u Siriji ubijen Imad Mugnija jedan od lidera Hezbolaha, što je mnoge analitičare navelo na zaključak da Sirija pokušava da se distancira od ove organizacije, da bi zatim, na inicijativu Francuske i SAD, došlo i do otopljavanja odnosa sa Libanom. Dogovoru u Damasku prethodili su razgovori Asada i Sulejmana u Parizu na samitu Unije za Mediteran, sazvanom na inicijativu Francuske, polovinom jula. Svoje prisustvo u Parizu Asad je opisao kao „istorijsku posetu“ i „otvaranje prema Francuskoj i Evropi“.

Sirija je dugo imala odlučujući uticaj na političku situaciju u Libanu. Njeno vojno prisustvo trajalo je gotovo 30 godina, od početka libanskog građanskog rata (1975–1990), kada je njena vojska ušla da bi uspostavila mir. Direktno vojno prisustvo okončano je tek 2005, posle atentata na libanskog premijera Rafika Haririja, kada se Sirija povukla pod pritiskom SAD i Francuske. Nakon povlačenja, većina političkih stranaka u Libanu optuživala je Siriju da pokušava da održi svoj uticaj u ovoj zemlji, podržavajući Hezbolah koji je bio u sukobu sa vladom prozapadno premijera Fuada Siniore. Većina Libanaca smatra Siriju odgovornom za atentat na Haririja i još nekoliko uticajnih ličnosti u Libanu, koji su se protivili njenom uticaju.

Dogovor Libana i Sirije o uspostavljanju diplomatskih odnosa usledio je nakon formiranja vlade nacionalnog jedinstva u Libanu. Dugotrajni sukobi između Hezbolaha i prozapadne vlade, koji su u maju pretili da ponovo prerastu u građanski rat, okončani su formiranjem zajedničke vlade u kojoj će Hezbolah imati pravo veta. Nešto pre toga za predsednika je izabran Mišel Sulejman, bivši načelnik Generalštaba, na čiji se izbor čekalo mesecima. Analitičari procenjuju da će na taj način Sirija i dalje zadržati uticaj u Libanu, preko Hezbolaha, ali i da dogovor u svakom slučaju vodi smanjenju tenzija i unutar Libana i u regionu.

Razvoj događaja u Libanu i budući odnosi sa Sirijom zavisiće od mnogo faktora. Pre svega, još postoji velika doza nepoverenja na libanskoj strani. Parlamentarna većina u Libanu, koju predvodi Saad Hariri, sin ubijenog premijera Rafika Haririja, smatra Siriju odgovornom za atentat. Njihov stav u budućnosti umnogome će zavisiti od zaključaka koji bude donela međunarodna istraga o ovom slučaju, koji se očekuju krajem godine. Uprkos formiranja vlade, utisak je da i dalje postoje ozbiljna neslaganja između Haririjevog bloka i Hezbolaha. Oružje, koga se Hezbolah ne odriče, kao i njegove bliske veze sa Iranom, preko Sirije, predstavljaju problem za veliki broj Libanaca. Tenzije u Libanu su velike, što je pokazao i teroristički napad na vojni autobus u Tripoliju kada je poginulo 18 osoba, samo nekoliko sati uoči Sulejmanove posete Damasku. Iako niko nije preuzeo odgovornost za napad, libanske vlasti pretpostavljaju da je to bio čin osvete palestinske terorističke organizacije Fatah al Islam, koju je libanska vojska rasturila prošle godine dok je Sulejman bio načelnik Generalštaba. Tripoli je tako, uz sukobe sunita i alavitske sekte u poslednje vreme preuzeo ulogu Bejruta, kao grad sa najučestalijim obračunima. Sudbina nekoliko stotina Libanaca, koji se već decenijama nalaze po sirijskim zatvorima, predstavlja još jedno škakljivo pitanje koje nije rešeno. Liban se nalazi pred parlamentarnim izborima 2009, na kojima se očekuje formiranje većine koja će odrediti budućnost zemlje u narednim godinama. Na situaciju u regionu uticaće i indirektni pregovori Sirije i Izraela, koji bi sledeće godine uz dosta sreće trebalo da dobiju konkretniju formu. Ako se tome doda i da bi odlučujući uticaj u regionu mogli da imaju budući odnosi između SAD i Sirije (i Irana indirektno), utisak je da uprkos ohrabrujućim koracima od prošle nedelje neće biti nimalo lako uspostaviti „normalne“ odnose između Sirije i Libana.